ОДЛАЗАК КРИСТОФЕРА ОСЛОБОДИОЦА

СМЕНА АМЕРИЧКОГ АМБАСАДОРА

(BETAPHOTO/VLADA SRBIJE/SLOBODAN MILJEVIC)

Шта значи прерани одлазак Кристофера Хила, америчког амбасадора који ће у Србији остати упамћен по томе што је терористе из Ослободилачке војске косова трансформисао у борце за слободу, потом нас ослобађао бомбама, а сада и санкцијама?

Желим да вам упутим најбоље жеље за успех на новој дужности. Република Србија и Сједињене Америчке Државе имају пријатељске односе и уверен сам да ће под Вашим вођством, на обострану корист два народа, наши билатерални односи бити разноврснији и проширени – писало је у преурањеној честитки тадашњег директора „Београдских електрана“ и потоњег министра привреде Радета Басте Кристоферу Хилу. Пожурио је Баста тада, 16. октобра 2021, да честита Хилу „постављење“ на нову дужност човеку који је тада био предложен за функцију и пред којим је тек била процедура за потврђивање кандидатуре, неизвесна због тадашњег односа снага у Конгресу, до које је дошло пола године касније. Можда га је Баста овом преурањеном честитком и измалерисао. Као ни несрећни министар привреде, који је смењен после само осам месеци на функцији због непромишљених изјава о „неопходности“ увођења санкција Русији, ни Кристофер Хил неће у Београду дочекати истицање пуног мандата, већ, као проверени кадар одлазеће Бајденове администрације, мора да се врати у САД после непуне три године у српској престоници. Да ли су и овде у питању санкције Русији, неповерење предстојеће Трампове администрације у истакнутог демократу, или Хилов принципијелни став да не жели да сарађује са непријатељем свог шефа, највероватније нећемо сазнати због дипломатске дискретности. Осим, ако Хил у једном тренутку то не разјасни у некој новој књизи о својим дипломатским авантурама (већ је написао мемоаре под насловом „Осматрачница – Живот на првим линијама америчке дипломатије“.

ХИЛ И СРБИ Иако његове везе са Србијом и Србима сежу у рано детињство – овај рођени Парижанин се као дипломатско дете обрео у Београду 1961. године и као деветогодишњак похађао други разред међународне основне школе на Сењаку у одељењу учитељице Џилијан Гибон Брашић која га је касније описала као „мирног, тихог и прилично повученог“. Домаћим политичким круговима Кристофер Хил постаје познатији као сарадник Ричарда Холбрука у време склапања Дејтонског споразума. У својим мемоарима је описао један од сусрета са војним и политичким лидерима Републике Српске на Фрушкој гори: „Ушли су Младић и Караџић, сваки са својим гегањем, и деловали су ми као прави српски сељаци: Младић низак и убица, Караџић висок и убица – баналност зла, како је то рекла Хана Арент поводом суђења нацисти Адолфу Ајхману раних шездесетих. Холбрук их је поздравио врло уздржано, али јесте им пружио руку обојици. Касније ме је један новинар питао да ли се то десило, а ја сам рекао да нисам ништа видео“.
Као „убица“, свеједно које висине, није му, међутим деловао Хајдин Абази звани „Булдожер“ – припадник терористичке Ослободилачке војске Косова – са којим је 24. јуна 1998. године заједно са изувеним Холбруком седео на тепихчету у једној кући у Јунику, селу надомак Дечана. Тог дана су он, као амерички амбасадор у Скопљу задужен за Косово, и Холбрук, као специјални изасланик за Балкан, дефинитивно ослободили ОВК терета категоризације као терористичка група у Стејт департменту и дали јој легитимитет. Касније ће са политичким лидерима ОВК, поред осталих, уговарати и мировни споразум у Рамбујеу. Тада је, како је сведочио саветник Хашима Тачија Дукађин Горани, Албанце позивао да прихвате споразум, јер ће га Срби одбити и онда ће „Косово постати међународни проблем“, а сви данас знамо шта је то тачно значило и како је Косово и Метохија ослобађано проблема.
После успешно обављеног посла, Хил 2. августа 1999. године одлази из Скопља и дипломатску каријеру наставља амбасадоровањем у Пољској (2000-2004) и Јужној Кореји (2004-2005) када је био и шеф делегације за преговоре о севернокорејском нуклеарном програму, потом као помоћник државног секретара за Источну Азију и Пацифик (2005-2009) и као амбасадор у Ираку (2009-2010). Септембра 2010. се повлачи из дипломатије и ради као декан Школе за међународне студије Јозеф Корбел, која носи име по оцу његове менторке и бивше државне секретарке САД Мадлен Олбрајт, и професор на Колумбија и Денвер универзитету.

ПОВРАТАК НА МЕСТО ЗЛОЧИНА А онда је октобра 2021. одустао од угодне професорске каријере и вратио се у дипломатију некако баш управо на време да се баци на задатак одвајања Србије од Русије – акредитиве је председнику Србије предао 31. марта 2022. „Сви су очекивали да ће се (Хил) свађати са Вучићем, али његова једина агенда је да одвоји Београд од Москве“, писао је јуна ове године „Фајненшел тајмс“ позивајући се на дипломатске изворе. Заиста, за разлику од првих својих дипломатских акција на овом простору, када се борио да Србе одвоји од Косова и Метохије, српске лидере називао „убицама“ и радио на свргавању са власти, како је говорио, „диктатора“ и „деспота“ Слободана Милошевића, његов приступ Александру Вучићу био је неупоредиво благонаклонији, што је изузетно иритирало прозападну опозицију у Србији која је свог „заштитника“ видела у изасланику америчког председника за Западни Балкан Габријелу Ескобару. Овај тандем јесте дуго деловао као добар и лош полицајац и као доказ да Вашингтон има свакоме шта да понуди – Вучићу доброг Хила који ће с њим отварати ауто-путеве и одвајати га од Путина, а опозицији доброг Ескобара који ће је подржавати и наставити да ради на ономе што је Хилу раније био мандат – одвајању Срба од Косова и Метохије. Мада ни Хил често није могао да се уздржи од старих навика па је тако, на пример, у септембру 2024. његова амбасада писала о томе „како је дочек увек топао кад се Национална гарда Охаја у Србију врати“.
У одвајању Србије од Русије био је, међутим, консистентан. Тако нас је, на пример, у марту 2023. убеђивао да „Русија не помаже Србији, ни на који начин“. „Нису урадили ништа да помогну око решавања питања Косова, нису учинили готово ништа како би економски помогли, чак и за њихову енергетску подршку Србија мора да плати“, навео је човек који је радећи за своју земљу неизмерно допринео решавању „питања Косова“ прво бомбама, а потом форсирањем независности јужне српске покрајине. А енергенти се, ваљда, поклањају. Најбољи пример тога нам је, поново, његова земља која „своју енергетску подршку“ својим европским савезницима, у првом реду Немачкој, уопште не наплаћује, само што им течни природни гас продаје по знатно вишим ценама него што је „непријатељска“ Русија то раније чинила.
Кад смо већ код енергената и подршке, Хил је пред крај свог мандата имао ту част и да игра улогу у увођењу америчких санкција Нафтној индустрији Србије и да нас и на тај начин ослобађа малигног руског утицаја. И ту је одиграо доста лицемерну улогу. Када је председник Вучић почетком децембра најавио америчке санкције, Хил је рекао да то не може да потврди, тиме је опозиционим снагама и медијима дао муницију да оспу паљбу по Вучићу како „поново лаже“. Када су санкције, међутим, постале извесне, америчка амбасада под Хиловим вођством је поново посегла за лажима оптужујући руску страну за „крађу“ НИС-а и за „превару“ Србије обећањем да ће бити део гасовода „Јужни ток“ од којег је после одустала. А истина је да је овај пројекат пропао због евро-америчког притиска на Бугарску да га прекине. Ове санкције чине да је Кристофер Хил у потпуности заокружио своју каријеру у Србији – почело је од санкција које су ЕУ и САД увеле СР Југославији 1998. и завршава се санкцијама НИС-у 2024. Али, како то истиче Хил, ни једне, ни друге нису уперене против Србије и српског народа. Од првих је требало да страдају режим Слободана Милошевића и његова „ратна машинерија“, а сада режим Владимира Путина и његова „ратна машинерија“. Само је проблем што увек народ извуче најдебљи крај тако што га неки Хил „ослободи“.

2 коментара

  1. Због свог недипломатског мешања у српске државне послове Хил је одавно заслужио да као persona non grata буде замољен да оде из земље гостопримства. Посебно због „заслуга“ из прошлости није требало ни да буде примљен, имали су ваљда и неког другог – толика земља! Амери су знали да Вучић „гута“ све. И Вуле га је прогутао и, упркос свему, гајио као змију у недрима. Видесмо леђа, најзад, том насмејаном, ушећереном огромном пауку! – како га ја видим – али биће замењен – сличним, јер тако МОРА да буде, по мери још једног Американца…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *