ГРЕНЛАНД: КОРАК НА ПУТУ ЗА ВЕЛИКУ АМЕРИКУ?

Борба за велику Америку иде преко аквизиције Гренланда, његових рудних богатстава и стратешке позиције

Да је Србија свет види се и по усталасаним догађајима широм наше земље. Добро је и да омладина показује да није заспала у светлуцавим екранима уређаја за комуникацију и праћење. А свет? Свеопшта смутња са местимичним наговештајима мира и нових ратова не престаје. Не мањка ни идеја, па ни реализација за колосалне, прескупе и мање пројекте од тунела испод океана који би повезао Лондон и Њујорк, Европског комплекса за експериментисање са неутронима у Лунду, преко ЕКСПА у Србији до Гренланда, Канаде и Панамског канала у Америци. Овај наш пројекат, ако већ није међу најиновативнијима и најграндиознијима, барем је међу најскупљима. Српски, специјализовани и тиме мањи од светског ЕКСПА, је по најављеним трошковима више него једанаест пута скупљи од светског у Јапану, који ће бити одржан на вештачки направљеном острву испред Осаке за нешто мање од 1,5 милијарди долара, тј. 235 милијарди јена. Јасно је да је Београд много више свет од Осаке, барем једанаест пута.
Ипак, по домашају, онај који је најавио Трамп је ипак ‘мега, гига’ у складу са паролом „Направимо Америку поново великом“, а можда ће трошак за Вашингтон бити и мањи од нашег пројекта? Свакако, за разлику од оптужби, санкција и потом рата против нас, због наводно велике Србије, Трампова, поново ‘велика Америка’ није предмет медијских и судских истраживања, оптужби за подстрекивање рата, као ни претњи санкцијама.
Поново изабран за америчког председника, Доналд Трамп, али и његов скорији другар Илон Маск, изјавио је у другој половини децембра жељу да Гренланд постане део Америке. Овај двојац са кормиларима је јавно изнео понуду да им се Канада придружи као 51. држава те да Панамски канал поново потпадне под контролу Вашингтона. Да ли је то тек каприц или у тим изјавама има неког система?
У Канади је, све досад на нивоу шале и истраживања која показују да око 13 одсто Канађана подржава Трампову идеју. Панама је јасно и јавно одбацила идеју као претњу по сопствену сувереност, барем за сада, али о томе даље у тексту. А Гренланд?

ИСТОРИЈА СЕВЕРНОГ СЕВЕРА Доналд Трамп је још у првом мандату и то августа 2019. године поменуо да жели да купи то острво у име и за потребе проширења САД. Данска је дванаеста држава по величини на свету, али због Гренланда, који као највеће острво (а да није континент) на свету чини 98 одсто територије овог краљевства. Од 2.166.086 km2 око четиристо хиљада квадратних километара отпада на тундре по обали, а остатак чини трајни снежни покривач који достиже дебљину и од 3400 метара. У случају отопљавања тог леда, обале које посећујемо би изгледале другачије, као и већина других у свету, а сам Гренланд би се претворио у архипелаг. Када је о обалама већ реч, занимљиво је да је њихова дужина, када је у питању ово огромно острво, слична величини Екватора, то јест нешто мање од 40 хиљада километара.
Ко је читао (колико још људи чита из радозналости?) или претраживао на мрежи, могао је да сазна да је овај ледени кутак планете насељаван више пута и да су данашњи Ескими или Инуити, потомци оних који су дошли ту пре око 800 година. Претходни су изумрли или се повукли. Поред њих 986. г. Ерик Црвени је на челу људи смештених у 14 чамаца дошао на југозапад — и данас најнасељенији део територије — и основао два насеља која ће опстати негде до краја 15. века. Услед захлађења, болести, сукоба са Ескимима или другог, ова колонија Скандинаваца је изумрла.
Данска 1721. проглашава прво насеље својом колонијом, а исте године лутерански свештеник постаје први бели стални становник који покрштава локалне Ескиме. Статус колоније за целокупну територију је трајао од 1775. до 1953, када оно постаје дански округ. Занимљиво је да је Норвешка после стицања независности 1905, почела да исказује претензије на источни део великог острва. Овај спор је решен пред Међународним судом правде 1933. године, који је оценио да је норвешки министар дао обавезујућу једнострану изјаву, којом је признао суверенитет Данске над целокупним Гренландом.
Коначно, 1979. острво је добило аутономну самоуправу. Нове реформе су уследиле 2009., и на њих се данас позива премијер, Муте Инекунаулук Боуруп Егеде, кога бира локални парламент. Егеде је Инуит, и они чине око 90 одсто популације која укупно броји око 56 становника. На самом северозападу, где се данас налази америчка војна база, прво трајније насеље је засновао амерички официр и истраживач Роберт Пири, који је привукао локалне домороце да се трајније скуће око његовог логора. Веровало се да је он 1909. открио Северни пол.
Истраживач севера, авантуриста и ватрогасац, Пенти Кронквист (рођен 1938) из градића Јакобстад (Пјетарсаари на финском), оснивач првог арктичког музеја у Европи, Нанука и познавалац свих битнијих истраживача севера у периоду од 1971. па до 2010. причао је аутору овог текста о Туле Ескимима који живе на том крајњем северозападу. Поменуо је наравно и америчког истраживача Пирија, чије оригиналне фотографије могу да се виде у музеју, као и оне других мисија. Американац је унајмио Ескиме и рекао куда би хтео да га одведу што су они и учинили. А званично, откриће се приписивало њему.
Пенти, стамени северњак показивао ми је слике потомака бројних истраживача, па и Пирија. Због малог броја људи, локални Инуити се радују ако неко са стране направи дете и тако донесе нове гене. Питао сам га да ли и он има потомство међу домороцима, на шта се насмешио и одречно одмахнуо главом. Признаје само децу у Финској. Познаје и друге заједнице, али ови северњаци љутог севера су му посебно драги. Причао је и о јапанском камерману, који је одбио да се врати кући када је открио њихов начин живота.
Баш ти најсевернији домороци лове и живе на месту новог села, где их је влада преместила 1953. које се зове и Нова Тула. Око те Туле почиње и прича о америчким претензијама.

СТРАТЕШКИ ЗНАЧАЈ Наиме, поменути Пири је тражио тај део Гренланда за земљу којој је служио — Сједињене Државе. Међутим, два Данца су основала верску мисију и станицу за трговачку размену и 1910. године дала назив насељу— Тула. Када су Данци продали своја острва у Карибима Америци (данас су то Америчка девичанска острва) 1917, Вашингтон се одрекао претензија на Гренланд или барем на његов северни део. На тим данским антилима одрастао је чувени сликар импресиониста Камиј Писаро.
Тада се тешко одлазило на север, поготову тако далеко. Па је чак и Данска тек двадесетак година касније завела контролу над овим насељем ловаца на китове, моржеве и поларне медведе.
Међутим, технолошки прогрес људи, без духовног напретка, учинио је да је могуће истраживање, а понегде и експлоатација природних блага великог острва. У последњем испитивању терена из 2023, утврђено је да на острву, поред нафте, гаса и злата, има олова, цинка, уранијума, бакра, тунгстена, ванадијума, никла… тј. 25 од 34 ретких минерала и земних елемената, које је као такве дефинисала Европска комисија. Партија на власти у Гренланду се залаже за независност и противи се рударењу уранијума, експлоатацији нафте и гаса, али и низа других рудних сировина, позивајући се на штетне последице. Део објашњења америчких претензија је свакако у овим рудним богатствима, за које су заинтересоване и кинеске компаније.
Историја америчких претензија се не ограничава само на Роберта Пирија. Постојао је низ планова током 19. векова, а посебно од куповине Аљаске, да се откупе и Гренланд и Исланд, те да се Канади предложи прикључивање. Када је Вашингтон откупио Данске антиле, то је учињено и због лакшег приступа и контроли Панамског канала. Тако је фокус тада са Гренланда, пребачен на Панаму. У складу са Монроовом доктрином, према којој САД неће дозволити доминацију на америчким континентима (Гренланд је географски део Северне Америке) ниједној ванконтиненталној сили, када је Немачка окупирала Данску 1940, америчка Обалска стража се искрцала на обале ове територије. Следеће године је, уз формалну сагласност данских представника, Америка привремено окупирала Гренланд. Амерички генералштаб је сматрао да је неопходно имати базе на острву због совјетске претње, па је Данској 1946. понуђено тадашњих 100 милиона долара у злату (које би се можда чувало у Форт Ноксу) за Гренланд. Данци су одбили, али су зато 1949. били међу оснивачима НАТО (као и Норвешка) и већ 1953. морали су да пристану на останак америчке базе Туле на северу.
Нелсон Рокфелер, потпредседник у администрацији Џералда Форда (1974-1977) је предлагао куповину острва, а исто је најављивао и Патрик Бјукенен, чувени конзервативни политичар с оне стране ‘велике баре’ 1990.
Данас, у светлу светског сукоба и напуштања споразума о употреби балистичких пројектила, САД су заинтересоване за распоређивање дела ракетних система на Гренланд.

НАПРАВИМО ГРЕНЛАНД ВЕЛИКИМ Питање скорије будућности Гренланда је постало једно од главних тема са Трамповим изјавама од краја децембра све до данас о потреби да та територија постане део САД. Он је на православни Божић, 7. јануара 2025. изјавио да „Нико не зна имају ли они (Данска) икакво право или интерес (за Гренланд). Народ ће вероватно гласати за независност или ће ући у САД.“ У америчке планове за Гренланд спада и сценарио по коме ће Гренланђани прво изгласати независност, а затим уз штедре донације, би могли да изгласају Споразум о слободном удруживању са САД, попут острва Палау, Маршалских острва или Микронезије.
Војне могућности да се супротстави америчким претензијама, Данска нема, јер њене укупне снаге задужене за одбрану највећег острва на свету, мање су до полиције града Њујорка. У трци за увеличавање Америке, уз паралелно растакање светског поретка у ратовима, економским и политичким кризама, јасно је да Вашингтон рачиуна да вазална Европа неће пружити отпор и да ће прихватити не само економско и политичко, већ и територијално черупање. Гренланд додуше није део Уније, то их не занима. Али јесте део чланице ЕУ. Шта тек рећи за слободу у НАТО?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *