ИЗЛОГ КЊИГЕ

Плутарх
Како бити вођа
Мibа Bооks

Биограф и писац есеја из класичне старине, Плутарх, интензивно се бавио квалитетима вођа међу истакнутим Грцима и Римљанима које је описао у својим чувеним, и обимним, Упоредним животописима, укључујући политичаре и војсковође као што су Перикле, Александар Велики, Јулије Цезар и Марко Антоније. На нашу срећу, Плутарх је суштину својих сазнања о мудром вођству изнео у невеликом броју есеја, које је испунио лекцијама од пресудне важности како за искусне вође тако и за оне који теже то да постану на било ком пољу данас. У Како бии вођа, Џефри Бенекер представља најважније од ових есеја у динамичним новим преводима, праћеним надахнутим уводом и информативним белешкама, уз оригинални грчки текст.
У есејима Необразованом вођи, Како бити добар вођа и Да ли би стар човек требало да се бави политиком? Плутарх објашњава карактеристике успешних вођа, од тога да су вођени разумом и самоконтролом до тога да су ослобођени зависти и љубави према моћи, илуструјући оно што жели да каже примерима за памћење из грчко-римских живота. Такође објашњава како се обучавати за вођу, како убеђивати и какав однос имати са колегама, управљати својом каријером и далеко више. Пишући у време када је Римско царство било на врхунцу, Плутарх каже како би требало тежити позицијама које доносе моћ само уколико су мотивација „разум и здрава процена“ , а не „исхитрена и ташта јурњава за славом, осећај супарништва или недостатак других значајних активности.“ Његов мудри савет релевантан је данас колико и онда.

Мило Ломпар
Биографија једног осећања
Православна реч

Премда носи заједнички наслов Црњански – биографија једног осећања, ово издање доноси потпуно нове садржаје. Јер, друга и трећа књига посвећене су оригиналним анализама поезије, прича, путописа, драма и свих шест романа Црњанског. Ове анализе нису никад постојале у оваквом издању. Прва књига је, штавише, проширена за 100 страница и доноси целовит поглед на личност Црњанског и његово место у култури. Друга и трећа књига доносе развијене паралела са репрезентативним делима светске књижевности и ситуирају дело српског писца у тај контекст: са бројним књижевнотеоријским и књижевноисторијским путоказима у опширним анализама. Основни оквир, који обезбеђује јединство све три књиге, представља анализа вишеобличности искуства страности и аутентичности, као једног од репрезентативних садржаја модерног искуства, у личности и делу Милоша Црњанског. Јединствена монографија Мила Ломпара, професора Филолошког факултета у Београду и председника Српске књижевне задруге.  

Никита Викторович Бондарев
Тито-Московске године
Чигоја

Нема сумње да је Јосип Броз Тито био један од оних људи који су одређивали ток историје у XX веку, па и данас Титово наслеђе утиче на судбине људи, пре свега на Балкану, делимично и у земљама „трећег света“, а у одређеној мери чак и у Русији. Све етапе политичке биографије Ј. Броза Тита изузетно су важне за разумевање историјских процеса на Балкану, као и светског комунистичког покрета. У том контексту, тешко је превредновати значај такозваног „коминтерновског периода“ (1935–1937). У тренутку доласка у СССР Јосип Броз је већ око пола године био члан Политбироа ЦК КПЈ, међутим, није спадао међу челне људе Партије. Сама по себи чињеница да је кооптиран у Политбиро КПЈ не представља доказ његовог ауторитета и утицаја. Међу најзначајније фигуре КПЈ тог периода можемо сврстати, пре свега, врх партијског руководства: секретара партије Милана Горкића (право име Јосип Чижински, коминтерновски псеудоним Сомер); представника КПЈ у Коминтерни Владимира Ћопића (коминтерновски псеудоним Сењко); Адолфа Мука, који је био одговоран за сва финансијска питања, иако без јасног статуса (псеудоним Леви); Ђорђа Митровића, руководиоца Унутрашњег бироа КПЈ, такозваног Зембиља (псеудоним Олгица).

Краљица Наталија
Ружа и трње
Лагуна

Поштована и вољена у Србији од самог доласка у земљу после венчања са кнезом Миланом Обреновићем, несебична добротворка, културна посленица која је подржавала женске школе и подстицала еманципацију жена, пожртвована владарка која није штедела ни снагу ни новац да помогне српским рањеницима у ратовима током три деценије српске државности – краљица Наталија доживела је тешку и трагичну судбину и као краљица, и као мајка, и као филантроп чије дело народ није умео да цени иако му је посветила своје најбоље године и оставила у наслеђе велико богатство.
Са предностима и благодетима њеног краљевског достојанства напоредо су је пратили страдање и зла судбина.
Књига Ружа и Трње покушај је да се обухвате најзначајнији писани трагови који су остали после ове најомиљеније српске краљице, као значајна и често драматична сведочанства о једној славној епохи стварања модерне српске државе. У њој су се зато нашле успомене краљице Наталије до пред крај XIX века, њени афоризми којима је ушла у историју српске књижевности као прва списатељица која се опробала у овом жанру у виду књиге, као и део њене богате преписке – од венчања са краљем Миланом до година пред смрт у једном француском самостану у предвечерје Другог светског рата.

Васиљ Поповић
Европа и српско питање
Катена Мунди

„Европа и српско питање“ према речима Милоша Ковића је најбољи, сажет преглед политике великих сила према Србима у 19. веку. Васиљ Поповић је како Ковић истиче у предговору овог дела ,, приказао и протумачио однос Русије, Аустрије, Британије, Француске, потом Немачке и Италије, у распону од једног века, према Србији, Црној Гори и неослобођеним деловима српског народа у суседним царствима. Проучио је, међутим, и однос Срба према политици великих сила, како су „удешавали своје држање према њој, и како је та политика утицала на њихову судбину у најодлучнијем периоду наше прошлости“. Срби су, кроз цео 19. век, „удешавали своје држање“, али главни циљ, самосталност и слободу у одлучивању о сопственој судбини, упркос вољи великих сила, нису мењали. Појам „српско питање“ значи, како Поповић објашњава, „питање националног ослобођења и уједињења“. Оно је отворено у приближно исто време када и италијанско, немачко и слична национална питања тога доба. То је било могуће, како примећује Поповић, тек после Француске револуције и успона начела либерализма и демократије у европској политици. Формално, дипломатски, српско питање постављено је пред европске силе, као спремно за решавање, тек у Анексионој кризи 1908–1909. године. (…)Србија као да се, у нашем времену, после разбијања Југославије, вратила у геополитички положај из 19. века. Несвесна сопствених дипломатских традиција, она још трага за циљевима и смислом своје спољне политике. Борба за пуки опстанак, која јој је наметнута, не може да буде њен високи идеал. Постоји ли данас „српско питање“? Има ли на силу распарчани српски народ право да обнови идеју ослобођења и уједињења? Књига Европа и српско питање сведочи о томе како су тобоже недостижни идеали, захваљујући памети и храбрости наших предака, када је за то сазрело време, постали стварност.“

Владимир Петровић
Словеначки двадесети век
Академска књига

„Према речим Жанете Ђукић Перишић, водећи нас кроз прошло столеће, аутор даје верни приказ историјских догађаја кроз биографије јунака књиге, али и шире друштвене, културне и политичке слике времена. Мноштво података зналачки је систематизовано и представљено кроз питак стил пријемчив широј публици, а да при том није изгубљена оригиналност историјских извора које аутор наводи на крајевима поглавља.
Књигу посебно оплемењује велики број архивских фотографија које додатно доприносе њеној аутентичности.
Такав начин представљања историје посебно ће бити привлачан млађим генерацијама и омогућити им да се упознају са занимљивим историјским личностима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *