
Ниједно писмо Његошево, а сачувано их је, преко хиљаду и осам стотина, не изазива толико чуђење као оно упућено Милошу Обреновићу 1837. године, у коме тражи забрану „сочиненија“ Доситеја Обрадовића, изрекавши о њему најгрубље ријечи – да га „презире као човјека“ и да је његово дјело, ништа мање него – „развратно“
Презир Петра Другог Петровића Његоша и његове „тешке“ ријачи према Доситеју Обрадовићу, према претпоставкама поједних историчара, биле су подстакнуте његовим анимозитетом према Карађорђевом „убици“ Милошу Обреновићу, у чијој су типографији штампана Доситејева дјела, али је било и оних који су сматрали да је то била његова урота с Вуком Караџићем, такође и Доситејевим и Милошевим противником. (Наводно, Вук никада није опростио Доситеју што га је, кад је, у неком сељачком одијелу, дошао да се упише у Велику школу, с презиром отјерао.)Његошево писмо књазу Милошу у ком тражи забрану Доситејевих дјела послато је из Трста (што не значи да је тамо и писано), при његовом повратку из Беча, у ком се скоро два мјесеца свакодневно дружио с Вуком Караџићем, који је, тобоже, искористио наивност младог владике да би се осветио Милошу за понижења и прогон из Србије 1832. године.
Међутим, и да је било тако (а доказа нема), то не мијења ни значај ни смисао Његошевих ријечи. Изречене скоро три деценије након Доситејвог упокојења, и јасно образложене, оне су, само Његошеве, и како год их данас читали, оне се могу разумјети само као његов став према апсолутизацији рационалистичког просветитељства, онаквог каквим га је, пабирчењем по европској културној баштини, презентовао и уградио у темеље наше нововјековне просвете Доситеј Обрадовић.
ЊЕГОШЕВО БЕЧКО ИСКУСТВО – Током двомјесечног боравка у Бечу и сусрета са низом званичника из највиших дипломатских кругова, али, још више – интелектуалних и књижњвних, из окружења Вука Караџића, а затим боравка у Русији, Његош се добро упознао са неправославним и антицрквеним духом протестантизма. И ма колико је у Бечу, по извјештајима канцелара Метерниха, показивао „наклоност према слободоумљу“ и према „владајућим идејама свога стољећа“, за Његоша су те идеје биле суштиски стране и неприхватљиве, као и „сваком управомисљашчем Славјанину“.
Питање је да ли је и како је Метерних, творац ригорозног полицијског система, усмереног против слободарских тежњи и националних покрета у Аустријском царству и озлоглашени цензор, разумио Његошево слободарство и његову, наводно недовољну „чврстину у религиозним и монархистичким начелима“. Како га је и могао разумјети ако знамо да је цензор у Његошевој печатњи на Цетињу био Драго Драговић или „Пиши шта ти је гођ драго“? Њихова схватања слободе морала су бити суштински различита.
О разорним последицама протестантских учења по руско („слављанско“) Православље и самодржавље Његош се могао увјерити и приликом његовог тадашњег не баш пријатног боравка у Русији. Шта ли је тек могао сазнати чекајући у Пскову на дозволу за долазак у Петроград, док је конзул Гагић спроводио својеврсну истрагу о њему у Црној Гори.
Но. како год било, „просвештеније“ утемељено на протестантским учењима за младог црногорског владику је „развратно“, тј. отпадничко. Заправо, то је сушта супротност ономе што је он подразумијевао под појмом „просвештеније“, „које га је – како каже – темељ благочестије“ (истинско поштовање Бога, у Светој Тројици, и испуњењу свих Његових закона и домостроја“, тј, Православље), и које слави у пјесмама-одама (Просвештеније и Добродјетељ) и другдје, тако да су Доситеј и његова „сочиненија“, у овом писму, само својеврсна метонимија. Око тога он није имао дилему ни прије доласка у Беч 1837. године, што, осим горе наведених, потврђују и његове пјесме Црногорац к свемогућем Богу и Поздрав роду из Беча 1837. Атрибут „развратно“, у духовном смислу значи – отпадничко и безбожно (у конкретном примјеру – протестантско), из чега произлази, разумије се, и све оно што ми, уобичајено, под том ријечју подразумијевамо.
Уосталом, као раскалуђер, Доситеј није ни могао заслуживати поштовање од Владике. Он је мантију скинуо управо под утицајем протестантских и просветитељских учења са којима се срео у Халеу, зато Владика и каже да га „презире као човјека, који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем“.
Свеколика мудрост земаљских мудраца и „сви њихови различни докази “ Његошу су били недовољни („ништа друго не представљају ми / до кроз мраке жедно тумарање/…/до погледа с мраком угашена“ – рећи ће у Лучи Микрокозма), а камоли скучорепе формуле европског просветитељства и рационализма. И Луча је, у ствари, својеврсна полемика са рационалистичким поимањима и тумачењима „човјекове судбе и његовог званија пред Богом“. Зато она никада није ушла у наше рационалистиче (доситејевске) школске програме. (Све наше лаичке школске програме и уџбенике, од Доситејевог времена до данас, састављачи су и писали Доситејеви ученици.)
АМФИЛОХИЈЕВА ПОЈАШЊЕЊА – Оправданост Његошевих ставова из овог писма и њихову далековидост, потврдиће, сто педесет година касније, његов достојни насљедник митрополит Амфилохије. Своју студију Светосавско просвјетно предање и просвијећеност Доситеја Обрадовића, Митрополит закључује сљедећом ријечима:
„Да ли смо сазрели да се као народ и култура озбиљније замислимо над овим опорим, али далековидим ријечима Његошевим? У сваком случају, сваком оном који је иоле свјестан жеравичне раскрснице на којој се налазимо и трагике историјског тренутка у коме живимо, из дана у дан постаје све јасније, да темељ наше будућности нити може нити смије бити Доситеј, него Свети Сава и светосавско Предање.“
Оно што зачуђује у овом Његошевом писму није тежина његових ријечи него његово видовито и смјело (он је тада имао само 24 или највише 26 година) указивање на опасности по српску просвјету које се крију иза апсолутизације Доситејевог европејства (и протестантизма), тада већ, трудом његових настављача, увелико распрострањене међу српским интелигенцијом, па и међу свештенством. Та апсолутизација достићи ће свој врхунац у нашој просвјети и култури након Другог свјетског рата и траје и данас. (Интересантно је да, за разлику од Светог Саве, Вука и Његоша, у црногорским уџбеницима и школским програмима, Доситеја нико не доводи у сумњу нити га цензурише. Зар нам то већ много шта не казује?)
Писмо је први пут публиковано сто година касније, 1940 (Д. Вуксан, Писма П.П. Његоша), и наравно, није у свом времену могло имати никаквог значаја. Његову актуелност и значај у нашем времену први је примијетио митрополит Амфилохије, указујући на последице „трагичног“ расцјепа у нашој култури који је узрокован захваљујући Доситеју Обрадовићу и његовој просветитељској мисији.
То што се наша просвјета почела развијати у окриљу и на идејној основи европског рационалистичког (у основи протестантског) просвјетитељства, дакле – на нашем народном бићу, утемељеном на светосавској духовности, односно источно-православном насљеђу, и формулисаном у епској народној поезији – туђим основама, била је историјска нужност. Међутим, оснивајући на једној страни Велику школу (за свјетовне науке, будући Београдски универзитет), а на другој – Богословију (школу за теологију), Доситеј је на самом почетку своје попечитељске службе у Карађорђевој Србији, строго разграничио научно (лаичко) и теолошко образовање, и тако неповратно раздвојио нераздвојиво – нашу просвјету и нашу духовност. (Прије него је такво раздвајање учињено и у самој Француској.)
Тада је почео расцјеп у нашем народном бићу, који траје и данас. Просвјета нас и даље вуче Западу, а духовност – Истоку; једно нам око гледа на лијеву – друго на десну страну. Постали смо културолошки бивалентан народ, са снажним развијеним комплексом инфериорности у односу на надмоћну европску (евроцентричну) културу. У нама се још увијек препиру Његош и Вук са Доситејем Обрадовићем.
Тај несклад, како су се мијењале историјске прилике, на жалост, бивао је све израженији, захватајући све области нашег народног живота и детерминишући пут не само нашој просвјети и култури него и политичку и животну праксу, па онда и нашу свијест и наше понашање у цјелини. А може бити – и нашу историјску судбину.
ГРЕХ САМООТУЂИВАЊА – Из тога се изродио највећи парадокс наше културне историје. Што смо се више културно изграђивали, захваљујући нашој од почетка европској, секуларизованој просвјети (рођеној из протестантизма), све смо се више духовно разграђивали и празнили. Одричући се своје прошлости и свог културног, духовног и моралног насљеђа (својих обичаја, обреда и симбола), да бисмо се како год пропели до европских културних висина, дошли смо до тога да данас нудимо себе као добровољну жртву евроамеричкој хегемонистичкој амбицији.
То је оно што је прије скоро два стољећа, осуђујући штампање Доситејевих књига, као „злог сјемена“ које се сије у народу српском, православном, „на подруганије с благочестијем“, прозрео Тајновидац Ловћенски. И тај његов суд, ма колико дјеловао зачуђујуће и неприхватљиво, имао је своје дубоке разлоге. Како би друкчије и могао судити један православни владика о ширењу (са највишег мјеста подржаном) протестантских идеја у свом народу?
„Владика цетињски је – како каже митрополит Амфилохије – и те како осјетио да је код Доситеја умртвљено чуло за праву и истинску просвјету. Суочивши се са вулканском трагиком људске природе и историје, Његош је веома лако могао увидјети површност и наивност Доситејевог просвешченија, али и опасности које се иза те наивности крију по судбину народа.“
Како показује митрополит Амфилохије, Доситеј, као раскалуђер, не пориче Бога као Творца и Његову Промисао, али је жестоки противник монаштва, одбацује чуда, мошти, иконе, пост, причешће, пориче Св. Оце, и Васељенске саборе и њихове одлуке. (Рећи ће и да је „рај најгори пакао не зато што у њему нема Бога, него зато што у њему нема – жене“, итд.) Поред тога, он презире народно културно и духовно насљеђе. То су за њега само „плесниви обичаји“, својствени „простоти и глупости“. Његов Бог, у ствари, био је јакобински Култ Разума, људског разума, и њему је безрезервно служио.
Због таквих и сличних мисли и ставова, „безбожних и јеретичких“, забрану његових дјела тражили су, осим Његоша, и владика горњокарловачки Евгеније и патријарх цариградски Антим V.
Доситеј ни у Вуку Караџићу није имао пријатеља. Заправо они су били сушта супротност један другоме и нијесу се из истих разлога залагали за увођење народног језика у књижевност. Доситеј је то чинио из прагматичних побуда – видећи у народном језику само средство за ширење у народу својих просветитељских идеја – да га прости „сељаци и чобани“ могу разумјети.
Он даље каже да своје Совјете здраваго разума на народном језиком и „гражданским“ словима да би Србљи могли „из премудри књига француски немецки и талијански, најлепше мисли читати“, али шта је тај народ на свом језику вјековима стварао није га, за разлику од Вука, занимало, нити је у томе (осим нешто пословица), „премудрих“ и „најлепших мисли“ налазио. Додуше, писао је српски, „колико је знао“, али је мислио француски и њемачки, колико му се дало.
ВУКОВО ДЈЕЛО ТЕМЕЉ ЊЕГОШЕВОМ – Вук је, насупрот, његовао култ народног стваралаштва, видећи у њему душу, ум и срце свог народа, мислио је српски и писао српски и, што је посебно важно – трудио се да учену Европу упозна са оним што је српски народ створио на свом језику, доказујући тиме његово постојање, његову духовну снагу, стваралачке потенцијале и моралну висину. На тој, Вуковој, а не на Доситејевој подумијенти, Његош ће воздићи свој пјеснички Олимп.
Ако је Карађорђе „из мртвијег Србе дозва(о)“, Вук их је, а не Доситеј, или било ко други, извео из балканске тмине на европску културну сцену и легитимисао као народ, достојан да стане у ред историјских, духовно и културно профилисаних европских народа. Да се српском народу на тој историјској раскрсници нијесу десили Вук и Његош, који су га вратили његовом Косовском завјету и учврстили на светосавским духовним темељима, српски народ би се, и поред свих Доситејевих совјета, давно изгубио на протестантским странпутицама. Заборавио би и Лазара и Милоша и све своје темеље духовне и културне и моралне. Нијесу српски народ одржали Доситејеви Совјети здраваго разума него Мајка Југовића и Горски вијенац; нити су га етици учили Волтеров Кандид, ни Русоов Емил, него Његошев Милош Обилић и Вуков Стари Вујадин.
С тим у вези, чудно је како ондашњи клеветници Вука Караџића нијесу хтјели да виде (а неће ни ови данашњи) просту чињеницу, да је Његош до краја живота остао присан пријатељ и сарадник Вуков, да се с њим дописивао, да се они узајамно посјећују у Бечу и на Цетињу, да Вук присуствује отварању гроба и обретењу мошти Св. Петра Цетињског (таквом чину осим свештених могу присуствовати само најдостојнија свјетовна лица), да Његошу посвећује своје Пословице, да се Вук стара око штампања Горског вијенца….?
Па, да ли би се Његош тако односио према Вуку да је он био у служби аустијске политике, да се католичио, да је Србе одвајао од Русије, да нас је одвојио од наше средњовјековне културе и Православља…? Зар то Његош не би знао и видио, и би ли то прећутао? Да ли би Његош једном расколнику и шизматику пјевао: „Збогом остај, збиљски Србе,/Храни Српства душом грбе./ Буди свагда оне ћуди/ Да ти Српством дишу груди,/ /Па ћеш сваком мио бити,/Душом ћу те ја љубити.“ Или би и за њега рекао што и за Доситеја – да га „презире како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над багочестијем“?
И како за „штете“, учињене српском народу од сопственог му језика, оптужују само Вука Караџића, а не и Доситеја Обрадовића, који је, како и Вук свједочи, “први казао да треба писати српским језиком као што народ говори, и сам почео, колико је знао, тако писати“? И како може бити да је Доситеј својим Совјетима здраваго разума, и другим преводима античких и нововјековних мислилаца, учинио велику корист, а Вук, преводом Новог завјета, велику штету српском народу?
Не треба се, дакле, чудити Његошевим тешким ријечима о Доситеју. Њему није требало много да схвати да су Доситејеве, туђинске и протестантске идеје „зли основи учињени на подруганије светиње славјанске“. (Не само српске него и „славјанске“!) При том, ваља имати на уму, да спорно писмо пише млади Владика, који гори (и сагорио је) од жеље да свој народ види слободним и просвећеним (просвијетљеним) највишим знањем (највишим тајнама), које ће му открити, и завјештати, у Лучи микрокозма, и отуда он за порицатеље тога „с неба влијанија“ нема (и не може имати), милости ни разумијевања.
Он ће на исти начин, и с највишим „презрењем“, пресудити и Питагори и Епикуру и свим њиховим „последоватељима“, негаторима душе бесамртне:
„Питагора и ти Епикуре,
Зли тирани душе бесамртне!
Мрачан ли вас облак покријева
И све ваше посљедоватеље;
Ви сте људско име унизили
И званије пред Богом човјека,
Једначећ’ га са бесловесношћу,
Небу грабећ’ искру божествену,
С којега је скочила огњишта,
У скотско је селећи мртвило
ОПАСНОСТ ОД АПСОЛУТИЗАЦИЈЕ ТУЂИХ НАЗОРА – На отпадништву и безбожништву, на сувом прагматизму и материјализму, не може заснивати истинска просвјета, која „у ред прави човјека доводи“ (Просвештеније). Колико је у томе Његош био у праву најбоље нам свједочи данашње стање у нашој просвјети, којој су нововјековне идеологије, израсле управо из протестантске и рационалистичке мисли, одавно урушиле главне ослонце (прво духовност а затим етичност, на крају – и научност), стављајући је у службу сурове дехуманизацијe и технологизацијe не само друштвеног него и свеукупног живота на планети. Шта би тек Пустињак цетињски казао за данашњу нашу просвјету? Да ли је данашњем нашем „просвјештенију“, и не само ономе у Црној Гори, темељ „благочестије“, или су му, пак, „зли основи учињени на јавно подруганије с благочестијем“?
Није, на крају крајева, крив ни Доситеј. Крива је наша склоност апсолутизацији туђих назора и културних образаца! Нама се и данас, двјеста година након Доситејеве мисије, поставља као највиши национални циљ „усвајање европских вриједности“. Штавише, сав наш национални програм садржан је у тој понижавајућој прокламацији, којом поручујемо да ми као незрео народ или немамо својих вриједности (историјских, културних, моралних) па усвајамо туђе, или, ако их имамо – треба да их се одрекнемо.
Доситејева намјера, разумије се, није била „разврашћеније“ свог народа. Напротив – његово је родољубље ван сваке сумње, а његово дјело незамјењиво у историји српске културе и просвјете. Међутим, њему се није дало да се издигне до духовне висине са које би видио оно што је видио Тајновидац Ловћенски, али ни оно што је видио хроми Вук из Тршића. Његош не пориче Достијев књижевни дар, али му замјера – можда и највише – што није „умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа“, или, како би Андрић казао: није умио „бити културан а остати свој“. (То је и дан-данас највећа наша национална слабост, коју никао да превазиђемо, па умјесто да, у додиру са другим културама, туђе посвојимо, ми, напротив – своје потуђимо.)
У тим временима за српску просвјету није било другог пута осим европског, протестантско-просветитељског, „здраворазумског“ – којим ју је, изгледа неповратно, Доситеј повео. (Што би данас казали наши политичари: „Европски пут није имао алтернативу“, а нема, тврде, ни данас.) Тим путем су пошли и Руси, а камоли ми, којима су тек предстојале борбе за ослобођење из туђинског ропства. Рационалистичко просветитељство, које је људски разум ставило изнад Божије промисли (Промисао је Божја воља, која све садржи и свиме разумно управља), преплавило је Европу па и саму Русију, посебно након Француске револуције (чији су идеје и доприноси „освајању слободе“ и процвату европске културе и цивилизације и данас кључне лекције у нашим школским програмима). То „зло сјеме“ протестантско увелико се запатило и у руском народу, још од Петра Великог и његовог „Духовног регуламента“, а посебно након Наполеоновог похуда, након кога су у Русију хрупиле из Европе све могуће секте и јереси (и масони, и социјалисти, и езотеристи, окултисти, атеисти, постојали су чаки и учитељи атеизма), наносећи јој веће зло од Наполеонових пустошења. У њихове мреже нијесу се хватали мужици него људи из навиших друштвених слојева. Не заборавимо, тада је не само руско племство него и највећи дио руске интелектуалне елите, говорио француским језиком! (И Пушкин и Толстој су својевремено припадали масонским ложама. Толстој се чак заносио идејом о стварању нове религије.)
Зар се Достојевски није с том муком рвао цијелог живота, и сва руска философска мисао послије њега? И зар највеће трагедије које су задесиле руски и српски, па и све словенске народе, током 20. вијека, нијесу никле из тог сјемена? Али су, ето, и два највиша словенска ума 19. вијека, два „несвета а света“ „тајновидца“ и „срцевидца“ – Достојевски код Руса и Његош код Срба, рекли о томе своју пророчку ријеч. Велики руски народ два вијека је водио борбу са том пошасти, и тек је прије двије-три деценије успио, чини се, да је савлада, и да се врати својим духовним коријенима и својој „рускости“, а ми смо, изгледа, још на почетку. Још нијесмо ваљано ни поставили питање хоћемо ли и даље, не осврћући се, путем Доситејевим, или ћемо једном обрнути путем светосавским и његошевским.
Шта су то, заправо, „европске вредности“ којима тако страсно тежимо „без алтернативе“? Шта је то чиме би требало да заменимо све своје духовне и културне вредности, загледани само у туђе којима се бескрајно дивимо, поништавајући успут све своје као примитивно и заостало?
Свака култура (и најзабаченијих племена) на овом земаљском шару дала је нешто драгоцено и непоновљиво, увећавајући тако духовно богатство које припада човечанству. И доприносећи лепоти овог света…
Диви се свему, своје поштуј и не одричи га се! Премудри Његош схватио је опасност која прети српској култури и самобитности од некритичког копирања страних узора и заједно са Вуком дао немерљив допринос српској културној баштини.
Данас, волела бих да ми неко ко Србију схвата као примитивну „паланку“ објасни – шта је ту „европска“ или „западна“ вредност (?) у потирању доказаних духовних вредности једног народа који је имао „срећу“ да његова природна блага западну за гладне очи ноторних пљачкаша? Итд.`И у наметању свету досад невиђених глупости тих истих пљачкаша…