Безбедност уместо слободе

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

Објављено  30/06/2010 

Међустраначка борба у Србији око безбедносних институција, а с тим у вези и усвајање Закона о електронским комуникацијама, само су показали да „Велики брат“ увелико влада тим простором и да се безбедност државне администрације поставља испред слободе Народа

Скупштина Србије усвојила је 29. јуна Закон о електронским комуникацијама, упркос томе што је републички омбудсман, заштитник грађана за информације од јавног значаја, упозорио да нова регулатива омогућава увид у остварену комуникацију грађана без одлуке суда. Заштитник грађана је тражио да се у Закон унесе одредба да је полицији и Безбедносно-информативној агенцији потребна одлука суда за увид у остварену комуникацију, односно податке које је оператер дужан да задржи и сачува. Међутим, владајућа коалиција ту идеју није прихватила. Још један доказ да у Србији нема ни народне власти ни власти народа.

МЕТА СА ТАЧКОМ НА ЧЕЛУ Откад је демократија захватила српске просторе, након прогона Срба из Хрватске и са Косова и Метохије и уништавања српске инфраструктуре, у процесу „опамећивања“ Срба, много енергије утрошено је да се придобију и реформишу обавештајно-безбедносне снаге, које су се, по природи посла, супротставиле очевидној окупацији. Занимљиво је да на задатку реформе одбрамбеног и безбедносног система ревносно раде невладине организације и демократске снаге – дакле оне снаге које је стимулисао „велики брат“ преко Националне задужбине за демократију. То је потврдио Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом Организације за европску безбедност и сарадњу.
Упућенији људи знају да је реч о организацијама као што су БИА (Безбедносно-информативна агенција) и ВБА (Војнобезбедносна агенција) – организацијама које имају сличну државну и друштвену улогу попут чувенијих организација исте намене као што су ЦИА (Централна обавештајна служба САД), ДИА (Војна обавештајна служба САД) и НСА (Агенција за националну безбедност Сједињених Држава).
Такве организације постоје од настанка првих држава. Јавна је тајна да се оне, „ради виших интереса и заштите од продора страних и непријатељских снага“ каткад служе и методама које су проблематичне с моралног становишта. На списку „непријатних акција“ су: ликвидација екстремиста и терориста, али и политичких противника довољно моћних да угрозе постојећи државни поредак. Уклањање опасних људи обављају у криминалистичким акцијама проверене „плаћене убице“ (делинквенти, зависници од дроге, рекеташи) – којима је убијање задовољство по генетском запису – а каткад се специјалне снаге обучавају за операције у којима се обележени појединци, истинске банде, или наводне банде, „у име закона“ опкољавају и у „ватреним обрачунима“ лишавају слободе, или (по потреби) живота. Проблем је само у томе ко одређује критеријуме ко је опасна личност, екстремиста, терориста, ко су „непожељне групе, организације, државе или народи“ и ко одлучује о егзекуцији (убиство, масакр, агресија). У безбедносним организацијама су пробрани људи, спремни да се жртвују за државне интересе, често мотивисани и надахнути класичним патриотизмом и човекољубљем. Те снаге су (об)учене, увежбане, а каткад дезинформисане да уништавају непријатеља професионално (без питања кога и „зашто“) и с потпуним уверењем да су њихови претпостављени добро упућени шта и зашто наређују и чине.
Реч је о организацијама „које жаре и пале“ и пред којим је п(р)оказани појединац мета с црном или црвеном тачком на челу, или на средини груди, беспомоћан и обесправљен, а његов живот губи сваку вредност пред ласерским нишанима усмереним према, у некој канцеларији, одређеном делу његовог тела. Шта значи бити „обележен“ најбоље може да каже Весли Кларк, који би изван САД-а био познат као масовни убица и изазивач покоља, будући да је учествовао у гушењу тзв. побуна у САД-а, као и у агресији на суверену СР Југославију.
Ко управља обавештајно-безбедносном силом влада државом, осећа се моћним и безбедним. Сви који се сврстају, из било којег разлога, наспрам „државне безбедности“ (ДБ) стичу осећај сопственог ништавила, немоћи, огољености и неслободе. Од када пропозиције о терористима одређује „велики брат“, народ све више личи на руљу, која може добити придеве који га сврставају у побуњенике, екстремисте и терористе. Против свих окупљених људи могу се легитимно применити сва „неубојна оружја“: За физичку контролу становништва намењено је тзв. неубојно оружје, „које не убија, него само изазива бол и страх“. То „хумано оружје за будуће акције“, у које спада и електромагнетно оружје (на пример, микроталасно оружје), ствара буку која дезоријентише, звуке таквог интензитета да изазивају болове, обухвата непријатне мирисе, иритира кожу… Међу њима су „строб“ светла (изазивају мучнину), електричне палице, електрични пиштољи, пиштољи пуњени лепком, пенасте бомбе, мреже за хватање људи итд. Већ су произведени и акустични меци. Њима, осим непријатности, могу да се изазову мучнина, повраћање и болови у трбуху. Уколико се појача њихова снага, људске кости могу дословно да експлодирају.
Све наведено, уз примену графитних бомби, хемијско-биолошких супстанци за парализовање и умртвљивање и наоружаних оклопних борних кола, биће, према „позитивним прописима Комисије“, примењено против екстремних политичких неистомишљеника, необузданих побуњеника и терориста. Једино што остаје исто, као „црвена нит“ кроз целу историју – грамзиве имућнике, смештене према „позитивним прописима“ на „места моћи“, од сиромашних и потлачених браниће сиромашни. То су они сиромаси, које за своју телесну заштиту плаћају имућни и чија будућност зависи од њихове милостиње. С тим што се те „гарде“ од још сиромашнијих и незаинтересованих појединаца одувек издвајају по одећи и ознакама (симболи), односно униформама, које им дају легитимитет за хапшење, физичко неутралисање и убијање побуњеника, разбојника, или терориста.
Какве везе имају обавештајне снаге са безбедносним? Оне прибављају податке, „мисле“ и усмеравају цеви безбедносног система размишљајући мозгом претпостављених. Зато ће 21. век бити динамичнији, опаснији и смртоноснији од свих претходних векова, за демонстранте и учеснике у антивладарским протестима

ПОД ФИРМОМ БЕЗБЕДНОСТИ Безбедносне и обавештајне службе реализују замисли стратега, који предлажу како да се остваре витални државни интереси, циљеви и програми. Изванредан пример улоге у подривању државе проглашене непријатељском, је рад америчких служби у разбијању Совјетског Савеза, Чехословачке и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Геополитичка замисао да се САД брани „истуреном одбраном“ (Ричард Е. Симпкин) подразумевала је активни продор у руско, српско, чешко, мађарско, бугарско, румунско, словачко и свако друго друштво које угрожава „виталне интересе великог брата“. Тај деструктивни модел је први пут објављен у САД-у 1978. године, у зборнику „Уздржавање. Документа о америчкој политици и стратегији од 1945-1950. год“. Реч је о томе да је 18. августа 1948. године Савет националне безбедности САД-а потврдио директиву 20/1 „Циљеви САД-а у односу на Русију“. Та директива изазвала је рат квалитетно новог типа, где информација служи као оружје, а борба се води за сврсисходну промену друштвене свести. Задатак је био увођење у друштвену свест лажних представа о свету који нас окружује. На тај начин омогућено је да се манипулише становништвом сваке наведене земље и њеном владајућом елитом.
Може се претпоставити ко је обавио задатке наведене у цитату из књиге Трећи светски информативно-психолошки рат, руских академика Владимира Александровича Лисичкина и Леонида Александровича Шелепина:
„Завршиће се рат, све ће се некако регулисати, организовати. Ми ћемо бацити све што имамо, – сво злато сву материјалну снагу на превару и обмањивање људи… Људски мозак и свест људи, способни су за промене. Посејавши тамо хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним и натерати их да верују у те лажне вредности. Како? Наћи ћемо своје истомишљенике, своје савезнике у самој Русији. Кроз епизоде ће се одигравати грандиозна трагедија погибије најнепокорнијег народа, коначног, неповратног гашења његове самосвести…
Из књижевности и уметности, на пример, постепено ћемо да истребимо њихову социјалну суштину, одучимо уметнике, одузећемо им жељу да се баве уметношћу… истраживањем оних процеса, који настају у дубинама народних маса. Књижевност, позоришта, биоскопи – сви ће приказивати и славити најнижа људска осећања… На све начине ћемо подржавати и подизати такозване уметнике који ће почети да усађују и уливају у људску свест култ секса, насиља, садизма, издајништва, једном речју свих неморалности. У управљању државом створићемо хаос и збрку. Неприметно, али активно и стално ћемо доприносити самовољи чиновника, подмитљиваца, беспринципијелности. Бирократизам ће бити врлина. Поштење и уредност ће се исмејавати и никоме неће бити потребни, биће остатак прошлости. Поквареност, лаж, обмана, пијанство и наркоманија, животињски страх и безобзирност, издаја… Национализам и непријатељство народа, пре свега непријатељство и мржња према руском народу, све ћемо то вешто и неприметно култивисати, све ће се то расцветати као цвет са много латица… И само мали број, веома мали, досетиће се, или чак, схватити шта се дешава.
Али, такве ћемо људе ставити у безизлазан положај, постаће предмет исмејавања, наћи ћемо начина да их оклевећемо и прикажемо као отпатке друштва. Откинућемо духовне корене, отрцаваћемо и уништавати основе духовне моралности. На тај начин ћемо пореметити генерацију за генерацијом. Узимаћемо људе још од малена, главни улог биће омладина, кварићемо је, силовати. Направићемо од њих цинике, простаке, космополите“.
(Директива 20/1 интегрално је објављена у САД-у 1978. године у зборнику „Уздржавање. Документа о америчкој политици и стратегији од 1945–1950. године“ и у књизи Владимира А. Лисичина и Леонида А. Шелепина под насловом Трећи светски информативно-психолошки рат).
Неко ће рећи као да су преписани Протоколи Сионских мудраца. Други неће поверовати да су те идеје настале у најдемократскијој земљи света. Трећи ће, упркос документима и подацима где су објављени и после читања оригинала, тврдити да је то све само део „теорије завере“ и антиамериканизма. То је једини начин да раде за невладине организације (настале на основу „Агенде за мир“ ОУН) и обезбеде егзистенцију члановима својих мамонистичким мондијализмом заражених (глобализам = језуитски неокомунизам) породица.

КОНТРОЛА ЉУДИ Када се обични грађани упитају да ли су спремнији да остану без безбедности или да се одрекну дела слободе, сви су за безбедност. Њима треба влада, полиција, правни систем, службе безбедности – сигурност усмерена ка слободи. Када су постављене прве камере у дечије вртиће, сви су се жалили због угрожавања приватности, а када су се камере квариле жалили су се да су још мање безбедни. Зато је природно да безбедносно-обавештајне институције „царују“, све боље технолошки опремљене.
Међутим, заштитници руље уз помоћ парламената толико се осамостале да предузимају и самоиницијативне „заштитне“ операције. На пример, ЦИА је у августу 1960. посредством бившег агента ФБИ Роберта Махеја понудила 150.000 долара мафијашима да убију председника Кубе Фидела Кастра. Врбовани криминалци су били на списку десет најтраженијих у Сједињеним Државама. Требало је да убаце шест отровних пилула у Кастрову храну. Званичници безбедносног система у Хавани тврде да је САД током неколико деценија више од 600 пута покушао да убије Фидела Кастра.
Објављене су бројне књиге о мрачној прошлости америчке Централне обавештајне агенције, а повремено се објави и понеко признање или документ Агенције. Међу документима заведеним као „породични драгуљи“ налазе се докази да су спремани атентати на Фидела Кастра, Јосипа Броза, Патриса Лумумбу и Рафаела Трухиља, иако је према америчким законима забрањено издавање налога за убиства страних лидера.
Бројнији су документи о праћењу и прислушкивању домаћих новинара, чланова дисидентских организација, противника антиратних активиста, оних који покушавају да прате америчке агенте, потенцијалних отмичара, затим о незаконитом праћењу и читању приватне поште. Многи новинари мучки су убијени када су откривали истину и никад се од бројних, савремено опремљених и информисаних обавештајних и безбедносних служби није сазнало ко је наручилац, ко доушник, а ко егзекутор убистава. На пример, када су објавили да ЦИА плаћа „псе рата“ на Балкану, да наоружава муслимане у Босни и толерише присуство и злочине муџахедина, формира центре за обуку терориста у Албанији и облачи припаднике „ОВК“, премешта свој центар из Београда у Софију, формира базу за беспилотне летилице на острву Брач… сви су замукли. Стога није чудно што су водећи чланови војне хунте са Хаитија сарадници ЦИА, баш као и садашњи премијер Ирака и ко зна колико још других државника.
Оптужба Срба за геноцид у Босни (Сребреница) заснована је на сугестији коју је објавила ЦИА 9. марта 1995. Дакле, неколико месеци пре догађаја. Зато и нема доказа о геноциду, али постоји снажна надградња те идеје. Зато није чудно што је Виктор Иљухин, председник Комитета Државне думе за безбедност крајем јула 1996. у дискусији напоменуо: „ЦИА спрема разбијање Србије, Црне Горе и још неких словенских земаља“.
Уз то ЦИА (уз организације као што су ОУН, НАТО, ОЕБС, НСА, ФБИ, које су институције „великог брата“, односно мегафинансијера) никад не мирује. Она се прочула по експериментима на људима, а председници САД (службеници „великог брата“) по извињењима жртвама експеримената и члановима њихових породица. Занимљиво је да је директор ЦИА Мајкл Хајден обелоданио око 700 страница компромитујућег материјала, због критика у вези са тајним затворима ЦИА и тортуром осумњичених за тероризам. То његово отварање за јавност оцењено је као очајнички покушај да ЦИА поврати поверење и разбије митове који окружују њене операције. Шта рећи на изјаву Џона Дојча, бивше директора ЦИА: „ЦИА има право да, у изузетно осетљивим случајевима, не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије…“ Зар постоји неко ко не зна да је ЦИА одредила Слободана Милошевића за „кључну личност“ у рату на просторима разбијања социјалистичке Југославије, или да је из те организације потекла идеја за отцепљење Косова и Метохије, разбијање (екуменизација) СПЦ, формирање бројних секти, невладиних организација, ИЦГ (Међународна група за кризе – Интернатионал Crisis Grоup) и „Отпора“, увођење „демократије“ у Србију и њену регионализацију…?
У сваком случају постоји опасност да власти убеде народ да је безбедност важнија од слободе. Тада власт има одрешене руке за контролу људи и контролу њиховог ума, а грађани губе основни смисао живота. Без слободне душе човек пада на ниво с којег је кренуо у живот стремећи ка слободи, најважнијем циљу – сврси живота. Обавештајно-безбедносне структуре постоје да обезбеде сваковрсну слободу својих суграђана, да бдију над слободом, а не да спрече грађане да буду спокојни, безбедни и независни.

ЗАДУЖЕНИ ЗА ПРЉАВЕ ПОСЛОВЕ

Занимљиво је да је ЦИА означила Загреб као извор константних тензија у Социјалистичкој Југославији. Хрвати су описани као „милитантни националисти“ од којих се издвајају космополитски Далматинци. За шампионе свих кадровских несразмера ЦИА је прогласила Црногорце који су заузимали значајна места у српској војсци, полицији, управи, школству, здравству…

Међу неспорно интелигентним људима увек постоје и они који су спремни да у име виших идеала обављају прљаве послове – убили би рођеног брата ако им то претпостављени нареди. Такви су типични чиновници у обавештајно-безбедносним организацијама и војни професионалци. Треба се родити за то да пристанеш да носиш оружје и употребиш га по наређењу и да усмртиш непознату особу, којој је Бог дао душу, посебно уколико није одрасла. Посебно када се установи да је налогодавац (по)грешио. Наравно, нису само убиства и оружани обрачуни специјалност специјалних снага. Централна обавештајна агенција САД је још 20. новембра 1970. године описала СФРЈ као „својеврсну измишљотину 20. века“ и наговестила њен распад, а одмах потом су америчке дипломате тврдиле да је реч о „вештачкој творевини“. Посебно је наглашено да је немогуће одржати државу с толико одвојених нација, различитих историја и таквог етничког и културног састава.
Занимљиво је да је ЦИА означила Загреб као извор константних тензија у Социјалистичкој Југославији. Хрвати су описани као „милитантни националисти“ од којих се издвајају космополитски Далматинци. За шампионе свих кадровских несразмера ЦИА је прогласила Црногорце који су заузимали значајна места у српској војсци, полицији, управи, школству, здравству… Косово и Метохија били су и у то време, према мишљењу обавештајно-безбедносних иснтитуција, „бреме које је тешко носила Србија уз ометања из Хрватске и Словеније и подстицање антисрпске аутономије“.
Да ЦИА није касније добила улогу у разбијању СФРЈ и СРЈ, могло би се рећи да је њена процена да флоскула „диктатура пролетаријата“ само прикрива недемократску власт комуниста над некомунистима. У процени те организације наглашено је да „самоуправљање“ и „самоуправне интересне заједнице“ неко протура, ради слабљења југословенске државне уређености.
1970. године, док се припремао Устав који је докрајчио Југославију, у Њујорку су писани војно-стратешки засновани сценарији за игре за децу, попут игре „Битка за Загреб“. У тој игрици веродостојно су саопштени стратешки услови за разбијање Титове Југославије. Мирослав Печујлић је препознао поход САД-а преко Србије на Исток и објавио напис у којем је тражио да се свет супротстави „новом светском поретку Хенрија Кисинџера“. Немци су снимили филм о рату на Косову и Метохији, као крају Југославије и Србије…
Српски народ ништа није ни слутио. Али, како народ да зна шта се догађа у свету „великог брата“, када Двајт Ајзенхауер, амерички херој Другог светског рата, поштована и снажна личност, председник САД-а, није успевао од начелника Стратешких ваздухопловних снага, чији је био врховни командант, да сазна План за нуклеарну одбрану Сједињених Држава. Неке организације су давно рођене и само су још један доказ да је „светска влада у сенци“ („велики брат“) и тада управљала Великом Британијом, Немачком, Израелом, Сједињеним Државама…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *