ДЕФИЛЕ ВЕЛИКАНА КОЈИ СУ СЕ ВРАТИЛИ КУЋИ

ДОМЕТИ И ЗРАЧЕЊА ЛИКОВНЕ 2024. ГОДИНЕ

Протекла година је као ретко која обиловала капиталним ликовним дешавањима. Међу најважнијим су изложбе посвећене стогодишњици надреалистичког покрета и Милени Павловић Барили у Музеју савремене уметности у Београду, те ретроспективе великих сликара Дада Ђурића и Љубе Поповића

Крај прошле године и почетак ове обележио је студентски протест који је бацио у засенак догађаје из културе, међутим, тај излазак на улицу има свој одраз на уметност. Не улазећи у то да ли је оправдан или не, морамо приметити сулудост па и комичност појединих захтева студената. Између осталог траже повећање плата глумаца. Великих глумаца старог кова више нема а они и нису тражили новац. За филмове и квалитетом проблематичне и сумњиве „серијице“ одваја се највећи део новца за културу, а поставља се и питање чему награђивати безбројне безличне глумице и комедијанте, а не подићи плате рударима, лекарима и земљорадницима. Удружење ликовних уметника Србије и Културни центар Београда су тако у сагласности са студентима обуставили сав програм и траже да се више издваја за културу; садашња издвајања су испод 1 посто па неко добро рече да нам култура почиње од нуле. Суштина је овог проблема расподеле: коме иду та средства? УЛУС је постао социјални клуб пропалих авангардиста који од Министарства културе траже сав новац за себе, све остале секције осим проширених медија су занемарене, а саме изложбе у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, и Галерији УЛУС, као и награде које се додељују немају више никакву вредност. Публика у те просторе више и не улази, као ни у Галерију Културног центра Београда или Салон Музеја савремене уметности, некада култне институције а сада симболе терора наших постконцептуалних уметника и иживљавања фрустрираних кустоса. На конкурсима 95 одсто средстава иде за нове медије, то критичар Печата сведочи из прве руке, јер је био у десетак комисија за ликовну уметност. Министарство културе је под притиском гласних а стваралачки неспособних експериментатора организованих у невладине организације које су постале Министарство за авангардну уметност. Само у том правцу иду и откупи већ годинама. Тако ће се државних пензија домоћи разни типови који мрзе и затиру уметност. Зашто да Министарство културе даје средства неталентованим нерадницима који зависе од конкурса и чије изложбе не привлаче ничију пажњу уместо да усмери новац тамо где су потпуни успех и пажња публике, било приватном сектору било државним институцијама? У даљем тексту наведени су најуспелији делатници на ликовној сцени.

ВЕЛИКИ ДАДО И ВЕЛИКИ УРОШ Протекла година је као ретко која обиловала капиталним ликовним дешавањима. Међу најважнијим су изложбе посвећене стогодишњици надреалистичког покрета и Милени Павловић Барили у Музеју савремене уметности у Београду. Разлог зашто оне нису на овој листи најбољих изложби је у чињеници да су српски надреалисти били крајње негативна друштвена појава, о чему ће у овој колумни можда касније бити више речи, а сјајној Милени Павловић Барили су већ биле посвећене две ретроспективе – једна у Галерији Прогрес и друга још већа у Галерији Српске академије наука и уметности.
Непотрошено велико име је Миодраг Дадо Ђурић, уз Леонида Шејку, Уроша Тошковића и Миљенка Станчића једина генијална појава у уметности Југоисточне Европе друге половине XX века. Највећи црногорски сликар Дадо је уједно уз Пају Јовановића и Марину Абрамовић једини светски познат уметник са овог простора, сликар, цртач и графичар који апсолутно не личи ни на кога. Салвадор Дали је рекао: „После мене само Дадо!”, а енглески уметнички часописи су га седамдесетих година проглашавали најважнијим светским сликаром после Френсиса Бејкона. До 2. марта 2025. у Галерији САНУ траје прва његова велика ретроспектива „ДАДО: Историја природе 1953-2000“ а тим поводом је објављена и обимна монографија. Писац текста у монографији на српском, француском и енглеском језику је Дадова ћерка Амарант Зидон, уредник у Галерији Бобур, а она је аутор и сасвим другачијег текста у каталогу Галерије САНУ. Издавач књиге је Фондација „Плаво“ и Фондација „За српски народ и државу“.

Прошла година је била и година његовог најбољег пријатеља Уроша Тошковића, славног светског, рекли бисмо зверског цртача. Најпре је у Галерији Графичког колектива приређена мања ретроспектива његових цртежа из најбоље колекције те врсте Бојана Крљића, који је објавио и другу, већу монографију о том сликару. Потом су уследиле Тошковићеве изложбе у Модерној галерији Ваљево и у Подгорици у организацији Универзитета Црне Горе и колекционара Петра Ђуришића. Изложба „Tochkowitch. Le Saint et le Diable“ највећа је до сада приређена, не само у Црној Гори. Колекција Бојана Крљића је највећа и најбоља у Србији, а квалитетна и обимна колекција је она Американке Линде Тобин, Тошковићеве девојке из париских дана. Трећу вредну збирку има један колекционар у Црној Гори и она је приказана у Модерној галерији Ваљево. Галерија се није обрукала, то су све врхунска дела. Галерија у Ваљеву је три деценије међу најбољима не само у региону већ и у свету када је реч о фигурацији ирационалног типа и Министарство културе не би смело да дозволи њено финансирање само из локалних фондова. Када је реч о Тошковићу млади Бојан Крљић је на највишем нивоу дизајна, избора текстова, штампе и обима приредио монографију о овом задивљујућем сликару. Направио је само једну грешку. На првој унутрашњој клапни, другом месту по важности за књигу после предње корице, издање препоручује критичар Братислав Љубишић. Поставља се питање где је нашао њега од толиких великих или значајних људи који су се бавили Тошковићем? Љубишић никада није био близак са Урошем, нити са било ким из Медиале.

ВРХУНСКА ЉУБИНА РЕТРОСПЕКТИВА Као и увек приватна београдска ARTE Галерија коју непогрешиво води за јавност повучени власник са својим тимом младих стручњака приредила је у два своја простора изложбу сликара и академика Љубе Поповића, посвећену његовом најбољем периоду, под називом „Париски успон 1963-1983“ и тим поводом објавила капиталну монографију на 500 страна. Реч је најбољем Љубином периоду, у напону славе, књигу је приредила уметникова супруга Славица Батос од капиталних есеја из тог времена и квалитетних слика. И Дадова и Љубина ретроспектива су формиране на основу слика из домаћих колекција, када је реч о сликарству фантастике, Србија обилује сјајним збиркама. Година 2024. била је у знаку увођења сликара из групе Медиала на велика врата у српску културу а треба се само сетити да је Дадо Ђурић 1955. године био ухапшен приликом посете Хрушчова Србији. У том закаснелом признању има доста лицемерја. Београдска Ликовна и Примењена академија су бастиони отпора Медиали. Љуба, и његов кум цртач Драган Лубарда били су избачени са Примењене академије а на Ликовној нико из Медиале није смео годинама да се помене, професор историје уметности Љуба Глигоријевић студенте је учио да је Љуба лош сликар. У том тријумфалном повратку Медиале није без значаја прошлогодишња изложба Милића од Мачве у Дому Јеврема Грујића и излазак његове треће, најобимније и по избору радова најугледније монографије код београдског издавача Klett. Када смо већ код ARTE Галерије, она је уз сарадњу са Фондацијом Мира Бртка коју води историчар уметности Мирослав Родић Жућа, мада из приватних средстава остварила највећи успех у прошлој години, који деценијама није успела ниједна приватна или државна иницијатива. Велика а овде све донедавно занемарена уметница Мира Бртка живела је деценијама у Риму као једна од најбољих европских апстрактних сликарки и сада су је Родић и ARTE вратили ту где је почела, али на највишем могућем нивоу – великом ретроспективом у једној од најугледнијих музејских установа – Националној галерији у Риму. Изложба са називом „Будућност је иза нас“ (по идеји руских футуриста) има најлепше графички обликовану монографију-каталог коју је добио неки наш авангардни уметник.

ОЧУВАЊЕ И ОСАВРЕМЕЊАВАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ На листи најважнијих изложби неизоставно је и друга, већа ретроспектива различитих дела Васе Поморишца у Галерији Матице српске у Новом Саду, уз Народни музеј у Београду предрагоценој музејској установи за старију уметност. Галерија Матице српске је објавила и прву монографију о овом врхунском реалисти ауторке Ане Ереш. Та је институција окренута и стваралаштву живих уметника, што је чини још актуелнијом.
Сличну улогу очувања и осавремењивања традиције има и Галерија САНУ где је захваљујући и Галерији Матице српске била одржана велика ретороспектива слика Уроша Предића, за српску уметност једног од кључних сликара. У наше време превласти авангарде и даље је присутан реализам, као и на светској сцени, не као академски или магични већ модерни, у духу овог времена, на трагу превредновања хиперреализма, па Поморишац и Предић не губе на значају.
Од млађих уметника се посвећеним професионализмом истиче Новосађанка Снежана Петровић, уз Катарину Зарић и тешко болесну Љубицу Мркаљ, највећу живу српску сликарку. Имала је две изложбе у прошлој години, у Модерној галерији Ваљево, радова на папиру под називом „Укројени машинаријум“ и слике-објекте у Малој галерији Дома Војске Србије. Пронашла је само свој начин уласка у свет имагинарне уметности, оригиналан и омиљен, па је изложба због великог интересовања публике трајала у Београду два месеца. Трећу заказану изложбу у Галерији РТС морала је да откаже јер нема нових радова, све што наслика односе заинтересовани, па је и ова у Београду у целости откупљена од једног колекционара и то унапред. У тој Галерији коју успешно воде стручњаци везани за Војску Србије имао је изложбу новијих цртежа Жељко Ђуровић, под називом „Цртежи из Евиног врта“. Није реч само о једном од најбољих наших цртача (и сликара) већ и о зачуђујућој појави. Ђуровић, наиме, сада црта боље, детаљније и сигурније него у доба када већина сликара даје свој врхунац; код њега је обратан процес, што је старији и што је формат већи то је бољи.
На листи квалитетних изложби у 2024. години треба да се нађе још једна смотра. Организована је у лепом, добро осветљеном простору Народне банке Србије на београдској Славији. Када се издржало шиканирање службеног особља на улазу које посетиоце проверава као криминалце могла је да се види већа поставка „Ремек-дела српских колекционара 1950-1990“. То су радови сликара, вајара и авангардних уметника који чине део збирки Вујасиновић, Трајковић, Стојановић, Биро и Поповић. Највише је (42 предмета) из Колекције Вујасиновић у којој се налази и око 200 Тошковићевих дела (овде је била изложена највећа његова камена скулптура главе). Поједини као Шејкини и неки други су испод нивоа а нема ни великих формата, па би се изложба тешко могла назвати „Ремек-дела“. Тај епитет припада изложби коју је Никола Кусовац пре неколико година организовао у великој Галерији Дома Војске, такође из приватних збирки, из два дела, „Српско сликарство 1900-1950“ и други део посвећен периоду 1950-2000. Том приликом је Фондација „Плаво“ објавила два тиража истоимене књиге на 500 страна. Изложба коју је у Народној банци Србије приредио Слободан Малдини, нема ни каталог, међутим, има ниво, реч о смотри која заслужује пажњу, пре свега зато што је њен аутор чувени архитекта и историчар уметности Слободан Малдини. Пре него што се потпуно посветио архитектонској критици Малдини је у „Вечерњим новостима“ повремено објављивао и ликовне критике, на високом нивоу, а аутор је и по обиму највеће књиге у српском издаваштву о уметности у протекла три века. Знајући Малдинија он ће ову тематику већ обрадити у неком од својих студиозних издања.