
Медаковићево бављење српском историјом уметности нужно је било засновано компаратистички, са увек широким европским хоризонтима на којима се не само могу јасније сагледати културолошке специфичности српске уметности него се далеко сигурније могу оценити и њени европски домети и посебне функције које унутар националног, али и интернационалног амбијента та култура остварује. У том смислу његов укупни опус има ту изузетну одлику да прекорачује неке границе које су се задуго сматрале непремостивим
Немам довољно речи да искажем колика част ми је учињена одлуком да моја књига Светлост, сенке и шапутања: есеји с поводима (у издању Албатрос плус из Београда) заслужује награду која носи име Дејана Медаковића. Истицањем оцене да се моја књига налази на трагу онога што је Медаковић као велики стваралац дао у сфери проучавања српске уметности и културе, те остварења књижевно-научних вредности које је он досегнуо пре свега својом моћном књигом мемоара Ефемерис, ја сам истински дирнут. Рекох, немам довољно речи, али могу покушати да искажем нешто од свега тога што мислим и осећам.Само културе дугих трајања и широких обухвата јесу у стању да породе ствараоце моћног, синтетичког ума који непрестано чезне за културолошким дубинама и висинама, па и за свечовечанским видицима. Такве ствараоце препознајемо по сталним и силним немирима, по покретима који воде у дубине и висине, па и по настојању да се поглед на свет неспутано шири у такво мноштво различитих праваца, тако да нормативно сређена, спутана и дисциплинована људска памет напросто не зна шта да ради с толиким обиљем.
Теме и књиге Српска култура је таква једна стара, дуготрајна култура која је у многим сазнајним доменима стварала, а ствараће и убудуће, једно повлашћено, елитно друштво посебних умова који чезну за ширинама и апсолутом. У области српске историје уметности можда најбољи и најуверљивији феномен те врсте јесте Дејан Медаковић – историчар уметности и културе, истраживач, универзитетски професор, музеалац, челник неколико изузетно важних установа (декан Филозофског факултета, генерални секретар и председник САНУ, председник Скупштине Вукове задужбине, секретар Одељења за ликовне уметности и члан Управног одбора Матице српске, оснивач и дугогодишњи уредник Зборника за ликовне уметности Матице српске итд.), књижевник, есејиста, аутобиограф и мемоариста, писац дневника, и шта све још није био. Моћне ширине, од којих је познавање страних језика и других култура једна од важних предусловних чињеница, омогућиле су Медаковићу ширење видика и дар свеобухватних синтетичких подухвата. Због тога је његово бављење српском историјом уметности нужно било засновано компаратистички, са увек широким европским хоризонтима на којима се не само могу јасније сагледати културолошке специфичности српске уметности него се далеко сигурније могу оценити и њени европски домети и посебне функције које унутар националног, али и интернационалног амбијента та култура остварује. У том смислу укупни опус Дејана Медаковића има ту изузетну одлику да прекорачује неке границе које су се задуго сматрале непремостивим.
О тој чежњи ка културолошким ширинама, па и ка антрополошком апсолуту, може на свој начин посведочити већ овлашни поглед на библиографску, жанровску разноврсност од које је сачињен ауторски опус Дејана Медаковића. Свој стваралачки пут он је започео збирком песама Мотиви (1946), да би се поново као песник огласио две деценије касније, и то збирком Каменови (1966), а онда после нешто више од две деценије паузе, уследиле су збирке: Умир (1987), Ниска (1989), Знак на стегу (1994), Завештање (1995), књига сабраних песама Све чудније је чудо (2000), те последња Печална тишина (2003): ова поезија носи јасне трагове српске културолошке самосвести, па и Медаковићеве професионалне делатности која прати развој уметности и културе код Срба.
Примарна Медаковићева професија је, дакако, историја уметности, а и ту се, такође, испољава ауторова несумњива ширина тема и интересовања. У погледу ликовних техника, једна линија интересовања водила је Медаковића ка изучавању графика (Београд у старим гравирама, 1950; Графике српских штампаних књига XV-XVII века, 1958), а друга линија ка изучавању сликарства (Српски сликари XVIII – XX века, 1968; Српски сликари XVIII – XIX века: ликови и дела, 1994), али он често иде и ка другим изражајним медијима и техникама; трећа линија интересовања водила је Медаковића ка стилско-формацијским изучавањима везаним за епоху барока, што свакако представља његово најиновативније и најзначајније научно дело (Путеви српског барока, 1971; Трагом српског барока, 1976; Барок у Срба, 1988; Serbischer Barock, 1991), потом је стремио ка сагледавању српске уметности у склопу читавих векова (Српска уметност у XVIII веку, 1980; Српска уметност у XIX веку, 1981; Косовски бој у ликовним уметностима, 1990); четврта линија водила је овог историчара ка културолошким истраживањима српских манастира (Манастир Савина, 1978; Хиландар, са Димитријем Богдановићем и Војиславом Ј. Ђурићем, 1978; Света Гора фрушкогорска, 2007), затим градова и урбаних целина од значаја за Србе (Сентандреја, са Динком Давидовим, 1982; Летопис Срба у Трсту, са Ђорђем Милошевићем, 1987; Срби у Бечу, 1998; Срби у Загребу, 2004); пета линија водила је Медаковића ка сагледавању ранијих истраживача који су својим сазнањима давали значајне доприносе, од користи потоњим генерацијама (Истраживачи српских старина, 1985); шеста линија ишла је ка историографском и културолошком сагледавању живота Срба у Хабзбуршком царству (Изабране српске теме, 1996; Историја српске државности, књ. 1, са Милошем Благојевићем, 2000: Јосиф II и Срби, 2006) или ка оном делу Европе организованом око важних природногеографских целина као што је река Дунав (Дунав, река јединства Европе, 2001).
Од средине 80-их година Медаковић се поново враћа својој старој љубави и вокацији књижевника, а то започиње сјајном мемоарском књижевношћу коју је створио. Прво је уследила књига Сведочења (1984), а потом брилијантни низ мемоарске саге какву српска књижевност пре њега није имала: реч је, дакако, о књизи у пет томова Ефемерис: хроника једне породице (1990, 1991, 1992, 1993, 1994), којом су исприповедане не само историја породице Медаковић и ауторова аутобиографија него је на битан начин приказана и општа историја Срба, и то не само у Хрватској. У том низу изашла су изабрана писма Дејана Медаковића Тражење добра (1995) у којима се он појавио у улози интелектуалца који се, својим посланицама, на јавној сцени бори за сопствена уверења и за опште добро; потом су објављена Писма (1996), па Суочавања са људима и временом (2000), те књига Писма и говори (2004). Напоредо са књигама преписке, јавних обраћања и борбе, појављивале су се читаве збирке приповедака: Повратак у Ракитје и друге приче (1998), Птице и друге приче (1999), Орлов слет и друге приче (2000), Пролажење (2003), Парастос у Сремским Карловцима (2006), Лумен Карловачке гимназије (2007) и Карловачке приче (2008): овај жанр се у Медаковићевом опусу најчешће појављује као својеврсни наставак мемоарског приповедања, те као наративно дописивање онога што није сасвим исцрпено у Ефемерису. И коначно, Медаковић се на самом крају свога живота посветио редиговању и објављивању својих дневника Дани, сећања (I-VIII, 1996-2006), а у њима је похрањено мноштво документарног материјала, сачињеног с намером да додатно посведочи о ауторовом животу и раду, те његовим сложеним релацијама с разним људима добро познатим српској културној јавности.
Стваралачка ширина, постојање научног и књижевног, пре свега наративног сегмента читавог опуса, богата лепеза различитих жанрова, мноштво тема, портрета и ликова, све то јасно сведочи о сложености стваралачке личности Дејана Медаковића која је изнела свеколико то богатство. Тако нешто могла је да створи само једна радознала, свестрано развијена, сензибилна личност, али и личност која је чврсто укотвљена у једној научној дисциплини, у историји уметности, али која истовремено утврђује обиље чињеница и сазнања неопходних за најшири, синтетички поглед на историју Срба и српске културе, у њеној интегративној ширини и свеукупном обиму. Од првих великих научних резултата које је постигао, а они се односе на изучавање српског барока, Медаковић је исказивао спремност и свест о неопходности да сагледа како дубоку прошлост српске културе (везану за средњовековни период и процес христијанизације који је довео до великих духовних и уметничких успона српског народа) тако и ближу прошлост (период барока као и облике саморазумевања те духовноисторијске епохе, али и описе начина на који је барок схватан у потоњим временима), као и садашњост у којој историчар уметности обавља свој сазнајни чин, делећи многе врлине и мане епохе у којој живимо. Историјско сазнање нужно подразумева стална сазнајна, интелектуална опкорачења на која истраживач мора бити спреман, као што мора бити спреман и на пуну одлучност да таква опкорачења не само добро постави и изведе него и да их опише и образложи. У таквој потреби хуманистичких дисциплина налазе се корени и разлози због којих се истраживач нужно суочава с изазовним питањем српских историографских синтеза. Тим изазовима Дејан Медаковић је спремно ишао у сусрет, па се суочавао с низом питања и проблема с којима се у оквирима своје струке није морао суочити. Због тога је реч не само о изузетном историчару уметности него и интелектуалцу од истинског формата и великог националног значаја. Ово разликовање професионалног истраживача и интелектуалца, те сама дефиниција фигуре интелектуалца, засновани су, дакако, на класичним одредбама Жана Пола Сартра, који је добро знао каква је велика улога и значај оних људи који су спремни да се баве питањима који их се у професионалном смислу нимало не тичу, али се та питања и те како тичу укупне личне, друштвене и националне егзистенције.
Речи и дела Такву врсту мисаоне и егзистенцијалне интегративности изградио је и све време свог живота и рада очувао Дејан Медаковић. Због тога је у разговору с Милошем Јефтићем, током трајања ратних дејстава НАТО-а маја 1999. године, он изговорио веома важне речи и исказао читав програмски став који уважава многобројне регионалне различитости, али истовремено је тим изразитије потврђивао чврстину идентитета Срба ма где они живели: „Инсистирање на разликама је сасвим погрешан приступ. Сматрам да су разлике у једном народу његово богатство, оне су резултат историјских процеса који сведоче о виталности народа да упркос неповољним историјским процесима и околностима – јер се морао померати, а миграције су постале његова судбина – и даље сачува целовитост етничког бића. То је квалитет. Ако ми имамо у себи нешто и од медитеранског и од старовлашког и од панонског, средњоевропског менталитета, то не треба антагонизирати, то треба прихватити као историјске варијетете, а из те историјске невоље треба извући максималну корист.“ (Милош Јефтић, Потирање заборава: сви разговори са Дејаном Медаковићем, Народно дело, Београд 2023, стр. 228) Медаковић јасно ставља до знања да су разлике и те како прихватљиве, занимљиве и пожељне, да их не треба потискивати и заборављати, али да увек треба стремити ка утврђивању идентитетских чинилаца који су далеко јачи од ових површних, лако уочљивих разлика.
У тим идентитетским чиниоцима и у поверењу у њихову снагу и дејство, Дејан Медаковић је заснивао свој темељни, поуздани национални став, па и оптимизам који је неговао упркос свим искушењима и разочарањима која су се често јављала. Врло је карактеристично у том смислу како он коментарише то страшно ратно насиље које је над Србима извршено 1999. године, али из тих догађаја Срби су, по Медаковићу, изашли као морални победници. Тада, дакле, није било само страдања, него је било и видљивих и значајних победа: у рату су изграђени колективна емпатија, заједништво и кохезија високог степена, па је у тој чињеници Медаковић препознао капитал посебне врсте, држећи да би на том темељу требало градити ново осећање националног јединства. Зато он каже: „По мом мишљењу, ово што нам се догодило је врло тужна прилика да ревидирамо многе наше ставове, а самим тим и наше заблуде. Нама предстоји опоравак тако да се наша садашња унутрашња хомогеност – узмимо да је она оптимална – не распе, не растури тог тренутка када престане рат, када бомбе престану да падају, када почне епоха обнове земље и проблем нашег повезивања. Ми не можемо пристати на изолацију и не можемо живети у једном гету. Морамо бити свесни да љубави које смо гајили – оно англофилство, франкофилство, германофилство, русофилство, американофилство, сва та ‘филства’ – морају да се слију, пре свега, у србофилство. Ми се коначно морамо окренути себи рационално, што рационалније, мање емотивно и мање болећиво морамо преиспитивати наше заблуде, нашу штету.“ (Нав. дело, стр. 206) И у тренуцима великих страдања у Медаковићу не доминира осећање потиштености и јада него он са оптимизмом гледа у будућност, при чему пројектује шта ће бити неопходно да се у тој будућности учини како би се национална судбина стабилизовала и ојачала. И у таквим приликама он изговара праве констатације, мудре речи и врло лековита упутства.
Упркос том оптимизму, Медаковић је био дубоко несрећан због чињенице да Срби нису изградили неку врсту националног програма уз чију помоћ би далеко лакше прошли кроз периоде великих искушења, укључујући и период проблематичног постојања у Југославији, кад су као народ одустали од свог почетног националног опредељења. У поменутом интервјуу Медаковић каже: „Међутим, за мене је не мање важна и друга штета, морална, оно што је преоријентисало један народ да одступи од својих традиционалних токова који су му биле означиле раније епохе и уопште великани тих епоха – дакле, од националних идеала, националних планова, како је речено, националног програма. Наравно, све се то могло збити много раније. Немање једног националног програма за српски народ у Југославији, бившој, целовитој Југославији, евидентно је. Сада се јавља морално и духовно напрезање да се одржимо у тој духовној хомогености, значи да схватимо да смо сви заједно угрожени, да то аутоматски анулира било какве приоритете партијског типа, то је јасно. То се сад мора претворити у општенародни – хајде да узмем стару реч – покрет, покрет обнове и препорода.“ (стр. 206-207) Медаковић је у тим тешким, ратним околностима спонтано, али и разложно и аргументовано стремио ка националном програму и свесном обједињавању снага које ће довести до препорода народног живота.
Из многих разлога Дејан Медаковић није само научник и књижевник великог значаја него је и јака, изразита симболичка фигура. Потомак предака који су се из генерације у генерацију посвећивали општим, народним пословима, он је постао пример интелектуалца који је уза сав научни напредак непрестано сањао о општем напретку и развитку српског народа у целини. Због тога добити награду која носи његово име, то значи да сваки добитник мора, у већој или мањој мери, наставити овим тајновитим, завојитим стазама које осим истраживања прошлости истовремено обухватају и сагледавање будућности ка којој, како индивидуално тако и колективно, треба стремити као према месту великих дешавања на којима се одиста решавају основна питања људске, националне и друштвене судбине. Медаковић несумњиво улази у круг оних изузетних умова српске културе који од Светога Саве воде ка Захарију Орфелину, Доситеју Обрадовићу, Вуку Караџићу, Петру II Петровићу Његошу, Јовану Јовановићу Змају, Лази Костићу, Јовану Дучићу, Исидори Секулић, Јован Скерлићу, Николају Велимировићу, Вељку Петровићу, Милану Кашанину, Милошу Црњанском, као и другим посебним, национално самосвесним, а интернационално просвећеним ствараоцима. Имајући у виду посвећеност и промишљеност деловања Дејана Медаковића и многих драгоцених, управо поменутих интелектуалаца, ја сам у својим есејима сањао о заснивању јаког „интелектуалног покрета отпора“ или „његошевског покрета отпора“, покрета који би био способан да се суочи са многим изазовима који одлучујуће одређују нашу колективну судбину. Часно је наћи се на тим повлашћеним местима, заједно са водећим људима српске културе, али није баш јасно може ли се разговетно изразити доживљај који све ово описује. Због тога, мислећи на Дејана Медаковића, само могу узвикнути: „Аксиос!“, а то чиним с надом да би се бар у некаквом одјеку ова реч могла донекле везати и за дело које је, ево сада, награђено признањем са именом Дејана Медаковића. Нека је њему слава и вечно памћење!*
Реч приликом уручивања награде „Дејан Медаковић“, у Новом Саду, у Издавачкој кући „Прометеј“, 10. јануара 2025.