
Скупштина града Подгорице изгласала је нову-стару владајућу коалицију коју ће, као градоначелник, предводити др Саша Мујовић (ПЕС), а алтернатива оваквој одлуци био је тријумфални повратак Ђукановићевог ДПС-а
За разлику од чувене Подгоричке скупштине у краљевини Црне Горе, која је новембра 1918. изгласала уједињење Црне Горе са Србијом, ова садашња, као локална скупштина града Подгорце, која је дала поверење новој градској власти, може понети епитет историјске, с обзиром на тежину донете одлуке и њену рефлексију на будућност целе земље. У сваком случају, она је најзначајнија локална скупштина у последњих неколико деценија. Јер, оно о чему се одлучивало, јесте: или континуитет са променама из јуна 2023. када је смењен вишедеценијски режим Мила Ђукановића или повратак на старо са ДПС-ом у главној улози.ОДБАЦИВАЊЕ ЂУКАНОВШТИНЕ – Ако ставимо са стране све политичке флоскуле, фина паковања и обланде, такође, ако знамо тежину дате ситуације и сву специфичност коју Црна Гора носи са собом, колико год да се у Подгорици бирао градоначелник и градска власт, суштински се бирало између протагониста неке фузије црногорско-српске политике и Мила Ђукановића насупрот њих и њој, било персонално, било као парадигме антисрпске (дукљанско-монтенегринске) идеологије, која је врло лако поново могла да постане политички мејнстрим. У симболичком смислу, између Подгорице и Титограда, превагнула је Подгорица. Истина поприлично (можда и труло) компромисна, сада већ без икакве дилеме као зацементирано проевропска, али у овом тренутку као једина инклузивна са бар прокламованом политиком која укључује све њене грађане и све унутардржавне идентитете.
Нови градоначелник, Саша Мујовић, и на локалу и шире, требао би да буде још једна потврда и симбол те политике, поред тога он је и потврда да је ПЕС преживео своју велику шизму од пре неколико месеци, да је странка и даље способна да влада, и да је коалиција ПЕС-а са српским странкама на републичком нивоу још увек са смислом и са довољном подршком у народу.
Мујовићу ће више од других у вођењу града помагати: Нађа Љиљанић, испред Покрета за Подгорицу као заменица градоначелника, и Јелена Боровић Бојовић, испред коалиције За Будућност Подгорице, као председница градске скупштине.
Нова-стару коалицију у Подгорици (и прошла је била у сличном саставу) чине: Покрет Европа сад, Демократе, српска листа За Будућност Подгорице и Покрет за Подгорицу. Треба подсетити, да су ванредни избори у Подгорици одржани 29. септембра и да су као такви били реакција, заправо, последица великог раздора унутар најјаче странке у владајућој коалицији – Покрет Европа сад и трајног удаљавања између председника странке и премијера Милојка Спајића са председником републике и у том тренутку потпредседником странке Јаковом Милатовићем.
Након што је Милатовић напустио ПЕС, доведен је у питање легитимитет целе владајуће коалиције. Ипак, чињеница да је градску власт подржао и Милатовићу близак Покрет за Подгорицу, била је кључна не само у формирању градске, него и у опстанку републичке власти, што је ДПС Мила Ђукановића, који је изненађујуће или не у Подгорици остварио најбољи резултат са 19 освојених мандата, оставио у опозицији.
Ако анализирамо целу кампању пре избора, и какве су све речи потегнуте од избора до формирања градске власти, односно, да се више од водовода и канализације у Подгорици говорило о Европи, Русији и о фамозном српском свету који је ДПС-у најчешће служио као страшило, долази се до јасног закључка, да се на подгоричким изборима најмање одлучивало о Подгорици. На талону је била читава Црна Гора.
КО ЈЕ САША МУЈОВИЋ – Професор доктор Саша Мујовић, је релативно нов кадар у политици, и као такав, рекло би се, савршено се уклапа у профил политичара какав намеће ПЕС, као млад и образован човек, без претходног политичког багажа и без видљивих мрља у прошлости. Рођен је у Котору 1978. године. Школовао се у Подгорици где је после основне и средње школе, дипломирао на Електротехничком факултету и то као студент генерације. Магистрирао је 2004. док је звање доктора наука стекао 2010. године.
Од 2002. је у сталном радном односу на свом матичном факултету, прво као асистент и сарадник у настави, потом и као ванредни професор. У звању редовног професора налази се од 2010. године, док од 2019. обавља и функцију декана. Аутор је приличног броја научних радова и текстова, а неки од њих били су објављени и од стране реномираних светских часописа. Шира јавност за њега је чула недавно када је постављен за министра енергетике у актуелној влади. Мујовић је члан ПЕС-а готово од оснивања покрета, и претпоставља се да ће након изласка Јакова Милатовића из странке, управо он постати, или да већ јесте њен други човек иза Милојка Спајића. Ожењен је и отац је двоје деце.
ПЕС – ИЗМЕЂУ МЛЕЧНИХ ЗУБА, ОЧЊАКА И КРЕЗУБЕ ВИЛИЦЕ – ПЕС је и даље врло млада странка, која заправо од свог оснивања гравитира између праве политичке странке и неке врсте реформистичког – махом младалачког ад хок покрета, свакако потребног датом тренутку али без дубоког и довољно чврстог темеља који би омогућио дуго трајање, такође, без изграђеног „политичког имунитета“ способног да странку брани, како од последица лоших или недовољно добрих изборних резултата, тако и од унутарстраначких потреса.
Треба подсетити да је ПЕС једина политичка организација у Европи, тачније, у модерној историји Европе, која је као дебитант у непуних годину дана од оснивања победила у прве три изборне трке у којима је учествовала: прво на претходним локалним изборима у Подгорици, онда и на председничким и на парламентарним изборима. Ипак, и даље је нејасно, како је ПЕС заиста настао и како је преко ноћи добио солидну страначку инфраструктуру и пре свега, огромну медијску подршку.
Није мали број оних који тврде: да је ПЕС заправо америчка интервенција након литија када је постало јасно да ће Ћукановић пасти и да ће снага српских странака постати никад већа, односно, да је оснивање једне реформистичке и грађанске странке, неоптерећене националним темама коју заиста чине махом млади и образовани људи, требало да послужи, да се преко ње контролише и пад ДПС-а и раст снаге српског политичког фактора, даље и евентуално раст утицаја Русије и СПЦ. У сваком случају, и то је поштено рећи, ПЕС јесте постигао коректне резултате и око питања побољшања положаја Срба који све до јуна 2023. били грађани другог, чак и трећег реда, и у вези са питањем одређених реформи. Ипак, поменуто је и даље на клацкалици између успеха и неуспеха или на прелазу између чврстог тла и амбиса који би Црну Гору вратио на период пре промена.
Питање је: шта даље? Црна Гора још увек нема уставну равноправност за све грађане. Црна Гора и даље живи у парадоксу да најзаступљенији језик није и службени језик у држави, и тек на то се надовезују проблеми: економије, корупције, криминала, и постојања читавих криминалних насеља која све више личе на она из Мексика или Колумбије. ПЕС је поред свега, платио и цену свог успеха кроз унутрашњи бродолом који је за последицу имао коначан разлаз Спајића и Милатовића. На примеру њих двојице се још једном потврдило да су балканске странке искључиво лидерске и да неко одлучивање по принципу „витезова округлог стола“ брзо падне у воду као демагошко и нефункционално.
Странка је сад на Спајићу, и од његовог вођства и као председника странке, још више као премијера, зависи будућност Покрета Европа сад. Одлуке које ће он морати да доноси, тичу се низа националних и економских, чак и безбедносних тема, а природа ситуације је таква, да донете одлуке макар биле и добре, не значи да ће се нужно позитивно одразити на популарност и њега и странке. У сваком случају, у наредних годину, две дана, биће јасно: да ли је ПЕС озбиљна, јасно структуирана и идеолошки одређена странка која има будућност, или је мехур од сапунице – можда и вештачки надуван чије је трајање орочено на неколико сезона? Уколико се испостави ово друго, највећу корист би могао да има ДПС. Далеко већу од свих осталих политичких актера.
НАЈБОЉА ОПЦИЈА ЗА ПОДГОРИЦУ И СРБЕ – Гледајући из угла српских интереса, односно, српске листе За будућност Црне Горе која је на подгоричким изборима наступила под именом: За будућност Подгорице, формирање овакве власти у главном граду, јесте најбоља могућа опција, или боље речено, једина опција која одговара српском политичком субјекту у Црној Гори. Мање важна тековина градске коалиције, је само присуство у градској власти. Много значајнија је опстанак републичке власти заједно са листом ЗБЦГ у њој, што је нужан предуслов да борба Срба за своју уставну равноправност, може да има иоле сврсисходан и потенцијално успешан наставак.
Иако се често говори да је ДПС странка са минималним или готово никаквим коалиционим потенцијалом, што у овом тренутку ДПС држи подаље од власти, истина је заправо мало другачија. Краткорочно, ДПС јесте због своје скорашње заоставштине непожељан коалициони партнер. Ипак, дугорочно ДПС, је пре свега у очима Вашингтона и Брисела перципиран (не без разлога) као прва процрногорска али и као прва прозападна странка у Црној Гори, уз то, ради се о странци са и даље убедљиво најбројнијим чланством и са најбољом инфраструктуром, а будући да изузев српских странака све остале у ЦГ са ДПС-ом имају превасходно персонални а не идеолошки спор, у одређеним околностима, поготово у свеопштој борби Запада са Истоком, управо Запад чија је моћ у Црној Гори објективно неограничена, може да учини да ДПС опет постане коалиционо прихватљива странка.
Другим речима: за Запад ДПС не да није споран, него је увек био и биће пожељан, док се једино на српске странке из правца Вашингтона и Брисела гледа са скепсом и са подозрењем. Такође, дугорочно српске странке ће тешко до бољег изборног резултата у односу на овај који имају и који се понавља у неколико последњих изборних циклуса, и до власти могу једино у коалицији чији је ослонац, формално грађанска и по свему специфична странка каква је Покрет Европа сад.
Власт само по себи није и не сме бити циљ, али јесте средство за остварење циља, а он је у случају Срба у Црној Гори, крајње демократски, чак и насушан, и своди се на пуну уставну равноправност народа и језика и то у потпуности у складу са свим тековинама међународног права. Пракса је показала да Срби из опозиције не могу много и да би политичка маргина готово извесно гарантовала останак и на уставној маргини, односно, да је институционално присуство Срба нужно да би положај српског народа био заокружен као уставно равноправан са осталим грађанима.
Очигледно је да су српске странке због тога морале да прихвате више ни мало лаких компромиса, од чека два велика. Први: да ће присуство Срба у извршној власти увек бити диспропорцијално мање њиховој реалној снази и броју мандата. И други: да се проевропска оријентација државе заједно са њеним НАТО статусом не доводе у питање. Поред тога, не доводе се у питање ни признање тзв. Косова, као ни санкције Русији.
На крају крајева, лидери српске листе не крију да дају пуну подршку влади у даљем току европских интеграција. То можда звучи контрадикторно изворним ставовима (чак и осећањима) српских политичара и српског народа у Црној Гори, али очигледно је одлучено да се циљеви Срба сведу искључиво унутрашња идентитетска питања и да је до њих могуће доћи једино уз јасно прокламовану проевропску политику, чак и уз лични допринос истој.
Није спорно, да је то и основ конкретне сарадње српских странака са ПЕС-ом на нивоу републичке власти, али и да би сваки други или сваки наредни договор Срба са било ким са којима је могуће направити републичку коалицију, морао да буде на истим основама. Може се рећи, да су Срби своје мандате али и велику победу литија заложили зарад остварења минимума интереса. Да ли ће и када они бити испоштовани или испуњени, остаје да се види. Једно је сигурно, након објављивања резултата пописа, што се дуже буде чекало са уставним реформама, то ће уставна равноправност Срба бити даља. Ипак, одабрани пут је можда у датим околностима и једини могућ. Лаж да Европа нема алтернативу, је толико пута поновљена да је у међувремену постала истина.
Завршетак текста је на на неки начин жалостан али и тачан, апсолутно. После литија, веровала сам да ће доћи до тотално ресета у ЦГ али сам временом схватила да је кроз 20. век учињено толико штете да је повратак на старо немогућ. Оно што јесте могуће је поправљање елементарног положаја Срба, и то је реалност. Одлична анализа. Читам ваше текстове у којима често тврдите да у случају пуцања ПЕСа поново на сцену ступа ДПС и слажем се с тиме. Реченица у којој се каже „да су Срби своје мандате заложили и победу литија заложили за остваривање минимума интереса и да су зарад тога прихватили ЕУ“ јесте горка али и тачна и јесте максимум који се може у ЦГ.
„Лаж да Европа нема алтернативу, је толико пута поновљена да је у међувремену постала истина.“
Da, do propasti EU. Tada ce biti jasno, ali Srbija i Crna Gora ce vec imati kupljene karte za Titanik.
Титаник је из низа разлога неминован. Такође, потонуће сигурно. Радом на свом језику, култури, духовности, заправо радимо на прављењу нашег чамца за спасавање.