„ДИПЛОМАТИЈА БЕЗ НЕПРИЈАТЕЉА“ И СЕПАРАТИЗМА!

Шта је дипломатија и како треба да је користимо (2.део)

фото: БЕТА (AP Photo/Richard Drew)

У СМИП-у су након 5. октобра укинути спољно-обавештајна служба (СИД), Група за анализу и планирање (ГАП), као и шифровано комуницирање са ДКП. Руководећи се догмом – дисконтинуитета – спроведено је масовно протеривање професионалних дипломата који су етикетирани као „припадници бившег режима“

Југословенска дипломатија је, након пуча 5. октобра 2000. оценила да СРЈ, после „демократских промена“ више нема непријатеља па ни тајни. Елем, у СМИП-у су укинути спољно-обавештајна служба (СИД), Група за анализу и планирање (ГАП), као и шифровано комуницирање са ДКП. Руководећи се догмом – дисконтинуитета – спроведено је масовно протеривање професионалних дипломата који су етикетирани као „припадници бившег режима”, а извршен је стихијни пријем неприпремљених, нестручних људи, припадника Отпора, Грађанског Савеза и других чланица ДОС.

НАКНАДНА ПАМЕТ Шта је могао бити резултат, осим нестручности, волунтаризма, а код проређених кадрова из претходног периода – несигурност, летаргија и страх. У збиру добијена је номинална дипломатија, у којој су припадност и покорност ДОС-у били једина мера „квалитета“. За шефове ДКП именовани су појединци недоличних особина као што су склоност алкохолизму, егзибиционизму, никада није било више одбијених захтева за агремане, што је речит и врло скуп показатељ несхватања улоге и значаја дипломатије. Тек ће касније, неке нове поставе у „штафетној трци“ на „европској“ и „демократској стази“, почети да схватају да је дипломатија захтевна професија, па ће, што спроводећи судске одлуке о радним споровима, што због ‘накнадне памети’, враћати део протераних професионалних дипломата и обновити рад Дипломатске академије.
Годину-две након „демократских промена“ 5. октобра 2000, на улици сретнем нешто млађег колегу, ретко способног дипломату. Течно говори више страних језика, био је и на дужности шефа нашег ДКП у земљи чланици Г7. Питам га, колегијално, у ком сектору (Министарства) ради, а он се чуди што још нисам чуо да је дао отказ у СМИП-у: „Тамо више немам шта, нити с ким да радим“! – објаснио је.
ДОС-овској власти професионална дипломатија била је баласт, сметња. Дипломатија независне земље која брани националне и државне интересе руководећи се универзалним принципима, не само да је ДОС-овском окружењу била непотребна, већ је била сметња, препрека да раде, без ограничења било каквим принципима, онако како одговара онима којима дугују за своје устоличење. За такву власт интереси и директиве оних који су је устоличили – били су једини принцип. Професионализам је био вишак, а позивање на професију – ризик и провокација. Међу „преживелима“ од чистке ДОС-а појединци су у кулоарима говорили да су закључили да је боље да глуме незналице да не би на себе навукли подозрење нових шефова.

ПОТЦЕЊИВАЊЕ ИСТОРИЈЕ – НАЈШТЕТНИЈЕ У СПОЉНОЈ ПОЛИТИЦИ Дипломатија је синоним сталних формалних и неформалних преговора. Добар дипломата је, по правилу, добар преговарач. Kао такав, он се припрема, проучава предмет преговора, особине преговарача-партнера. Не истрчава, концентрисан је и одмерен.
О питању за које је заинтересован дипломата, по правилу, прибавља информације из више поузданих извора (укрштање информација) и на основу тога изводи оцене. Закључивање само на основу једног извора, осим ако је извор високи званичник, или директни учесник догађаја, носи ризике. Идентитет извора се чува. Информације се могу размењивати са блиским колегама у дипломатском кору, ако то не може нанети штету нашим интересима нити открити идентитет извора.
Британски дипломата и аутор с почетка 20. века, Ернест Мејсон Сатоу (Ernest Mason Satow) у свом класичном делу о дипломатији „Сатова дипломатска пракса“ (објављеном прво 1917) бележи, поред осталог, да је добијао више и корисније информације када је пажљиво слушао, него када би саговорнике запиткивао. Не мали број људи, укључујући и добро обавештене, има потребу да говори, можда и зато да ојача утисак о својој важности.
Добар дипломата односе с другим колегама и представницима земље пријема гради постепено. Не жури да импресионира саговорника. Наступа достојанствено, не размеће се образовањем, титулама, знањем, везама, утицајем. Не гради односе приступом од данас до сутра. Препушта да време и различите ситуације открију особине, способности и домашаје колега и партнера. Односи поверења и сарадње не граде се напречац, када искрсне потреба, али се чувају и кад конкретна потреба престане.
Поверење се задобија и извршавањем обећања, а она се не смеју олако давати. Дипломата треба да има добро домаће, породично васпитање, да поштује високе норме морала, личног и националног достојанства, да зна да принципи поштовања других људи, немешања у личне и породичне односе других, у дипломатији и међународним односима имају још већи значај него у свакодневном животу. Дипломата-професионалац добро познаје историју и уважава утицај историјских искустава у међународним односима. Површност, скоројевићки прилази, потцењивање историјских искустава увек су штетни, али нигде толико као у дипломатији и спољној политици. Дипломата поседује способност за препознавање корена, узрока проблема или појаве. Једино са таквом способношћу може разликовати праве од погрешних, симулираних или „алиби“ метода у решавању проблема.

КОСОВО И МЕТОХИЈА – ПЕТ ЗАХТЕВА

Када је реч о легитимним захтевима Србије основни и најважнији треба да буде – извршење свих обавеза утврђених Резолуцијом СБ УН 1244 (1999.). Такав захтев заснива се на чињеници да је резолуција СБ УН међународно-правни, општеобавезујући акт императивног карактера и највише правне снаге у систему међународног права, односно, да никакав други акт другог органа, организације или субјекта не може дерогирати правну снагу одлуке СБ УН. Конкретније, потребно је:
Да се реафирмише поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије и статуса Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру Србије, привремено под мандатом СБ УН;
Да УНМИК и КФОР, као вршиоци мандата СБ УН, осигурају једнаку безбедност, слободу кретања и поштовање других основних људских права преосталих Срба на КиМ, у складу са Резолуцијом СБ УН 1244;
Да се обезбеди слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања у Покрајини, на исти начин како је раније обезбеђен повратак припадника албанске националне мањине. Однос према овом захтеву Србија ће убудуће третирати као показатељ правог односа међународне заједнице према будућности српске нације на Балкану и Србије као државе;
Да се спроведе одлука садржана у Резолуцији СБ УН 1244 о распоређивању договорених контингената војске и полиције Србије на КиМ, укључујући, на важније међународне граничне прелазе; и
Да се пониште сви акти, мере, документа и промене који су супротни Резолуцији СБ УН 1244 и изврши реституција у целини (Restitutio in integrum, sine tunc) у складу са стањем пре једностраног илегалног отцепљења тзв. Косова 2008. године. Израда прегледа таквих аката, мера, докумената и промена и званично уручивање предлога мера Генералној скупштини УН, у складу су са принципијелном одбраном суверенитета и територијалног интегритета Србије, са Одлуком Владе Србије од 14. фебруара 2008. о поништавању илегалне једностране независности, као и са одлукама усвојеним на посебној седници Владе Србије одржаној 14. септембра 2024. године.

Сећамо се краја 90-их година прошлог века и подметнуте крилатице да је „проблем Косова у недостатку демократије у Србији“!? Октобра 2000. збачен је „ауторитарни“ и устоличен „демократски“ режим. Да ли је однос НАТО и ЕУ око питања КиМ промењен? Јесте, тај однос је постао огољено вазални, далеко експлицитнији у захтеву да Србија призна отимање државне територије, да се одрекне Устава, међународног права и гаранција из Резолуције СБ УН 1244!
Корен проблема на Косову и Метохији је у албанском сепаратизму и тероризму и вишедеценијској подршци Немачке, Велике Британије и САД отцепљењу те покрајине од Србије. То је препознато у више резолуција СБ УН које, поред осталог, садрже и позив свим чланицама УН да прекину финансирање, наоружавање и обуку припадника терористичких формација (ОВК). Зато Србија и српска дипломатија данас морају истрајавати на принципијелном ставу да се питање статуса покрајине КиМ мора и може решавати само на основу и у оквиру Резолуције СБ УН 1244 која реафирмише право СРЈ, односно, Србије као правне наследнице, на суверенитет и територијални интегритет а за КиМ, предвиђа једино широку аутономију.

Текст приређен према предавању одржаном студентима Катедре за дипломатију и безбедност, Универзитета „Сингидунум“, 27. новембра 2024

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *