ЈАНУАРСКЕ ИДЕ

Овај број Печата носи датум 31. јануар, дакле излази на крају првог месеца године којом је почело најављивано немирно и опасно планетарно време, доба великих геополитичких промена, судара и ломова. Политички и медијски прогностичари, премда сами не тумаче звездано небо већ сложене глобалне економске и безбедносне околности, данас говоре попут еминентних астролога: „2025. година носи снажну енергију завршетака, суочавања с кармичким дуговима и откривања дубоких истина, пружајући прилику за трансформацију, али и изазове“.
Како за свет, тако и за Србију, јануар, догађајима „сабијен“ у мери која би у досадним временима била програм довољан да испуни годину, јесте био месец „снажних енергија“ и непријатних „суочавања с кармичким дуговима“ и другим мучним притисцима „истина“. Поменути дугови, у политичком и јавном животу друштва као заједнички именитељ пак подразумевају потресе и померања у домену власти и моћи, док „прилике за трансформацију“, у астролошком речнику тако безазлене и позитивне, на колективном нивоу добијају драматичну димензију могућности, или извесности сукоба, као и системских и персоналнних промена у врху државе и друштва.
Јануарска догађања у Србији управо су се уклопила у овако драматичну представу: у минулим данима, упоредо са слављењем за хришћански свет најрадосније недеље у години, недеље Христовог рођења, српско друштво и јавну сцену потресале су нимало племените и богоугодне тензије, запенушане страсти, мржње и страхови, уз наговештаје могућег прекомпоновања политичке сцене и изнуђеног ресетовања у редовима носилаца власти. Управо овакве, наглашено земаљске а нимало – небеске, „изазове и трансформације“ призвале су и дозвале студентске блокаде и протести пренети из претходне године, а у јануару настављени са увећаном енергијом и бројношћу учесника, уз придруживање и мобилизацију нових протестаната из средина и професија које нису део академске заједнице. Сада, после виђених потреса, оставки и ресетовања у редовима владајуће српске врхушке, знамо да је студентско „бајање“ успело. Као својеврсне јануарске иде упамћени су и дани тамних енергија агресије, када је у друштвено споразумевање уведена смртоносна комуникација преко бејзбол палица, аутомобилских волана и папучица за гас, а показивање средњег прста у једном тренутку признато као допуштени језик јавног разговора и слања порука! Деловало је злослутно, али се од ових облика насилне комуникације, срећом и заповестима утицајних, углавном одустало.
Премда историјска искуства (посебно овдашње болно колективно памћење прилика у којима су, чврстим обећањима праведних друштвених и политичких резова, те демократских промена, Срби политички и идејно брутално изманипулисани и изварани, а њихова држава угрожена), као и познавање устројства савременог глобалног друштва и предаторске природе његових управљача саветују опрез и уздржаност, разумно је признати „праведне и часне пориве, аутентичну страст и вољу“ образоване младости. Она постоји, она је за уважавање, независно од сумњи или нелагоде пред упозорењима лекција о скривеним обавештајним и другим центрима глобалног управљања људским ресурсима, друштвеним енергијама и вољом човечанства. Знања и вештине волшебних мешетара су технолошки, стручно и „научно“ тако (у)савршене и моћне да је свест, тачније – убеђеност о њиховом свеприсуству и свемоћи здрав одговор здравог разума. Отуда и питање „ко води и ко усмерава студенте“ сада бива легитимно и разумљиво, не као зловоља и ограниченост назадних духова, или идеолошка ретардираност, већ као недоумица „параноје“ која је у минулим деценијама створена и однегована бројним траумама, тешким, чак трагичним искуствима српског народа.
Шта је међутим непорециво када је о духу студентских протеста и колективном психолошком и етичком профилу ове групације реч? Званично, „студенти траже правду, именовање криваца за злочин у Новом Саду, осуђују корупцију и немар власти“. Они наглашено инсистирају на стварању системских и институционалних услова и претпоставки за достојанствен живот у политички, етички и морално уређеном друштву. Идеализам својствен младости и неискуству – можда би све набројано тако коментарисали циници! Међутим, отреситост, зрелост и памет коју у свом иступању показују студенти, својеврсни је помак у јавном (раз)говору, и промена духа, атмосфере и обичаја наше јавне сцене. Ево шта је званично о студентима саопштено из националних институција од прворазредног значаја у култури.
„Већина запослених у Матици српској жели да обавести јавност да подржава захтеве студената у блокади. Сматрамо да студенти воде протесте са јасном идејом о праведном и на здравим ногама постављеном друштву. Осуђујемо сваки вид насиља, јер оно никоме не доноси добро“. Ово је део Саопштења Матице Српске (уследилог после познатих провокативних и немилих догађаја на свечаности поводом обележавања дана Светог Саве у МС).
Месец дана раније, недуго од почетака студентских блокада, у сличном тону огласила се и Српска Академија наука и уметности: „Академијски одбор за високо образовање САНУ је на својој седници од 12.12.2024. пружио подршку студентима у њиховим протестима и исказивању узрока њиховог незадовољства. Одбор сматра позитивним то што млади људи који стреме највишим нивоима образовања и од којих у великој мери зависи будућност наше земље имају своје мишљење о друштву у којем живе и спремни су да своје ставове јасно и јавно искажу.“
Када је о везама и комуникацији студената у протесту и политике и политичара реч, чине нам се посебно знаковитим и илустративним запажања која казује универзитетски професор Александар Петровић, чији текст „Свети Сава и студенти на Млечном путу“ објављујемо у овом броју.
„Поштовање изазива њихово неприхватање фантома опозиције да као биовампири преузму њихову енергију и да је лажно представе као своју. Бивша ректорка Универзитета у Београду говорећи о студентском покрету надмено каже ‘да је време за политичке чиниоце да преузму ствари у своје руке’. Таква брутална експропријација нечије материјалне, интелектуалне и моралне својине је чиста крађа. Она једноставно не питајући било кога, без скрупула отима оно што јој ни по чему не припада.“
Једнако су убојите и убедљиве, а за разумевање слова и духа похвале студентима упутне, ове Петровићеве речи: „Површно тумачење актуелну студентску педагогију слободе види само као прилику за сплеткарење и неку комбинаторику сопствене користи, као нешто већ виђено да би је тако угушило већ у сфери идеја. Супротно томе, студенти не устају због нацртаних политичких циљева, већ против атмосфере пандемонијума, дивљег безакоња, установа и поретка незнања и неправде.“
Чини се да део политичких разрешења, епилога и кадровских ломова у врховима српске власти којима је обележен крај јануара (у знаку трајања његових пророчких „ида“), наведеним оценама дају убедљивост и дугорочну утемељеност.