ДА СЕ ГРАЂАНСКИ РАЗЛАЗ НЕ ПРЕЛИЈЕ У ГРАЂАНСКИ РАТ

Како год, али наш председник, који држи и хлеб и погачу, и маслинову гранчицу и топуз, морао би застати пред реалношћу и све лажне фразе о благостању и мучна подметања онима с којима се не слаже – бацити иза себе

Окупациони контролор Србије Кристофер Хил решио је прошле седмице (3. јануар, 2025) да ослушне глас побуњене Србије. Згодно је било да поздрави спортске амбасадоре из Тел Авива, а онда је као дипломата – да не би љутио Србе у Београдској арени – обукао дрес КК Партизан, број 88. Није забележено да се радовао поразу Макабија.

ОКУПАТОРСКА БИСТА До неке викиликс-провале у тајну пошту Стејт департмента нећемо сазнати шта је прецизно резултат посматрања. Да ли му се потврдило што рече пре неки дан: Србија иде у добром правцу, сигуран сам да ћу због те оцене добити поруке мржње? Или се слаже са саопштењем Вучићевог кабинета после њиховог сусрета два дана касније: „да су размотрили политичку ситуацију са освртом на промене које се догађају, како у САД, тако и у многим европским земљама“. Србији?
Углавном, Хил воли да верује да је регистровање – очигледног уништавања Србије које он предводи – порука мржње!? Као и сваки профи ликвидатор жели да га жртве воле. Иако су око њега Срби који му „титрају“, нешто му говори да се онима који издају свој народ не може веровати. А можда је и читао Гандија: „Није ваш најгори непријатељ окупатор који дође у вашу земљу, већ ваш сународник кога окупатор храни.“
Изнад његове ложе су неки ставили велики транспарент: „Помози наше Косово и Метохију“, а испод су навијачи држали папир „Студенти су у праву“.
Неће Хил помоћи „наше Косово и Метохију“, то ваљда зна свако. Кад једном неко буде сравњивао резултанту системског удара на Србе на крају XX и почетком XXI века Кристофер Хил ће бити на врху листе искрених србофоба. Изнад Холбрука, Кушнера и свих других крвавих руку. А Срби, ако буду правили Ђавољи спомен-парк моћи ће његову бисту да ставе у центар антисрпске баште.
Ми сада живимо у Србији окупираној – на почетку притисцима, па санкцијама, одвајањем српског народа преко Дрине по аустро-угарским узусима, па бомбама а онда и имплементираном политичком структуром која сада спаљује последње остатке некад оглашене „неутралности“. Иза свега тога ћете наћи Криса Хила. Што, наравно, не смета властима у Србији да служе. С љубављу.

„ДОБАР ПРАВАЦ“ Прво што је човек у црном-белом дресу 88 могао да стави у свој извештај је: председник Вучић се бори као лав – сетићете се како је изманеврисао да Руско-српски хуманитарни центар у Нишу не добије статус какав је, иначе, 2009. договорила претходна влада; како је испотиха односе с НАТО у „неутралној Србији“ учинио таквим да би сад лакше ушао у Алијансу него Украјина; па обећао је и даје, упркос свему, литијум Рио Тинту или Немцима; увео је лауфере Трилатералне комисије у највише владајуће структуре; дао такво убрзање ЛГБТ-идеологији да ће се Америка после Трамповог заокрета од Срба учити људским правима; дао је да уџбенике за српску децу праве Немци…
Списку „доброг правца“ крај се не види. Моћи ће отрежњена Србија, ослобођена хиловске омче, направити Белу књигу системског уништавања суверенитета земље Србије и деструирања идентитета српског народа, а све „мирним путем“, кроз СНС-парламент и уз печатирање „Председник Србије“.
Зато се српски кооперанти надају да ће Крис благо да тумачи – ово с овом побуњеном Србијом и тим студентима, а што се не може лако угурати у „добар правац“. Јер, поуздани Вучић поред „једне од највећих политичких странака у Европи по броју чланова“ (веле 800 хиљада) мора да маневрише на – лојалисте. Број оних који већ спремају одступницу није могуће пребројати, па се линија фронта повлачи на 1019 у црквици заклетих „чувара ватре“… Односно 17 хиљада. Али то нарушава европско правило – без жена и брнабићских-чланова – и води суочавању с новим кластерским уценама. И плус, брат Андреј који се тамо нашао, као враћа се „ђедовском завету“ – да се иде ка Русији, на коњу или без њега.
Наравно, да Хил боље од нас зна чему служе „лојалисти“, али притишће чињеница да – чак и Вучић који је све дао (па и „наше Косово и Метохију“) – мора да показује како су размере окупације неодрживе пред овим народом.

ГРАЂАНСКИ: Сукоб у коме се Србија нашла је – грађански. Препознаје се „борба између класних… политичких или других антагонистичких друштвених група“ а што је, како пише и у Википедији, „последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политичких и других противуречности у друштву“.
Сад је питање – да ли ова власт има снаге да га не претвори у насилни, оружани. Грађански рат. Неповерење у власт расте – све више група се осећа угрожено и преварено.
Ризици поскакују. Јер, ова власт коју је Запад имплементирао у Србији не држи се никакве идеологије, презрела је морална проповедања, а нема ни узоре којих би се ухватила. Човеку који је узимао за саветника Тонија Блера и исплаћивао адвокатску канцеларију његове жене, данас би најбоље било да послуша Џона Лока:„Најбољи начин да се дође до истине је да гледамо ствари онаквима какве јесу, и да не закључујемо да су онакве каквима бисмо их волели замишљати или како смо научени од других да их замишљамо. „ Чега би све били поштеђени да је Зеленски (Србија се са Запада гледа као Украјина) уместо Бориса Џонсона консултовао Лока.
Како год, али наш председник, који држи и хлеб и погачу, и маслинову гранчицу и топуз, морао би застати пред реалношћу и све лажне фразе о благостању и мучна подметања онима с којима се не слаже – бацити иза себе. И то јавно. Исповед за опроштај.

„ЕВРОПСКИ ПУТ“ Није тешко наћи од чега да се почне. Прво је, уклањање „европског пута“ као јединог за Србе и Србију. Ако се досад чинило да за то нема начина, сад је преседан учињен: Иракли Кобахидзе. Пошто је евро-уцењивање владару (коме је његова земља стварно изнад других) неподношљиво… Прекида кластерисање до краја мандата, 2028. Ако се нешто промени. Размотриће се.
За неког ко је на челу такве Србије то би даље значило:
а) да призна да је предавање Косова, противно Резолуцији 1244 и, наравно, противно ставу народа – да ако се предаје Косово ЕУ није ни алтернатива а камоли решење – грешка; и да Србија мора да се усредсреди на „поништавање свих противуставних споразума о Косову и Метохији“, оних које су потписали Александар Вучић и Ивица Дачић, а и оних који су томе претходили – те да се нпр. ЕУ одбаци као посредник у преговорима и да се решавање важног светског проблема бесправне сецесије врати у УН;
б) да се „добри правац“ нашег председника, чија су се знања о озбиљном економском развоју земље показала крајње недостатним, окрене од „економског програма“ ММФ и да се држава усмери на суверенији план; дело стратега Синише Малог, као председниковог главног „теоретичара“, да се преиспита и да му се не гарантује да ће да заврши као Млађа Динкић; немамо више простора да се све пљачке државе забораве због „мира у кући“ а пљачкаши одметну у бизнисмене; у којој одговорној економији би власт на челу с председником жртвовала Београдски сајам – део идентитета града и значајну тачку привредног мозаика, а онда га селила у хаос који ће остати на развалинама полу-ЕКСПО а што је банчење веће од једногодишњег државног буџета – толико пљачкање државе за велике добити приватног бизниса; привреда једног друштва има већих обавеза од неморалног енормног богаћења владајућих структура, које усто арлаучу – како народ коме се одређује да преживи на паризеру и јајету од 11 динара – живи „најбоље у историји“; и безобразлуку има краја!
в) да се држава хитно ослободи окупационих помоћи, као на пример ове иза наслова: „У наредне три године НАЛЕД и ГИЗ помоћи ће градовима у Србији да имплементирају паметна решења“. Налед нам нуди Пројекат „Ка паметним, зеленим и одрживим градовима у Србији“… кренуће са радом првог квартала 2025. када ће бити објављено и којих пет локалних самоуправа је изабрано за пилот општине. Извадите свој мозак из Наледа. Налед поставља „нагазне мине“ по Србији. Ана Брнабић нам је дошла из Наледа и видели сте. Њој је ишло све боље, српском народу све горе. Ово је пример, а непребројан је низ страних употреба наше науке, нашег медицинског система, нашег школског образовања, наших документација о води, земљи, ваздуху… Намера је да се иде даље. Финале је кад ваш новчаник буде њихов. Не, кад читате да су „паметни градови“ дигитални концентрациони логори то није ни теорија завере а видите није ни далеко…
г) да српска суверенистичка политика подразумева очување српског идентитета; пут за то је БРИКС, а не ЕУ; каква је суверена одлука да дајете 15 одсто територије и „отварате Балкан“ за темеље Велике Албаније; никад у историји није постојала тако кратковида регионална политика државе Србије…
д) наравно, не може се очекивати од оваквог текста целовит и систематичан преглед – Шта да се ради? Али појашњавамо да се овако више не може: не подмићују се деца кад си их довео до стања које неподношљиво а они одлучили да се бране; не можеш прелазити преко побуне у педесет градова у својој невеликој земљи против копања литијума, а да помислиш да су они то заборавили; или – не, никад Теби не би смели бити важнији Шолц (или, о Боже, Герхард Шредер) или беспризорни Емануел Макрон од разумевања Твог народа шта је за њега боље… председник може лично да „ужива“/подноси кад га Макрон ниподаштава и понижава, али онда није за председника Србије [Вучић је Французима дао аеродром који је добро пословао; Макрон је председника Србије на прослави годишњице Првог светског рата држао у магарећој клупи; Французима је дато да граде метро; доведена је за министарку потпуно некомпетентна особа – која је у том часу имала француско држављанство – а да би нам суверено укинула мораторијум на градњу нуклеарних електрана, које ће се наравно узимати од Француске; купују се „рафали“ без јасног резона; држава даје паре за обнову Нотр Дама], али…
Зашто? Па, ваљда, што се од Макрона може учити како не отићи са власти кад демонстрира пет хиљада, педесет хиљада, па и петсто хиљада … Али можда Ротшилдов теклић, ипак, опстаје зато што потапа и десуверенизује оне мање важне, по Балканима и шире.

P.S.

Одбрана власти би морала имати границе. Мислим на границе пре него што запуца. Градоначелник Суботице, на пример, баш је одлучан. Декане Економског и Грађевинског факултета назива „битангама“ и најављује њихову смену „до Божића“. То нису градоначелникова овлашћења, али он верује да има аргументе: позива „праве студенте који не желе да учествују у овим нападима на Србију јер… Србија је вечна док су јој деца верна. Зато децо моја добра, не дајмо мајку Србију“.
Људско биће може да поверује да је то како он мисли једино исправно, може и да појача изјаву објашњењем откуд му то знање [„Моје ‘Свето Тројство су два брата и мајка – Александар, Андреј и мајка Србија. Ја са њихов и док будем жив бићу уз њих. Немате представу какве су то људине и Александар и Андреј“], али ако је некакав народни представник морао би да бар формално уважава, истрпи или шта већ и друга мишљења и да саслуша и њихова света тројства: „Одбрана правде је наша заједничка борба. Напади на интегритет нашег декана напади су и на све нас. Студенти стоје уједињени – за истину, част и правду!“
Сетих се Солжењициновог текста из давног броја Теолошких погледа (превео Амфилохије Радовић): „Блажени Августин је негдје написао: ‘Шта је држава без праведности? Скуп разбојника’. Поражавајућа тачност ове мисли је да би је многи и данас, после петнаест вјекова, признали.“