ГОДИНА ЈУБИЛЕЈА И КОНЦЕРТНОГ ИЗВОЂЕЊА ОПЕРА

ПО ЧЕМУ СМО УПАМТИЛИ МУЗИЧКУ 2024. ГОДИНУ

фото: beograd.rs

CETERUM CENSEO, вратите нам барокну музику. CETERUM CENSEO, вратите нам свечану салу Скупштине града за концерте. Могли бисмо тако у недоглед да се жалимо и подсећамо сваке године на исте проблеме, као Катон Старији у доба Римске републике

У међувремену, праћена поменутим и другим проблемима, година 2024. неумитно је измицала. И коначно измакла. Стоте рођендане су обележили наши великани, диригенти – Војислав Бубиша Симић и Младен Јагушт, као и Београдска филхармонија која је 2024. године у јуну завршила прослављање свог јубилеја. Радио Београд је у 2024. години обележио један век од првог оглашавања, па су неки концерти организовани поводом тога. Поново је отворен реновирани Центар „Сава“ и чувена плава дворана, и, ceterum censeo, све је исто, акустика је остала на нивоу неразумевања акустике класичне музике, чији се извођачи сада озвучавају као на свадби. Као резултат добијамо збуњену публику и ошамућене уметнике, као што се десило чувеном тенору Јонасу Кауфману на отварању БЕМУС-а, који је на крају успео да се избори са упорним микрофоном тако што му је окренуо леђа. Хоће ли коначно бити позвани стручњаци за акустику великих дворана и решити овај проблем?
БЕМУС је прошао како је прошао, било је свега за свакога, а прави светски концерти били су на почетку и на крају, са феноменалним пијанистом Симоном Трпчевским, у концертима Брамса и Бетовена, уз оркестар Виртуози и Бојаном Суђићем. Како кажу Немци, енде гут-алес гут.
Ceterum censeo, квантитет не прелази нужно у квалитет, а пропо маратона Амадеус Амадеус Београдске филхармоније, који је смишљен да траје пет сати, па ко издржи. Том приликом једини прави уметнички доживљај у петосатној процесији био је клавирски концерт у коме је наша Јасминка Станчул показала шта је музика, шта је Моцарт, шта је уметност.
У моду је, ко зна зашто, ушло концертно извођење опера. Замишљајући да врхунска вокално-инструментална форма ослобођена сценског баласта само својом музиком привлачи слушаоце, Београдска филхармонија је извела Пучинијеву Мадам Батерфлај, док је СОРТС своје вечери посветио Пучинију, Вагнеру и мало познатој опери код нас Ивица и Марица Е. Хумпердинка. Искрено речено, сeterum censeo, не видимо никакво ослобађање од сценског баласта него само гомилу солиста који се гурају на невеликој бини и не знају шта ће са рукама јер су навикли на глуму и сценске кретње. И наравно да све то кошта много мање од сценске поставке праве опере. Да се не заносимо уметничким разлозима. Иста мета, исто растојање су и гала концерти оперских арија са оркестром. Публика то воли, обично је оправдање, али публика би волела и сложеније наративе музичке уметности од(често) нивоа синдикалних приредби. Укус публике треба развијати стално и упорно.
Од правих светских великана слушали смо генијалног и непоновљивог руског пијанисту Дениса Мацујева, музички оркан који нас је оставио без даха. И то би био уметнички врхунац 2024. године. Фестивали су текли својим током. ГитарАрт фестивал увек квалитетан, Фестивал ране музике (одлична камерна премијера Хендлове опере Јулије Цезар и честитке Предрагу Гости што не посустаје), Роси фест (изврстан концерт хора Браћа Барух), Фестивал чембала са више плеса него иначе, и најупечатљивији фестивал – Чело фест, са концертом који је, уз Мацујева, још један врхунац музичке 2024. године – Бетовенов концерт за виолину, виолончело и клавир са оркестром (магично разиграни Роман Симовић, Драган Сузуки Ђорђевић, Дино Имери и СО РТС). Циклус Музиком кроз музеј одвија се лагано, као знак да се ипак може створити традиција одлажења на концерте у неке необичне просторе.
Од вести, гудачки оркестар Душан Сковран се поново састао после неколико година и под српском паролом Reunion одсвирао леп концерт крајем године. Надамо се повратку овог најстаријег камерног оркестра у промет, чисто да конкуренција буде здравија. Град ове године није расписао конкурс за добијање средстава за концерте. Били су заузети важнијим проблемима. Нова Српска филхармонија са Бојаном Суђићем појавила се изнебуха, концертом 1. јануара. Основана крајем године, надамо се да је поклон неког богатог и културног тајкуна који ће је издржавати, или ће опет измучени оркестарски музичари претрчавати са једне пробе на другу, јер неограничени број оркестарских свирача немамо.
Ceterum censeo, СОКОЈ (домаћи композитори заступљени у невероватном квантитету) обележава већину концерата на крају године, јер добијене паре морају се оправдати и концерти одсвирати до краја године. Иначе… Дивно је што смо могли пред крај децембра да се лечимо Бахом и поетским звуком виолине Јована Колунџије. Најновија појава је да се београдска публика почела да понаша као у доба Моцарта – да аплаудира између ставова. Школована публика их утишава, згрожена неваспитањем, али можда то и није лоше, показати одушевљење после сваког става, подржати музичаре, хероје наше стварности. Видећемо како ће се овај пелцер примити. У сваком случају, изгледа да је Коларац попримио култни статус сале у коју долазе имућни, јер је примећен(и осујећен) покушај џепарења занесене публике за време концерта. Да ли је то знак да напредујемо у сваком погледу?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *