
Док се Британија тресе од нагомиланих унутрашњих проблема, док Русија побеђује у Специјалној војној операцији, најнепопуларнији премијер у последњих стотинак година ће то све лако да реши – потписивањем стогодишњег споразума о сарадњи са Украјином
Лабуристичка влада Кира Стармера је добила прошлогодишње изборе са освојених двадесет посто гласова целокупног бирачког тела. Излазност није била превелика, а конзервативци су непопуларни па је и овако мали број гласова био довољан. Што је још боље (за лабуристе) овако мали број гласова, једва десет милиона у земљи од седамдесет милиона, је био довољан да освоје 411 посланичких места у парламенту који има 650 места. Што значи да имају двотрећинску већину и да могу лако да остварују своје намере. Ако тој већини додамо гвоздену дисциплину коју је завео „вољени“ партијски вођа Стармер и контролу медија, добијамо слику данашње једнопартијске Британије. Да видимо сад како Лабуристичка партија и британски премијер користе свој челични мандат.Као мала темпирна (припремало се то) бомба је одјекнула вест да Кир Стармер путује у Кијев па још и да потпише некакав стогодишњи уговор са тамошњом владом. Кажемо „некакав“ јер премијер и влада нису пре тога консултовали парламент нити обзнанили своје намере пучанству. Медији су ћутали или нису знали. Сто година није мало, а Украјина је још усред рата (Специјална војна операција) са Русијом. И парламент и народ би имали свашта да кажу и питају на ту тему. Зато ваљда и није сер (има титулу) Кир хтео да нас замара. Што да се мучимо расправљајући и негодујући кад ће он ионако то да прогура кроз парламент и одради шта је наумио. Било би то чисто губљење времена.
Но, хајде ми који то сад посматрамо са стране да се запитамо зашто политичари вуку непопуларне потезе? Јесу ли то видовити стратешки потези које ми обични шахисти (пацери) не видимо или…? Одговор на први део питања ћемо можда добити за неколико година, кад се ова партија шаха буде привела крају и када архивски материјали доспеју у руке историчара. Што се другог дела питања тиче, да у овом случају поставимо и потпитање – да нису у питању наднационални интереси? Да наш премијер не користи ову и земљу и њене ресурсе као платформу за неку већу политику?
ВЕСТМИНСТЕР ЈЕ ДОСТАДАН, У ДАВОСУ ЈЕ ЖУРКА Пре две године је Стармер одговарајући на питање новинарке Би-Би-Сија скромно и поносно изјавио да је, што се њега тиче, Вестминстер (парламент) досадан и непродуктиван, а да је прави форум где срећете важне људе са којима се може договарати и делати онај у Давосу – Светски економски форум. Кад томе још додамо да Амерички зилионери попут Била Гејтса и Ларија Финка (БлекРок) улазе у резиденцију премијера у Даунинг стриту кад им се прохте без да климну главом или можда махну ручицом парламенту, онда се добија потпунија слика потенцијално глобалистичке, наднационалне природе Стармерове владавине.
Познати коментатор Питер Хиченс каже за Стармера да је као студент био ударник на радним акцијама у Чехословачкој, а да је политички више лево од претходног вође лабуриста, Џеремија Корбина. Лево од Корбина су отприлике сад остали само Маркс, Лењин, Мао, Кастро и ево сад… Стармер. Хиченс нам указује и на тоталитаристичку, готово диктаторску нарав садашњег премијера.
Када склопимо ове две приче у једну добијамо слику човека који се дочепао власти односно државног апарата и који сада спроводи агенду која није била део предизборних обећања већ је то домаћи задатак из наднационалне кухиње.
Обећао је Стармер да ће Британија да настави и да спонзорише Украјину са преко три милијарде фунти годишње. Отприлике толико годишње отима пензионерима за грејање. И да ће подршка тој источноевропској земљи бити свеобухватна, на неколико нивоа – готово колонијалне природе рекли би злуради гласови. У сваком случају плодну земљу Украјине и наслаге минерала (литијум на пример) је углавном већ откупио исти тај финансијски гигант БлекРок. Онај исти чији је директор радо виђен гост у Даунинг стриту. Је л’ то Стармер залаже интересе Британије у корист мултинационалне компаније? Није далеко од памети.
Да он то ради у тренутку када Британији цветају руже и зумбули то бисмо још и разумели. Међутим, то тешко да је случај. Хајде да дамо један пресек ситуације у земљи па да се онда вратимо на процену сврсисходности договора са Украјином.
Афера са пакистанским бандама које су силовале девојчице, припремале их за проституцију и њима располагале не јењава. Члан парламента је пре пар недеља споменуо бројку од 250.000 девојчица – четврт милиона! Како је могуће да је толики скандал заташкан? Пре свега се чини да је политичаре страх да се не замере муслиманским бирачима који су једно монолитно тело. Уколико би закон ударио на криминалце побунили би се сви, од хоџе до таксисте и локалног повртара и то би се одразило негативно на реизборност лабуриста у парламенту. Није међутим, било ништа боље ни у време конзервативаца.
Ових дана кружи друга једна теорија (завере?). Прича се већ неколико година, још од случаја Џефрија Епстина у Америци о педофилима и познатим личностима. У Британији је познат случај чувеног водитеља музичких и дечјих емисија на Би-Би-Сију, Џимија Савила за кога се сад прича да је чак силовао и девојчицу од две године. Исти тај Савил је био близак са садашњим краљем Чарлсом и његовим братом Ендрјуом. Ендрју је био близак са Епстином. Прича се о педофилима у британском парламенту и један је ухапшен прошле недеље у тренутку када је дошао на заказани састанак са петнаестогодишњим дечаком.
ЛАБУРИСТИЧКО МЕШАЊЕ У АМЕРИЧКЕ ИЗБОРЕ Да ли је могуће, питају се сад многи, да су дотичне пакистанске криминалне организације само непосредни извршиоци, сводници а да је све део веће операције за уцену и компромитовање политичара и уопште људи на значајним местима. Уколико је тако тешко да ћемо икада ишта и сазнати. Наићи ћемо на зид ћутања. Политичари, судство, полиција, медији… да ли је могуће? Питања лебде у ваздуху а човек који је покренуо можда и права питања, Томи Робинсон лежи у затвору.
За Робинсона се заложио нико други до власник Икса и много чега другог, Илон Маск који је напао британски правосудни систем, полицију, политичку касту, премијера Стармера па у једном тренутку и опозицију – Најџела Фаража. Хоће ли Маск истрајати до краја или је и ово у функцији неке политичке агенде? Како тренутно ствари стоје, Маск је понудио да плати све судске трошкове Томија Робинсона. Жељно ишчекујемо наставак те драме.
Не треба сметнути са ума да је дотични Стармер у свој својој простодушности и са добрим намерама послао пред саме изборе стотинак лабуристичких активиста у Сједињене Државе да агитују и лобирају за демократе, за Камалу Харис. Не верујемо да се то свидело новом председнику Доналду Трампу.
Ето коинциденције сад, близак сарадник Трампа, Илон Маск напада Стармера и његову партију због скандала са силовањем девојчица. Члан Трамповог тима је прокоментарисао најновије именовање Питера Манделсона за британског амбасадора у Вашингтону – „па он је комплетан морон!“ Сад чујемо да постоји могућност да Трамп ово именовање и одбаци. Манделсон је иначе исто тако био врло близак пријатељ са покојним самоубиство-из-заседе-Епстином. Интернет је преплављен њиховим фотографијама по луксузним летовалиштима. И даље, Трамп је овај пут решио да промени протокол своје инаугурације па је позвао неке политичаре и председнике држава попут Италијанке Ђорђе Мелони и вођу британске Реформске партије Најџела Фаража. Примећујемо да није позвао председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лејен, председника Француске Емануела Макрона као ни, ох какве ли грешке, Британца Кира Стармера! А да је позвао још некога из Европе, све се чини да би то најпре био мађарски премијер и европски политички дисидент Виктор Орбан.
ПРОБЛЕМ ИМИГРАЦИЈЕ Да наставимо са проблемима. Неконтролисана имиграција не јењава. Прошле године је нето имиграција у Британију била скоро милион људи. Углавном су то необразоване особе које долазе из северне Африке или индијског потконтинента. Британија је величине бивше Југославије која је имала 24 милиона становника. На овом острву сад већ има седамдесет милиона становника. Бели Британци су већ мањина у Лондону, Бирмингему, Лестеру, Лутону… мултикултурални пројекат је пропао, не функционише како је то још пре неколико година приметила чак и немачка канцеларка Ангела Меркел. Иста она која је пре десетак година из чиста мира увезла у своју земљу више од милион имиграната и покренула људску лавину која се обрушила на Европу.
Ти имигранти су смештени у хотеле, у летње кампове, у војне касарне. Преплавили су мања места где се мештани плаше да пусте децу из куће. Илегални имигранти који долазе чамцима су готово сви млађи до средовечни мушкарци. Ако у медијима пратите аферу око силовања девојчица од стране пакистанске мафије није вам сигурно пријатно да вам улицом шпартају млади беспосличари из Авганистана, Пакистана, Сирије и ко зна одакле све не.
НУЛА АГЕНДА И сад један од бисера који је у рангу или можда чак и за ред величина изнад украјинског договора – министар за енергетску безбедност и нето нула агенду Ед Милибанд и његова Зелена агенда. Овај визионар заговара водећу улогу Британије у укидању фосилних горива, гаса, угља и дрва и преласка на чисте и обновљиве изворе попут ветра, сунца и воде. Министар Милибанд има више сјајних идеја попут оне да се класично кућно грејање на гас замени електричним грејањем на пумпу. Та нова врста грејања није у стању да пристојно загреје кућу, кажу корисници, инсталација кошта неколико пута више, као и сама струја која кошта више од гаса ког ионако нема (Русија?) тако да је прошле недеље, у среду када је била нешто јача зима, енергетска мрежа која се сад добрим делом ослања на ветар и сунчеву енергију, готово сасвим пала те смо били на корак од селективног пуштања енергије појединим деловима земље – на смену. У 21. веку. На шта ће тек личити 22. век ако се настави овако.
Да ову, иначе у народу врло непопуларну политичку агенду, подигнемо још на геополитички ниво, нови председник Америке, Доналд Трамп јавно већ прети да ће то све да укине укључујући и аутомобиле на струју пошто је то све штетно, неефикасно и скупо. Значи, има их већ тројица на том Трамповом списку: премијер Стармер, потенцијални амбасадор Манделсон и министар Милибанд. Докачили су ови нови Американци још и министарку финансија, министарку унутрашњих послова, градоначелника Лондона… биће ово занимљивих неколико година ове „специјалне везе“ како Британци воле да зову свој однос са Сједињеним Државама (Special relationship).
Идемо од проблема до проблема па смо ево стигли и до финансија и осигурања који чине скоро десет посто британске економије која је већ неколико година у или око рецесије. Има ли бољег показатеља од стања економије па и политичке климе него то да је Британија тренутно међу првима у свету по одливу милионера. Прва је Кина, друга Велика Британија, а трећа Индија. С обзиром на енормне популације ове друге две земље чини се да је Британија ту у вођству. Занимљиво је приметити да је највише милионера стигло у Арапске Емирате, Сједињене Државе, Сингапур, Канаду и тако даље. И ти милионери ваљда нешто знају о здравственом стању неког друштва. Поред пословне климе и пореза, с обзиром да већина има породице, њих сигурно занимају и образовање и безбедност у чему је Британија до скоро била неприкосновена. Но, времена се сада мењају, а премијер Стармер се свакако труди да томе да свој скромни допринос.
УТЕРИВАЊЕ ОСВЕШЋЕНОСТИ И коначно смо стигли и до воук идеологије и маније политичке коректности. Статистика показује да Британија дневно осуди десет грађана због политички некоректних порука на друштвеним мрежама. Десет дневно… то је 3.500 годишње, отприлике. Комичар и политички коментатор руског порекла, иначе велики критичар Путина, Константин Кисин је скоро приметио да док у слободарској Британији хапсе око три и по хиљаде људи годишње због „говора мржње“ или сличног, у Русији је тај број десет пута мањи, тек око 350. И то у земљи која има дупло више становника. Ето ти сад, колевка демократије и слободе говора па тако.
Стармер празни затворе од окорелих убица, насилника и силоватеља да би сместио ове што имају другачије мишљење и то чак гласно износе. Раде они још на томе да и оволико слобода колико има смање. Сад ће пред парламент да изађе предлог закона (Climate and Nature Bill) којим ће се ограничити слобода говора у пабовима. Замислите само то, критикујете владу у кафани, неко то чује и пријави вас полицији која долази код вас у пола ноћи и одводи у апсану. Овде једино још пада на памет тамничар Карађоз из Андрићеве новеле „Проклета авлија“ који каже да је сад дошло такво време да само невине ‘апсе. Код Иве Андрића, међутим, тог префињеног мајстора, сарказма и горчине има на претек. Код Стармера тога нема. Како га је већ описао Питер Хиченс, лево је од левљег и диктаторске, тоталитарне нарави.
Но, да се вратимо на оних сто година сарадње са Украјином. Борис Џонсон, тадашњи британски премијер, је марта 2022. пожурио у Кијев да спречи ступање на снагу већ потписаног мировног договора са Русима. То смо видели. Стармер се сад труди да предупреди Трампа у страху да би овај могао да склопи мир са Путином. НАТО се јавља и прети, тражи сада пет посто дохотка од сваке земље чланице. Два посто више није доста.
Да је ово операција неке мрачне мафијашке организације било би нам све јасно. Плаћа се заштита. Ако не платиш они дођу па ти бејзбол палицама разбију дућан, кола, убију ти пса и обесе за дрво испред кућног прага. Но, НАТО свакако није таква организација. Они су само смислили како да отму сав преостали приход од грађана земаља чланица у име „безбедности“ – па Руси само што нису напали Берлин и Париз. Био би им то 3-4 пут у последњих неколико векова да умарширају у ове градове. После се врате кући, како смо видели.
Но, сасвим је разумно поставити питање кога или чега се НАТО поглавари и они који стоје иза ове организације више боје. Путина или сопствених грађана? Начин њиховог делања упућује на страх од унутрашњих немира и незадовољства грађана. Па тако и Кир Стармер. У Америци власт преузима Трамп који је (бар за сад) против Зелене агенде, против родне политике („има само два пола, мушки и женски“), спомиње излазак Америке из Светске здравствене организације, из НАТО-а чак, на британске лабуристе гледа с презрењем из свих горе наведених разлога… биће занимљиво.
Можда Стармер мисли да ће Британија да војно помаже Украјини (сто година) у рату са Русима? Па Британија нема војске да напуни Вембли, како су већ и британски војни аналитичари приметили. Британија тренутно има најмање војника још од Ватерлоа (1815) а шансе да се тај тренд промени су мале јер у војску нико неће. Можда сад ови имигранти?
Значи, него други треба да гине на истоку Европе. Џонсон, Стармер и њихови наследници ће све то подржати туђим парама, при том по нешто и зарадити. Лепа прилика. Како би рекла бивша премијерка Лиз Трас у једном скорашњем интервјуу, Британијом влада „дубока држава“. Трас објашњава како су јој скоро буквално ставили пиштољ на слепоочницу и диктирали шта да ради.
Ако је већ тако онда и не треба да чуди што Стармер, миљеник Давоса и потенцијални диктатор, ради то што му се каже без обзира на вољу народа. Њему као да не треба стављати пиштољ на слепоочницу. Он то све добровољно и радосно ради. Предстоји нам неколико врло занимљивих година. Занимљивих за нас дописнике и коментаторе, а како ће бити свима другима, чуће се.