Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ: ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД ОДЛАСКА
Ристовићев ритам извире из ритма библијског и витменовског слободног стиха, али се од њих разликује по томе што у њему нема ни есхатолошког набоја религиозног откровења, ни Витменовог кликтања без мере. Ристовић успорава, господствено се уздржавајући од напрегнућа чулних и вербалних ткива. Он разлива речи по простору исказа са савршеном увереношћу да ће се огласити све то што се мора огласити, без журбе која би довела до говора о лажном најбитнијем (за њега најбитнијег нема, јер је сваки предмет могућност исијавања тајне битног, тајне битија)
Aлександар Ристовић (1933,Чачак), однедавно, класични је српски песник. Својевремено, тих и склоњен у страну ( пре свега, својом вољом истинског ствараоца, који никад није мутио воду да изгледа дубље ), уочаван је од оних који су и сами били класици за живота.Тако је Чарлс Симић, који га је преводио на енглески, писао: „Наиђе се понекад на песника који изненади својом апсолутном оригиналношћу. Постоји нешто истински другачије код њега или ње, оно нешто што раније нисте сусрели ни код једног од песника које сте дотле читали. „Никада више нећу на свет гледати на сасвим исти начин“, схватите кротко и то вам се и догоди. Од тога дана осећате да сте неоспориво и судбоносно промењени искуством овог читања. Тако је на мене деловала поезија Александра Ристовића. Када сам први пут читао те песме у Београду 1982, био сам задивљен.“
А Иван В. Лалић је писао свом пријатељу Симићу да је „Аца Ристовић добар песник који увек остаје некако у сенци. An underestimated poet“.
Тридесет година после Ристовићевог одласка, заиста више није тако.
ПЕСНИЧКИ ПОЧЕЦИ У успоменама на мајку, Александар Ристовић се сећао да је, кад је имао једанаест година, једну свеску попунио стиховима, па је мајка била поносна и свима је показивала. А онда је видео и песника:“Једном сам ишао кроз град са мајком. Поред нас је прошао младић, који је својом појавом скретао пажњу пролазника. Имао је некако замишље израз на лицу, ходао је лаганим корацима, носио је дугу косу. Мајка ми је рекла да је то песник Бранко Радичевић, а кад сам је зачуђено погледао, додала је да то није онај на кога мислим, тај је давно умро, него је то Бранко В. Радичевић звани Мачиста. На једанаестогодишњег дечака који и сам пише песме његов изглед оставио је дубок утисак“.
Његов школски друг, професор чачанске Гимназије у пензији, Предраг О. Ћурчић је писао о Ристовићу: „Знам – Александар је већ био песник и више од песника: био је сањалица. Просто је невероватно колико је умео да најобичнији тренутак сачува у сећању на тај начин што га је претворио у лепоту већу и од саме поезије. (…) На састанку литерарне секције ‘објавио’ се први пут читајући приповетку „Дечаци“. Да ли је већ тада постојала визија каснијих збирки „Трчећи под дрвећем“ и „Писма сањалици“? Знали смо да је та приповетка песма. Дакле, у гимназији је почело стваралаштво Александра Ристовића. Незаборавни остају разговори о поезији, уметности, у соби с књигама породице Ристовић. За школске другове то је био прави књижевни клуб где при расправама Александар до изгарања уноси такав дух да се губило осећање стварности. Тај период није био ништа друго до зрење његове поезије. Касније сам у свакој његовој песми препознавао искрице тих младалачких сновиђења прераслих у зрелост песничких доживљаја који су тако трансформисани постали вечно трајање. Ослобођен је полагања вишег течајног испита (популарно названог велика матура) и кренуо на студије у Београд. Наравно, на студије књижевности. Тада ће себе и званично прогласити песником, а ми смо га грдили што је на поштанском сандучету у Добрачиној улици где је становао, реч песник написао великим словом.“
Из некролога који је написао Раша Попов, његов друг са студија, сазнајемо да су Александра Ристовића колеге са студија сматрале новим Дисом, што због завичаја који је делио са славним песником, што због песама које је и сам писао.
РАЗВОЈНА НИТ РИСТОВИЋЕВОГ ПЕСНИШТВА По Марку Аврамовићу, посвећеном тумачу Ристовићевог дела, Ристовић се, као и Јован Христић и Бора Радовић, уобличио под песничким утицајем Душана Матића, а на генерацијским темама путовања и бекства, с тим што је код њега било више природе и пасторалности. У прелазној фази, песник се окреће лирској прози и есејистици, новом читању митологије, каталогизацији виђеног и учесталој употреби апострофа: свет треба именовати и тако га учврстити у постојању.
Зрели Ристовић, каже Аврамовић, слави свет, али и описује његову угроженост смрћу. Улази у карневалско, које обрће горњу и доњу сферу људског постојања, али се бави и металиричким истраживањима – ко је песник, шта је песма, чему певање?
У последњим стиховима, насталим у тренуцима гашења светлости на обзорју стварности, смрт долази по своје. Ристовић са овог света одлази у часу кад трају ратови на просторима бивше Југославије, и његово разочарање је дубоко и трагично.
Још кад је Ристовић почињао да пева, Данило Киш се огласио тачним уочавањем:„Ристовић је елегичар, један од најбољих, сав саткан од опорих мириса и боја неког интимног fin de siecla, и под његовим прстима све ствари, сви предмети задобијају печат јесени, позлату сунца на заласку, и све се претвара у сенку, у љуштуру, у сећање… Садашњост се мора зграбити у песми, јер тренутак који опевам већ је прошлост, успомена, звук ловачког рога који замире…“
РЕЧ О ПЕСНИКУ Стеван Тонтић је, 1966, записао: „Ристовић је још на вратима свога уласка у литературу постигао поезију. Он се одмах открио не као слепи певач апсолутно метафизичке, миљковићевске, инспирације која је носила проблематични знак херметизма, већ као сензибилни логичар песничког мишљења, које је страсно изграђивало своју земаљску башту испуњену јаким мирисима, контрастима светлог и тамног и нежним, пријемчивим болом.“
Изврсни оглед Милице Николић о Ристовићу указао је на његову, скоро „витменовску“, каталогизацију постојећег: „Маргиналија нема. Радикалан став је: говорим о свему, јер само то све, у својој укупности, чини целину постојања“.(…)’Стабаоце’, магаре, кола и боца са пивом и јесу оно Ристовићево све помоћу којег изриче своју филозофију живота, а да при том ниједну управну реч о томе није изрекао.“
Душица Потић је уочила да Ристовић својом поезијом детронизује хијерархијски устројену реалност, која почива на рационалистичкој логици: „У стварности хаоса, или хаосу стварности, нестаје и хијерархија која би уредила свет. Појединачност предмета стиче средишњу позицију, па се привидно безначајне ствари изједначавају са онима које би требало да су значајније.“
Радивоје Микић пореди Диса и Ристовића: „Дис тежи да из једног другог света у овај преведе неке слике и симболе, док Ристовић чини нешто друго. Суштина његове лирске метафизике је, изгледа, у уверењу да и нема тако јасне међе између светова и да све оно што тражимо с оне стране можемо наћи и овде. Треба се само загледати дубље и у свакодневицу и у оно што као њен продужетак води до сенке ствари и појава.“
Тања Крагујевић нам је понудила разлоге због којих је Ристовић наш незаобилазни стваралац: Иза песама и поетских записа, романа и есеја, стоји маштар изоштреног вида, преосетљивих чула, сам и свој – песник Ристовић, често стиховима призван у Лику песника, покаткад и у аутопортретском крокију, са отвореном бележницом на радном столу, и погледом упућеним ка дневном и ноћном видику, или у ослушкивању гласова улице, бучности какве гозбе, страхотности празнине, у диспутима са гласовима других, или са самим собом. Најчешће невидљив, или бар у позадини сцене. Не можемо открити, сасвим тачно, одакле долази и докле сеже вишеугаоност и стереофонија ове поезије. Њена јасност, и тајанство. Као да их први пут доживљавамо, у примарном светлу и визији, коју нам обзнањује Ристовићев стих, и које не може наметнути, издиктирати у перо, или слух, нека виша „истина“ – ништа и нико одозго, и мимо тог писма, и нас, његовог примаоца, а које су заправо једино и искључиво у стваралачкој вољи и нашој спремности да је препознамо усвојимо као неизбрисив траг, име и дело, анонимног чинилаштва што даје смисао и ток маси, безличју и непомеривости силе која је вазда ту, спремна да све поништи и прогута.“
А то и јесте врхунски смисао песничке логонаутике: борба против силе која све поништава и гута.
РИСТОВИЋЕВА ПЕСНИЧКА МЕТОДОЛОГИЈА Код Ристовића су у стиховима „бубица“, „стабаоце“, „жабица“, „сисица“, „анђелчићи“. Умањење се врши да би нам се сугерисала недозрелост призора или појаве о којој се пева, скоро тепава присност с реалним, или покушај да се умири стварност које се плашимо. Ко именује деминутивом, тај се братими с окружењем, спуштајући се у његове најниже слојеве, још топле од сањања у материнском крилу природе. Све ствари су „стварце“ да би стварца могле постати ствари. Све је мање него што јесте да би се могло указати на његов значај, на крхкост његову коју пренебрегавши, пренебрегавамо све.
Често Ристовић каже да говори „у пола гласа“. Тако нас приморава да му се примакнемо, да боље ослушкујемо шта нам вели, јер се друкчије ни не може чути. Ми стално очекујемо изричај нечег пресудног, афористичног, законодавног, па се трудимо да будемо тихи, да нам законодавно не промакне. Држећи нас у очекивању наравоученија, Ристовић у нама ствара пријемчиву тишину од почетка до краја песме. С обзиром на то да песма своје значење благо исијава од почетка до краја, неко ће можда остати збуњен, али смисао који стално исходи из песме много је пунији од сваког вулгаризовања у експликативну афористичност. Оваквој сврси служи и давање неутралних, скоро сивих, наслова песама: „Доживљај“, „Искуство“, „Једноставан прохтев“, „Дражи живота“, „Стари мотив“, „Једној овци“, „Дрводеља“, „Ручак песника“, итд. итд. Шта иза тога очекивати? У ствари, не треба очекивати ништа, јер ова песма хоће да исија свеукупност својих значења у тишини и затворених очију.
Ристовићев ритам извире из ритма библијског и витменовског слободног стиха, али се од њих разликује по томе што у њему нема ни есхатолошког набоја религиозног откровења, ни Витменовог кликтања без мере. Ристовић успорава, господствено се уздржавајући од напрегнућа чулних и вербалних ткива. Он разлива речи по простору исказа са савршеном увереношћу да ће се огласити све што то се мора огласити, без журбе која би довела до говора о лажном најбитнијем (за њега најбитнијег нема, јер је сваки предмет могућност исијавања тајне битног, тајне битија). Све се мора поменути, али натенане, без журбе. Ритам ових песама је ритам трептања отежалих очних капака, спорог, летњег дисања у спарини, корачања кроз октобарско лишће…
Желећи да докаже како нема ничег што би било узвишеније од нечег другог, песник често спаја нешто што би нам изгледало неспојиво: рецимо, шаље самоубицу на вршење нужде, говори о Богу који седи на троношцу пред кућом, или о Дантону чији је „прслук пун ваши“.
Све што постоји, заиста постоји, и ништа нема предност пред нечим другим – тако се Ристовић оштро супротставља платонизму, на страни предсократовске невиности света.
Ристовићева поезија је благи подсмех упућен лицидарском срцу. У песми „Страсна недеља“, анђелчићи имају крила од папира и ореоле од станиола, а и слике нагих девојака, и због тога им мучитељи прогледавају кроз прсте. Оваква врста отклона омогућује песнику да не заврши у патетичној реторици.
„Чудовиште/ навлачи дуге чизме, мотри на ауто/ паркиран/ крај цветних леја…“ (Часови приватне историје ). Повлачећи се у инфантилни вид стварности, рекавши, а не објаснивши, указавши поверење исказу који је такав какав јесте и који је баш то, а не нешто друго, Ристовић се бори против сваке рационалне метафизике. Из дечје, доње перспективе, свет одраслих је очуђен, а дечја питања постављена свету ипак су најдубља и најсложенија.
Пејзажи у песмама Александра Ристовића су пејзажи који омогућују замагљење. Јесењи су, ливадски, баштенски, пејзажи виђени у шетњи, пејзажи са села који лагано тоне у зимски сан, пејзажи са снегом, већ утонули у зимски сан. Лирски субјекат – у ствари, глас самотника – увек нам указује да су активности у песми малене, свакодневне и ослобођене романтичарских набоја проклетства, осуђености… То је рад у врту, седење са женом, пијење вина, посматрање овога или онога, „храњење бубицама“… У изврсној песми „Доживљај“ спајају се један малени предео (врт) и једна уобичајена делатност (сејање). Песник оловком начини рупу у башти, и у рупу стави семе. Оловка је истовремено конкретна садаљка, и то за врло мало семена, за оно што је „тек предмет разоноде“; наизглед, реч је о безазленом обреду везивања с природом. Али, оловка је и садиљка речи. Песникова рука бива заробљена биљчицом која је израсла, песмом за коју се хтело да буде тек безазлена забава. У врту Битија песник постаје оно што је засејано, постаје сопствена песма.
Прошло је тридесет година од одласка Александра Ристовића, а оно што је засејано и даље светли плодовима чистог песништва.
| ЦРТЕ ЖИВОТА
Александар Ристовић је рођен 24. августа 1933. године у Чачку, од оца Риста, професора историје у чачанској Гимназији, и мајке Милеве, домаћице. Основну школу и Гимназију завршио је у родном граду. После завршених студија књижевности у Београду, најпре је радио као професор у Основној школи „Филип Филиповић“ и Гимназији у Чачку, а потом као уредник у београдским издавачким предузећима Младо поколење и Нолит. Објавио је збирке песама Сунце једне сезоне, Име природе, Дрвеће и светлост унаоколо , Венчања, Текстови, О путовању и смрти, Та поезија, Улог на сенке, Нигде никог, Горе и доле , Дневне и ноћне слике, Слепа кућа и видовити станари, Лак као перо, Платно, Празник луде, роман Трчећи под дрвећем и књигу поетске прозе Писма сањалици (Нолит, 1972). |
