DA SE GRAĐANSKI RAZLAZ NE PRELIJE U GRAĐANSKI RAT

Kako god, ali naš predsednik, koji drži i hleb i pogaču, i maslinovu grančicu i topuz, morao bi zastati pred realnošću i sve lažne fraze o blagostanju i mučna podmetanja onima s kojima se ne slaže – baciti iza sebe

Okupacioni kontrolor Srbije Kristofer Hil rešio je prošle sedmice (3. januar, 2025) da oslušne glas pobunjene Srbije. Zgodno je bilo da pozdravi sportske ambasadore iz Tel Aviva, a onda je kao diplomata – da ne bi ljutio Srbe u Beogradskoj areni – obukao dres KK Partizan, broj 88. Nije zabeleženo da se radovao porazu Makabija.

OKUPATORSKA BISTA Do neke vikiliks-provale u tajnu poštu Stejt departmenta nećemo saznati šta je precizno rezultat posmatranja. Da li mu se potvrdilo što reče pre neki dan: Srbija ide u dobrom pravcu, siguran sam da ću zbog te ocene dobiti poruke mržnje? Ili se slaže sa saopštenjem Vučićevog kabineta posle njihovog susreta dva dana kasnije: „da su razmotrili političku situaciju sa osvrtom na promene koje se događaju, kako u SAD, tako i u mnogim evropskim zemljama“. Srbiji?
Uglavnom, Hil voli da veruje da je registrovanje – očiglednog uništavanja Srbije koje on predvodi – poruka mržnje!? Kao i svaki profi likvidator želi da ga žrtve vole. Iako su oko njega Srbi koji mu „titraju“, nešto mu govori da se onima koji izdaju svoj narod ne može verovati. A možda je i čitao Gandija: „Nije vaš najgori neprijatelj okupator koji dođe u vašu zemlju, već vaš sunarodnik koga okupator hrani.“
Iznad njegove lože su neki stavili veliki transparent: „Pomozi naše Kosovo i Metohiju“, a ispod su navijači držali papir „Studenti su u pravu“.
Neće Hil pomoći „naše Kosovo i Metohiju“, to valjda zna svako. Kad jednom neko bude sravnjivao rezultantu sistemskog udara na Srbe na kraju XX i početkom XXI veka Kristofer Hil će biti na vrhu liste iskrenih srbofoba. Iznad Holbruka, Kušnera i svih drugih krvavih ruku. A Srbi, ako budu pravili Đavolji spomen-park moći će njegovu bistu da stave u centar antisrpske bašte.
Mi sada živimo u Srbiji okupiranoj – na početku pritiscima, pa sankcijama, odvajanjem srpskog naroda preko Drine po austro-ugarskim uzusima, pa bombama a onda i implementiranom političkom strukturom koja sada spaljuje poslednje ostatke nekad oglašene „neutralnosti“. Iza svega toga ćete naći Krisa Hila. Što, naravno, ne smeta vlastima u Srbiji da služe. S ljubavlju.

„DOBAR PRAVAC“ Prvo što je čovek u crnom-belom dresu 88 mogao da stavi u svoj izveštaj je: predsednik Vučić se bori kao lav – setićete se kako je izmanevrisao da Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu ne dobije status kakav je, inače, 2009. dogovorila prethodna vlada; kako je ispotiha odnose s NATO u „neutralnoj Srbiji“ učinio takvim da bi sad lakše ušao u Alijansu nego Ukrajina; pa obećao je i daje, uprkos svemu, litijum Rio Tintu ili Nemcima; uveo je laufere Trilateralne komisije u najviše vladajuće strukture; dao takvo ubrzanje LGBT-ideologiji da će se Amerika posle Trampovog zaokreta od Srba učiti ljudskim pravima; dao je da udžbenike za srpsku decu prave Nemci…
Spisku „dobrog pravca“ kraj se ne vidi. Moći će otrežnjena Srbija, oslobođena hilovske omče, napraviti Belu knjigu sistemskog uništavanja suvereniteta zemlje Srbije i destruiranja identiteta srpskog naroda, a sve „mirnim putem“, kroz SNS-parlament i uz pečatiranje „Predsednik Srbije“.
Zato se srpski kooperanti nadaju da će Kris blago da tumači – ovo s ovom pobunjenom Srbijom i tim studentima, a što se ne može lako ugurati u „dobar pravac“. Jer, pouzdani Vučić pored „jedne od najvećih političkih stranaka u Evropi po broju članova“ (vele 800 hiljada) mora da manevriše na – lojaliste. Broj onih koji već spremaju odstupnicu nije moguće prebrojati, pa se linija fronta povlači na 1019 u crkvici zakletih „čuvara vatre“… Odnosno 17 hiljada. Ali to narušava evropsko pravilo – bez žena i brnabićskih-članova – i vodi suočavanju s novim klasterskim ucenama. I plus, brat Andrej koji se tamo našao, kao vraća se „đedovskom zavetu“ – da se ide ka Rusiji, na konju ili bez njega.
Naravno, da Hil bolje od nas zna čemu služe „lojalisti“, ali pritišće činjenica da – čak i Vučić koji je sve dao (pa i „naše Kosovo i Metohiju“) – mora da pokazuje kako su razmere okupacije neodržive pred ovim narodom.

GRAĐANSKI: Sukob u kome se Srbija našla je – građanski. Prepoznaje se „borba između klasnih… političkih ili drugih antagonističkih društvenih grupa“ a što je, kako piše i u Vikipediji, „posledica nagomilanih i nerešenih socijalnih, ekonomskih, političkih i drugih protivurečnosti u društvu“.
Sad je pitanje – da li ova vlast ima snage da ga ne pretvori u nasilni, oružani. Građanski rat. Nepoverenje u vlast raste – sve više grupa se oseća ugroženo i prevareno.
Rizici poskakuju. Jer, ova vlast koju je Zapad implementirao u Srbiji ne drži se nikakve ideologije, prezrela je moralna propovedanja, a nema ni uzore kojih bi se uhvatila. Čoveku koji je uzimao za savetnika Tonija Blera i isplaćivao advokatsku kancelariju njegove žene, danas bi najbolje bilo da posluša Džona Loka:„Najbolji način da se dođe do istine je da gledamo stvari onakvima kakve jesu, i da ne zaključujemo da su onakve kakvima bismo ih voleli zamišljati ili kako smo naučeni od drugih da ih zamišljamo. „ Čega bi sve bili pošteđeni da je Zelenski (Srbija se sa Zapada gleda kao Ukrajina) umesto Borisa Džonsona konsultovao Loka.
Kako god, ali naš predsednik, koji drži i hleb i pogaču, i maslinovu grančicu i topuz, morao bi zastati pred realnošću i sve lažne fraze o blagostanju i mučna podmetanja onima s kojima se ne slaže – baciti iza sebe. I to javno. Ispoved za oproštaj.

„EVROPSKI PUT“ Nije teško naći od čega da se počne. Prvo je, uklanjanje „evropskog puta“ kao jedinog za Srbe i Srbiju. Ako se dosad činilo da za to nema načina, sad je presedan učinjen: Irakli Kobahidze. Pošto je evro-ucenjivanje vladaru (kome je njegova zemlja stvarno iznad drugih) nepodnošljivo… Prekida klasterisanje do kraja mandata, 2028. Ako se nešto promeni. Razmotriće se.
Za nekog ko je na čelu takve Srbije to bi dalje značilo:
a) da prizna da je predavanje Kosova, protivno Rezoluciji 1244 i, naravno, protivno stavu naroda – da ako se predaje Kosovo EU nije ni alternativa a kamoli rešenje – greška; i da Srbija mora da se usredsredi na „poništavanje svih protivustavnih sporazuma o Kosovu i Metohiji“, onih koje su potpisali Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, a i onih koji su tome prethodili – te da se npr. EU odbaci kao posrednik u pregovorima i da se rešavanje važnog svetskog problema bespravne secesije vrati u UN;
b) da se „dobri pravac“ našeg predsednika, čija su se znanja o ozbiljnom ekonomskom razvoju zemlje pokazala krajnje nedostatnim, okrene od „ekonomskog programa“ MMF i da se država usmeri na suvereniji plan; delo stratega Siniše Malog, kao predsednikovog glavnog „teoretičara“, da se preispita i da mu se ne garantuje da će da završi kao Mlađa Dinkić; nemamo više prostora da se sve pljačke države zaborave zbog „mira u kući“ a pljačkaši odmetnu u biznismene; u kojoj odgovornoj ekonomiji bi vlast na čelu s predsednikom žrtvovala Beogradski sajam – deo identiteta grada i značajnu tačku privrednog mozaika, a onda ga selila u haos koji će ostati na razvalinama polu-EKSPO a što je bančenje veće od jednogodišnjeg državnog budžeta – toliko pljačkanje države za velike dobiti privatnog biznisa; privreda jednog društva ima većih obaveza od nemoralnog enormnog bogaćenja vladajućih struktura, koje usto arlauču – kako narod kome se određuje da preživi na parizeru i jajetu od 11 dinara – živi „najbolje u istoriji“; i bezobrazluku ima kraja!
v) da se država hitno oslobodi okupacionih pomoći, kao na primer ove iza naslova: „U naredne tri godine NALED i GIZ pomoći će gradovima u Srbiji da implementiraju pametna rešenja“. Naled nam nudi Projekat „Ka pametnim, zelenim i održivim gradovima u Srbiji“… krenuće sa radom prvog kvartala 2025. kada će biti objavljeno i kojih pet lokalnih samouprava je izabrano za pilot opštine. Izvadite svoj mozak iz Naleda. Naled postavlja „nagazne mine“ po Srbiji. Ana Brnabić nam je došla iz Naleda i videli ste. Njoj je išlo sve bolje, srpskom narodu sve gore. Ovo je primer, a neprebrojan je niz stranih upotreba naše nauke, našeg medicinskog sistema, našeg školskog obrazovanja, naših dokumentacija o vodi, zemlji, vazduhu… Namera je da se ide dalje. Finale je kad vaš novčanik bude njihov. Ne, kad čitate da su „pametni gradovi“ digitalni koncentracioni logori to nije ni teorija zavere a vidite nije ni daleko…
g) da srpska suverenistička politika podrazumeva očuvanje srpskog identiteta; put za to je BRIKS, a ne EU; kakva je suverena odluka da dajete 15 odsto teritorije i „otvarate Balkan“ za temelje Velike Albanije; nikad u istoriji nije postojala tako kratkovida regionalna politika države Srbije…
d) naravno, ne može se očekivati od ovakvog teksta celovit i sistematičan pregled – Šta da se radi? Ali pojašnjavamo da se ovako više ne može: ne podmićuju se deca kad si ih doveo do stanja koje nepodnošljivo a oni odlučili da se brane; ne možeš prelaziti preko pobune u pedeset gradova u svojoj nevelikoj zemlji protiv kopanja litijuma, a da pomisliš da su oni to zaboravili; ili – ne, nikad Tebi ne bi smeli biti važniji Šolc (ili, o Bože, Gerhard Šreder) ili besprizorni Emanuel Makron od razumevanja Tvog naroda šta je za njega bolje… predsednik može lično da „uživa“/podnosi kad ga Makron nipodaštava i ponižava, ali onda nije za predsednika Srbije [Vučić je Francuzima dao aerodrom koji je dobro poslovao; Makron je predsednika Srbije na proslavi godišnjice Prvog svetskog rata držao u magarećoj klupi; Francuzima je dato da grade metro; dovedena je za ministarku potpuno nekompetentna osoba – koja je u tom času imala francusko državljanstvo – a da bi nam suvereno ukinula moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana, koje će se naravno uzimati od Francuske; kupuju se „rafali“ bez jasnog rezona; država daje pare za obnovu Notr Dama], ali…
Zašto? Pa, valjda, što se od Makrona može učiti kako ne otići sa vlasti kad demonstrira pet hiljada, pedeset hiljada, pa i petsto hiljada … Ali možda Rotšildov teklić, ipak, opstaje zato što potapa i desuverenizuje one manje važne, po Balkanima i šire.

P.S.

Odbrana vlasti bi morala imati granice. Mislim na granice pre nego što zapuca. Gradonačelnik Subotice, na primer, baš je odlučan. Dekane Ekonomskog i Građevinskog fakulteta naziva „bitangama“ i najavljuje njihovu smenu „do Božića“. To nisu gradonačelnikova ovlašćenja, ali on veruje da ima argumente: poziva „prave studente koji ne žele da učestvuju u ovim napadima na Srbiju jer… Srbija je večna dok su joj deca verna. Zato deco moja dobra, ne dajmo majku Srbiju“.
Ljudsko biće može da poveruje da je to kako on misli jedino ispravno, može i da pojača izjavu objašnjenjem otkud mu to znanje [„Moje ‘Sveto Trojstvo su dva brata i majka – Aleksandar, Andrej i majka Srbija. Ja sa njihov i dok budem živ biću uz njih. Nemate predstavu kakve su to ljudine i Aleksandar i Andrej“], ali ako je nekakav narodni predstavnik morao bi da bar formalno uvažava, istrpi ili šta već i druga mišljenja i da sasluša i njihova sveta trojstva: „Odbrana pravde je naša zajednička borba. Napadi na integritet našeg dekana napadi su i na sve nas. Studenti stoje ujedinjeni – za istinu, čast i pravdu!“
Setih se Solženjicinovog teksta iz davnog broja Teoloških pogleda (preveo Amfilohije Radović): „Blaženi Avgustin je negdje napisao: ‘Šta je država bez pravednosti? Skup razbojnika’. Poražavajuća tačnost ove misli je da bi je mnogi i danas, posle petnaest vjekova, priznali.“