На остацима Донбаског лŷка

На украјинском ратишту најинтензивнија дејства су у рејону Покровска, Торецка, Часовог Јара и Велике Новасјолке. Након пада Авдејевке главни правац руских напада и даље је на Доњецком и Јужнодоњецком операцијском правцу, а Константиновка је кључна тачка на остацима разбијеног Донбаског лŷка

Oвај текст, између осталог, заснива се на већем броју компаративних осврта на процене које је аутор изнео у недељнику Печат и књизи Геополитички гамбит, специјална војна операција, као потврда њихове реалности. Ради разумевања ситуације у зони извођења Специјалне војне операције неопходан је истовремени поглед како из угла ратне вештине, тако и из угла геополитике (Геополитика и Црква, бројеви 835 од 22. и 836 од 29. новембра 2024). Први се односи на украјинско ратиште са Русијом и Украјином као зараћеним странама, док је други сагледавање супротстављених геополитичких интереса Русије и англо-америчког Запада, са Украјином као једном од војишних просторија. Са аспекта ратне вештине основни начин ратовања је оружана борба уз употребу наоружања и војне опреме. Међутим, у актуелном геополитичком прекомпоновању света ратује се вредностима (Војни рок као вредност, бројеви 826 од 20. и 827 од 27. септембра, 828 од 4. октобра 2024). Руска борбена дејства, гледано из угла ратне вештине, у највећем проценту су нападног карактера. Али уколико се погледа са становишта геополитике, Русија је у одбрани и предмет овог рата није Украјина, већ будућност светског поретка.

Циљеви зараћених страна С обзиром на то да су у периоду између 15. децембра 2021. и 24. фебруара 2022. године геополитички циљеви поменути „између редова“, а циљеви СВО јавно прокламовани, на питање које би то могле бити линије које Руси намеравају да поседну, аутор је става да оне у области ратне вештине нису дефинисане. Руски циљеви су уништење Оружаних снага Украјине – емилиаризација и свеопшта катарза – енацификација. На геополитичком хоризонту назире се једна линија, додуше много западнија, и највероватније да је руски циљ преузимање простора у који је НАТО са евроазијског обода – Римленда – ушао након 1997. године. Ради се о саниарном корону, при чему се Балкан, као геополитичко претпоље Хартленда – средишњег копна светског острва и његове најнапредније геополитичке локације – налази у приоритету. То би подразумевало имплементацију теорије Александра Дугина о подели Европе на евроазијски и евроатлантски део, што би био вишедеценијски процес (Зарљај анаконе, број 717 од 3. јуна 2022). То је предуслов за разумевање ситуације у зони извођења СВО и став је потписника овог текста од фебруара 2022. године.

Стратегијско изненађење Уз демонстрацију начела „погледа унапред“, 24. фебруара 2022. године примењен је поступак који је у руској војној терминологији познат као оережение. Руска страна је концентрацијским развојем и масовним вежбовним активностима у Белорусији (Союзная решимос) довела украјинску страну у заблуду и навела је да половину снага из Донбаса хитно прегрупише ка Кијеву и затим двостраним обухватом постигла стратегијско изненађење које је успешно експлоатисала на оперативном и тактичком нивоу. На северном делу ратишта руски напад стратегијским краком у правцу Кијева и Чернигова имао је демонстративни карактер, док су снаге са југа имале задатак брзог заузимања већег броја градова и објеката. С обзиром на то да је Маријупољ држала украјинска страна, руске снаге су на јужном стратегијском обухватном краку имале неповољну концентрацијску просторију јер су нападале из правца Ростова на Дону и са Крима. Након брзог заузимања Мелитопоља, Бердјанска и Херсона, отпочела је прва нападна операција – на Маријупољ.

Украјинска стратегија У тексту Стратегијско претицање (број 709 од 8. априла 2022) закључено је: „Украјинско руководство из политичких разлога инсистира на одсудној одбрани области Доњецка и Луганска како би се спречила успостава њихове територијалне целовитости“. Већ тада је изнета процена, која истини за вољу није у складу са логиком ратне вештине, уколико би се проблем посматрао само из тог угла – и која је у јавном дискурсу остала усамљени пример: „Да су снаге Оперативне групе ’Свобода’ у прве три седмице рата покушале са извлачењем према западу ради поседања линије на реци Дњепар, без обзира на потребу савлађивања одстојања од око 200 km и могуће велике губитке које би претрпеле на отвореном простору, вероватно би део њих успео у намери. Таква ситуација створила би проблеме руској страни.“ Ово се неће разумети уколико се занемари чињеница да су ОСУ proxy компонента НАТО-а ради избегавања директне конфронтације са РФ и да се све мора посматрати много шире. Након завршетка прве, у суштини припремне етапе СВО, отпочела је „битка битака“ – Бика за Донбаски лŷк (број 712 од 29. априла 2022), која и даље траје, са већим бројем етапа. Украјинске снаге, због начина дејстава које је наметнула руска страна, ни у другој етапи СВО нису имале могућности за иницијативу, осим у минималном обиму на тактичком нивоу (Колови Донбаса, број 722 од 8. јула 2022). Украјинска одбрана организована је у три оперативна појаса и њена првобитна зона била је ширине 200 km и дубине 150 km. Први појас имао је предњи крај на линији Северодоњецк – Лисичанск – Попаснаја, други и најдужи на линији Северск – Соледар – Бахмут – Константиновка – Авдејевка – Курахово – Марјинка – Угљедар (аутор га је назвао Донбаски лŷк), док трећи и најкраћи има предњи крај на линији Славјанск – Краматорск – Дружковка. Први је заузет у јуну 2022, док је други пробијен у јануару 2023. године и постепено сламан, тако да су Константиновка и Северск сада његови остаци.

Руска стратегија Крајем 2022. године руске снаге су са организације по батаљонским тактичким групама прегруписане у здружене тактичке јединице, оперативне и стратегијско-оперативне саставе. Стратегија је остала иста и обухватала је велики број нападних дејстава тактичког нивоа на свим деловима фронта и увек једну нападну операцију на неку од отпорних тачака другог појаса украјинске одбране, па су његовим „крцкањем“ постизани успеси оперативног значаја. „Изразита агломерација у Донбаском лŷку, са непрекидним низом отпорних тачака, била је и остаће кључ украјинске одбране. Све што зараћене стране на украјинском ратишту чине у вези је са овом зоном“ – наводи се у тексту Зимско буђење медведа (број 735 од 21. октобра 2022). У тексту Сламање Донбаског лŷка (број 816 од 28. јуна 2024) стоји: „Центар гравитације руских снага од првог дана је град Славјанск и демилитаризација и денацификација Украјине може се реализовати окружењем и уништењем украјинског оперативног потенцијала на трећем појасу.“

Јужни део ратишта Од средине 2022. године аутор је износио процене о могућностима извођења украјинске нападне операције (Донбаска рекреница, број 727 од 26. августа, Херсонски маневар, број 739 од 25. новембра 2022. и Нови курски лŷк, број 748 од 3. фебруара 2023). Са аспекта теорије ратне вештине Запорошки операцијски правац третиран је као најрентабилнији: „Сагледани су стратегијски значај операцијског правца за целокупно ратиште, капацитет, границе, дубина, ширина, тактички правци, десантне просторије, препреке, преграде и ослонци. Вршена је процена циља дејства нападача, главног објекта напада, узастопних објеката, главног и помоћних праваца напада и тежишта одбране. Узети су у обзир и рељефне и друге карактеристике земљишта, у смислу утицаја на борбена дејства, као што су водотокови и погодна места преласка, уздужне и рокадне железничке и друмске комуникације (…) С обзиром на то да су руске јединице у јесен исте године одступиле из Херсона и да су снаге на Запорошком операцијском правцу тиме ојачане са око 30.000 људи и 5.000 јединица тешке технике, највероватније да је украјинска страна у јуну 2023. године имала ’мањак’ бригада.“ Дакле, годину дана пре украјинске контраофанзиве аутор је тврдио да она нема изгледа за успех. Међутим, украјинским неуспехом из 2023. године није елиминисана војностратегијска осетљивост јужног дела ратишта. У том контексту треба поменути и друга два анализирана правца, који су у условној вези са Запорошким: „Затим, да се уведе други оперативни ешелон ради продужетка нападних дејстава, изласка на Азовско море, расецања снага бранилаца и прекида њиховог снабдевања из правца Маријупоља и Крима. Након тога уследио би синхронизовани напад на Крим преко превлаке у правцу Армјанска, уз претходно десантирање и стварање мостобрана на источној обали Дњепра“ (Два окринарна концеа, број 821 од 9. августа 2024). Уз то, аутор сматра да би „украјински напад на правцу Курахово – Волноваха могао бити реализован ради избијања на комуникацију Доњецк – Маријупољ, као експлоатација успеха на главном правцу“. Све ово треба имати у виду ради реалног процењивања догађаја који ће уследити у четвртој години извођења СВО. Суштина је у изузетној осетљивости јужног дела украјинског ратишта за руску страну – за разлику од северног – због мале дубине у одбрани, посебно Крима, док за нападну операцију стратегијског нивоа, поред мале дубине и неповољних праваца довођења и снабдевања, не поседује ни адекватну концентрацијску просторију.

Тежиште дејстава Након руског заузимања Авдејевке, што је тачка кулминације СВО, догађаји су ишли у смеру који је аутор предвидео у књизи Геополитички гамбит, специјална војна операција и у тексту Сламање Донбаског лŷка (број 816 од 28. јуна 2024): „Руска страна је добила простор за иницијативу и напредовање ка западу, што је украјинску одбрану доводило у све тежи оперативни положај, посебно због руског настојања за пресецање комуникације Константиновка – Покровск – Курахово“. Показало се да је тежиште руских нападних дејстава на Доњецком, а не на Бахмутском операцијском правцу, како и данас, подстакнути дејствима у Часовом Јару, тврди већина аналитичара. На то је потписник овог текста указао још пре годину дана на основу три показатеља: „Велики тренутни значај Константиновке, концентрација три руске стратегијско-оперативне групације у релативно малој зони и карактер руских дејстава алегоријски назван очеретински цвет“. Он у поменутом тексту наводи: „На овом правцу руска групација ’Центар’ заузела је више украјинских отпорних тачака него све остале групације заједно на остатку фронта (…) Утисак ’цветања’ јавља се због наизменичних дубоких продора ка западу и обезбеђивања достигнутих линија на ширим основама. Након трошења снага уводе се други ешелони који настављају са продорима, уз координисана дејства у захвату рокадних комуникација и претњу стављања украјинских снага у котлове, што их приморава на одустајање од одбране на ’брзу руку’ и стална одступања.“ Пре годину дана пажња је, такође, била усмерена и на садејство руске групације „Центар“ са суседним групацијама. Са групацијом „Југ“, која напада Часов Јар, јер ће, како је потписник овог текста тврдио, „њен јужни обухватни крак имати важну улогу при стављању у окружење украјинске групације у Торецку, као и при подилажењу Константиновки“. Тада је наглашен и значај садејства са групацијом „Исток“ у дејствима ка Угљедару и Курахову, где се видела сврха тадашњег руског напада на Красногоровку. Процена да је, уз важно подилажење Покровску, руска страна претходно морала заузети Угљедар и Курахово, такође се показала реалном.

Дејства на помоћним правцима У складу са наведеном проценом, групација „Исток“ интензивирала је дејства према Великој Новасјолки ради угрожавања правца Дњепропетровск – Павлоград – Покровск, својеврсне „жиле куцавице“ одбране Донбаског лŷка. Предвиђено је и да ће руска групација „Дњепар“ предузети офанзивна дејства ограниченог карактера на Запорошком операцијском правцу ради одбацивања делова украјинске групације „Таврија“ са тзв. линије Суровикина. На северном делу ратишта од маја 2024. године слабији делови руске групације „Север“ изводе нападна дејства ограниченог обима општим правцем Белгород – Харков, како је аутор текста већ тада тврдио, искључиво у циљу развлачења украјинских снага. Истакнуто је и да снаге групације „Југ“ на Бахмутском операцијском правцу нападају на Часов Јар, који, иако се налази на централном делу фронта и на 50 km од Краматорска, са стратегијског аспекта није на тежишту дејстава, а чињеница да су ове руске снаге за годину дана напредовале само десетак километара такође потврђује раније процене. Снаге групације „Запад“ интензивирају дејства ка Купјанску и Изјуму, где се успешно бране делови украјинске групације „Хортиција“. Овде поново треба истаћи и следеће: „Улога руске групације ’Запад’ могла би бити да у погодном моменту заузме Купјанск, Јампољ, Изјум и Красни Лиман и тиме створи услове за увођење главнине снага групације ’Север’, највероватније на правцу Белгород – Купјанск – Славјанск.“ Уз то од 6. августа 2024. године делови украјинских снага држе под контролом око 400 km2 Курске области, иако су првобитно блиц-кригом заузеле 1.200 km2. Поменуте снаге, поред тога што нису постигле циљ – развлачење руских снага са тежишта дејстава – с обзиром на поменуту осетљивост јужног дела ратишта и вероватни след догађаја, тренутно не представљају пресудан фактор на фронту и у погодном моменту ће на простору јужно од Суџе, на линији Махновка – Олешња, бити одсечене и уништене.

Могући развој догађаја Највероватније да се руска замисао за припрему нападне операције стратегијског нивоа састоји у наставку стратегије „прогризавања“ на свим деловима фронта, са тежиштем на уклињавањима и обухватима на Доњецком и Јужнодоњецком, а касније и на Краснолиманском и Купјанском операцијском правцу. „Обухватним нападним операцијама ради заузимања Константиновке, Изјума и Купјанска потпуно би била разбијена украјинска одбрана на другом оперативном појасу одбране и створили би се услови за увођење свежих снага из правца Белгорода, чиме би и отпочела нова, кључна етапа СВО“, стоји у тексту Одбрана и последњи дани (број 810 од 17. маја 2024). Тежиште руских дејстава и даље ће бити на јужном делу ратишта све до потискивања украјинских снага ка северозападу и попуштања притиска због осетљивости одбране Крима, а затим и овладавања простором Донбаског лŷка. У том смислу, тежиште даљих нападних дејстава групације „Исток“ не би требало да буде ка Дњепропетровску, како то ових дана многи предвиђају, већ уклињавање у залеђе снага које се бране на трећем оперативном појасу украјинске одбране, у садејству са групацијама „Центар“ (из правца Торецка) и „Југ“ (из правца Часовог Јара), што подразумева заузимање Покровско-мирноградске агломерације и након тога Константиновке. По мери евентуалног руског успеха, тежиште би постепено било преношено на север, за шта би индикатор био претходно заузимање Купјанска, Изјума и Красног Лимана од групације „Запад“. Тиме би били створени услови за нападну операцију стратегијског нивоа ради уклињавања, окружења и уништења главнине украјинских снага, где би тада на тежишту била ангажована групација „Север“.