ЛЕПОТА ХРИШЋАНСКЕ ПЛЕМЕНИТОСТИ И ДОБРОТЕ

У односу на дотадашња веровања и религијске представе које су интегрисале чланове једне заједнице, хришћанство успоставља другачије критеријуме људског јединства. За разлику од подељености људи по пореклу, боји коже и веровању, Исус објављује важност успостављања јединства у духу као основе универзализације моралних схватања и формирања етичких принципа у одређењу добра и зла

Најављен старозаветним пророцима, долазак новог месије имао је за циљ да освести и осмисли више духовне захтеве за тадашњег човека који је ритуализацијом успешно потискивао и заборављао своју божанску природу и тиме изневеравао стари савез склопљен са Творцем. У условима када је на војној победи Рима успостављен мир на територији Јудеје, требало је утврдити у тадашњем робовласничком друштву принцип правде и извесност људским душама, па је утолико био и очекиван долазак месије који ће под окриљем религије омогућити остварење тих хуманистичких начела.
Доносећи човеку нову веру у његову божанску слободну природу, он му указује на способност ослобађања од лимитирајућих животних услова који га унижавају и поробљавају. Презиром лажи, лицемерства и извештачености, нови месија је исказао посебну критичност и нетолерантност према фарисејима, књижевницима и законодавцима. У односу на тадашњу моралну релативност, изражену у доминантном фарисејском лицемерју, хришћанство указује на значај универзалности етичких норми.
У односу на дотадашња веровања и религијске представе које су интегрисале чланове једне заједнице, хришћанство успоставља другачије критеријуме људског јединства. За разлику од подељености људи по пореклу, боји коже и веровању, Исус објављује важност успостављања јединства у духу као основе универзализације моралних схватања и формирања етичких принципа у одређењу добра и зла.

Вредност опраштања Привременим губитком одређене вредности, потврђује се и увећава њен значај поновним доласком до ње. У хришћанској етици се чином опраштања исказује такав однос према грешнику. Параболом о изгубљеној овци због чијег се налажења пастир неизмерно радује и жели да ту радост подели и са својим суседима, Исус почиње и причу о блудном сину чији покајнички повратак кући озарује великом радошћу и његовог оца. Будући да је већа радост на небу за покајаног грешника, него за 99 праведника који немају потребу за покајање, и очево осећање велике среће настаје због оживљавања сина који се сматрао изгубљеним и мртвим. Са становишта разликовања греха од грешника, опраштањем се грешнику ослобођеном негативности греха пружа прилика да након покајања започне нови живот.
Решење да злочин као грех треба осудити, а злочинцима, који ће присилно или добровољно испаштати своју казну, опростити и омогућити им да се поправе и буду бољи људи, је најхуманије и показује моћ опраштања као потврде животног и духовног имунитета. Опраштање има већу снагу од осветољубивости, али његово практиковање спречава образац освете као обавезног понашања које се чини по инерцији и под императивом владајућих религијских и друштвених правила колектива. Божански завршетак трагедије Христовог страдања утолико јаче указује на важност одржавања животне равнотеже одговарајућим односом према сопственом негативитету. Зато су у његовом животопису посебно значајна искуства овладавања силом супротном божанском. Његове заповедне речи сотони да иде за њим, доказују успостављену контролу над сопственим потенцијалом негативитета, оличеним у митској пројекцији овог бића које, попут сенке, може само да га следи, а никако да му претходи.

Искушења сенке Оличавајући онај психолошки негативитет, „тамног брата“ у човеку, сенка је једно од највећих његових искушења у пројектовању тог негативитета у другог. Иако се тиме само кратко ослобађа набоја свог негативитета, човек се таквим односом према себи удаљава од себе. Супротно тежњи да спозна себе, почев од староиндијског захтева да буде оно што јесте (Tat tvam asi), до старогрчког принципа да спозна самога себе, он је постајао себи странац и својим поступцима изненађивао и самог себе. Максима „упознај самог себе“, у делфијском пророчишту упозоравала је и опомињала на важност адекватност сагледавања света и правилног разумевања одговора које је појединац добијао од свештенице храма на своја питања. Поред ове поруке стајало је и упозорење „Ништа сувишно, нађи меру“, јер једино правом мером, односно пронађеним критеријумом може бити оријентир појединцу у неизвесном и никада до краја завршеном животном процесу самоспознаје. Хришћанство, указује на практичну немогућност тог циља, јер се спознаја себе сматра подвигом равном виђењу анђела, али тежња да будемо оно што јесмо актуализује највиши принцип истрајности на животном путу самопотврђивања.
Исконска тежња човека да упозна себе као највећу тајну може се описати пропорционално малим свесним у односу на несвесно, односно да је оно што знамо о себи знатно мање од онога што не знамо. Највећа непознаница тог аспекта нашег бића је оно што представља наш негативитет, психолошки означен нашом сенком. Спознати тај негативитет, ту сенку, значи стећи потпунији увид у себе, сагледати истину о себи. На путу спознаје другог, садржај тог негативитета постаје сметња јер се његовим пројектовањем оно што би требало спознати и исправити у себи приписује другима. Одатле и утолико јача тежња да се други окривљују, осуђују, нападају и исправљају за оно што постоји у оном који осуђује. Поводи и провокације су готово свакодневна искушења да се на неадекватан начин ослободи свог негативитета. Зато Исус и упозорава да због балвана у свом оку, човек види трун у туђем оку.

Христово искушење Идентичним искушењима је био изложен и сам Исус, а једно од највећих је био тренутак када су му књижевници и фарисеји довели жену ухваћену у прељуби и позивајући се на Мојсијев закон, према којем је она требало да буде осуђена каменовањем, затражили од њега да се изјасни. Њихове речи: „Учитељу, ова жена је ухваћена у прељуби на делу; А Мојсије у Закону заповеди да такве каменујемо. Ти дакле, шта велиш?“. Ово питање је било својеврсно искушење да би га могли оптужити и окривити. Будући да је проповедао принцип опраштања и милосрђа, уколико би ослободио жену која је згрешила могао је да буде оптужен за непоштовање и кршење постојећег закона о прељуби. Међутим, уколико би применио тај закон и осудио жену, онда би прекршио свој принцип опраштања греха.
У тренутку када су тражили да се изјасни, Исус се сагнуо и почео прстом да пише по земљи. Писао је упорно, а онда када су на њихово наваљивање хтели да непосредно од њега чују очекивану осуду жене, он се усправио и рекао им да онај који је међу њима без греха нека се први баци каменом на њу. Затим се Исус поново сагнуо и наставио да прстом пише по земљи, а његове изговорене речи су одјекнуле у њиховој савести и покренуле их да одустану од кажњавања. Почев од старешина, они су један за другим напустили несуђено судилиште на чијем су средишту остали само безгрешни Исус и грешна жена. Када се Исусу исправио на месту није било никог осим жене коју је питао: „Жено, где су они што те тужаху? Зар те нико не осуди?“ Она му одговори: „Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши“.

Приступ тајни Будући да је Исус Христос после превладаних искушења изградио себе као интегрисану, кохерентну и целовиту личност и достигао веома висок степен индивидуације, његове мисли, речи и дела се не разликују, јер оно што је мислио, он је казивао, а како је говорио тако је и радио. Зато је оно што је писао по земљи израз његовог учења које је проповедао и које је било усаглашено са његовим поступцима. Пре него им је рекао да први који је без греха баци камен на грешну жену, он је прстом писао по земљи, уколико можда не оно исто што им је и вербално саопштио, написао је вероватно неку од својих мисли које су потом добиле и пословично значење. Једна од тих важних мисли односи се на потребу суочавања са својом тамном страном, својом сенком, односно својим грехом, оличеним труном у сопственом оку, пре него се тај негативитет осуђујуће пројектује у другог.
Остаје у домену нагађања да је можда Исус написао оно што им је потом и рекао како би вербално само појачао написану поруку на земљи. За разлику од усменог казивања и изговорених речи које брзо однесе ветар, написано, па и по прашини, је материјално дуготрајније. У сваком случају остаје непознаница шта је стварно Исус тада написао, па су многи покушали да својим тумачењем одгонетну ту новозаветну тајну. Међу њима је и Николај Велимировић, који је сматрао да је Исус тада истицао конкретне грехе пљачкања црквеног блага, прељубе са снахом, кривим заклињањем, ударањем свог родитеља, отимањем удовичког имања, содомије, клањања идолима, које су појединци, попут М(ешулама), А(шера), Ш(алума), Е(леда), А(марнаха), М(ерара), Ј(оела) и других међу њима учинили. Будући да је зависно од образовања оних којима се обраћао пазио како се изражава, Исус сигурно није посезао за конкретним исказима, као у комуникацији са необразованим рибарима, већ је вероватно користио софистициранији језик за важну поруку коју је на овај начин упутио књижевницима и фарисејима.

Агресивна самоодбрана Била је то прилика да се напише по земљи и нека позната порука из јеврејске традиције која би опомињала присутне на постојећи негативитет у појединцу у виду прикривеног и непризнаваног греха и тежњу да се пројекцијом у другог он ослободи. Међутим, таквим ослобађањем негативног садржаја не отклања се и сам лицемерни образац, осуђивања другог као начина ослобађања себе. На ту дволичност, имајући у виду однос верника према Богу, упозоравао је пророк Исаија 700 година пре Исуса. У тадашњем друштву, фарисеји, књижевници и законодавци показивали су своје лицемерје против којег се као негативне друштвене и религијске појаве Исус жестоко борио.
Овакво понашање, засновано на превиђању брвна у свом, а запажања труна у туђем оку је механизам пројекције и начин самоодбране. Осуђивањем другог због његових мана, појединац се настоји ослободити сопствених грехова. Указујући на такве поступке, Исус настоји да такве судије суочи са њима самима и њиховом тамном страном да би уклонио и демонтирао ту нападачку самоодбрану фарисејског лицемерја. Он успева да освести и осветли њихову тамну страну одакле и долази потенцијал њихове агресије коју усмеравају ка другоме. Тај потенцијал непреображеног негативитета је оличен њиховом сенком, тамном страном њихове скривене личности одакле је био и спреман камен, као део њихове окамењене душе, да полети према грешној жени. Позивањем управо оне који сматрају да су безгрешни да први започну са каменовањем грешнице, Исус их је на најефикаснји начин одбио да то учине, јер их је суочио са сопственим грехом. Уколико и нису имали снаге и прилике за покајањем, у том тренутку су то учинили одустајањем од намере да казне жену. Истовремено, Исус је опраштањем прељубници, активирао потенцијал њене моралне врлине да доживи покајање и преображена више не подлегне искушењу греха.

Преображај негативитета Нови месија није, дакле, неки контемплативан мислилац, већ практичар свог учења. Насупрот декларативном и лицемерном хуманизму фарисеја, он истиче важност суштинског опредељења за непосредним потврђивањем вредности хришћанских етичких начела. Борба коју је повео против владавине тог дволичног морала није до данас окончана, али је указао на начин како у њој човек може победити суочавањем са сопственим негативитетом, његовим преображајем у етичку супротност и побољшавањем себе.
Против владавине дволичног морала, Исус успоставља принцип етичке универзалности у односу према добру и злу. Први корак ка остварењу тог принципа је формирање појединца као целовите, интегралне личности чији пут индивидуације почиње његовим суочавањем са својом сенком, негативитетом у себи, и критичким односом према својој дотадашњој персони.

(Крај у наредном броју)