BAJDENOVE SMICALICE

AMERIKA, SRBIJA I NIS

Možda najavljene sankcije NIS-u jesu deo sveobuhvatnijeg unutarameričkog sukoba u kojem najdeblji kraj izvlači Srbija, ali za njih se ne može reći da su američke – one su, makar za sada, isključivo Bajdenove

Odlazeća američka administracija predvođena Džozefom Bajdenom, po svemu sudeći, u svom povlačenju sa vlasti se vodi strategijom „spaljene zemlje“ u kojoj ne mare ni najmanje koliku će štetu naneti i svojim sopstvenim građanima, a kamoli građanima drugih država koji im iovako služe kao moneta za potkusurivanje, da ne kažemo topovsko meso u ratovima (i onim hladnim i metaforičkim, i onim vrućim). Da bi mu na svaki mogući način otežali uspostavljanje normalnih odnosa sa Rusijom i postizanje nekakvog eventualnog mira u Ukrajini, bajdenovci su neposredno posle poraza na predsedničkim izborima dozvolili kijevskom režimu upotrebu američkog oružja za napade na teritoriju u okviru međunarodno priznatih granica Ruske Federacije. S istim ciljem, u petu brzinu su stavili slanje vojne pomoći Ukrajini.
Bajdenova administracija u zagorčavanju života nastupajućoj vlasti Donalda Trampa ide toliko daleko da ni najmanje ne mari ni za dobrobit svojih građana pa, na primer, u poslednjim danima svoje vladavine donosi uredbu protiv – bojlera. Naime, nova pravila imaju za cilj da se, u okviru borbe protiv klimatskih promena i za smanjenje emisije ugljen-dioksida do 2029. godine sa tržišta eliminiše otprilike 40 odsto postojećih modela protočnih bojlera, uključujući i gasne, i električne. Novi bojleri će, naravno, biti skuplji za oko 450 dolara. Ovaj dodatni trošak najteže će pasti siromašnijim slojevima, američkim „krezubima“ (odnosno „šaci jada“ kako ih je još 2016. nazvala Hilari Klinton) koji i ovako većinski glasaju za Trampa, pa nije na odmet i malo ih kazniti, a ne prosvećenom i osvešćenom „krugu Menhetna“. Tramp i njegovi nisu opsednuti ekološkim ratom protiv vetrenjača. Naprotiv, ukazuju na štetnost brojnih nametnutih mera i radije će gajiti krave, nego skakavce. U okviru ovog rata, bije se bitka i oko fosilnih goriva. Izdišuća administracija donosi odluku i o zabrani novih istraživanja nafte i gasa duž američke obale i tako potpuno podrivaju Trampovu politiku „Buši, bejbi, buši“, usmerenu na povećanje domaće proizvodnje fosilnih goriva i ukidanje klimatskih politika koje su sprovodile radikalne demokrate.

NAFTA, NAFTALIN I NIS Kad smo već kod „krezubih“, fosilnih goriva i kažnjavanja, red je i da se pitanje Naftne industrije Srbije izvuče iz naftalina i da se ova srpska kompanija u većinskom ruskom vlasništvu iskoristi za kažnjavanje Srba koje Bajden odavno voli da mrzi, a koji podržavaju Trampa i sa kojima novoizabrani predsednik želi da ima što bolje odnose. Tako se mesečak dana pre odlaska s vlasti dolazi na ideju o uvođenju sankcija NIS-u. Ne nekakvih generalnih, opštih, ne samo finansijskih, kako je rekao predsednik Vučić, nego „sveukupnih“. „Dakle, to neće biti sankcije protiv kompanija koje imaju rusko vlasništvo, firmi koje su finansirane od strane ruskih banaka. To će biti direktne sankcije NIS-u“, precizirao je Vučić postavljajući pitanje koje se nameće svakom razumnom biću: „Zašto sad, zašto u ovom trenutku?“ Rat u Ukrajini traje već skoro tri godine, zapadne sankcije protiv Rusije već deset, zašto sada? Na ovo pitanje teško je naći odgovor. Možda je jednostavan i isti kao i odgovor na pitanje zašto Bajden nije odmah po dolasku na vlast zabranjivao bojlere i istraživanje naftnih nalazišta duž američkih obala.
Do odgovora na ovo pitanje možda se može doći razmišljanjem o tome šta zapravo nije razlog za uvođenje ovih sankcija. Prvi razlog koji nije je, svakako, onaj koji se postavlja na prvo mesto – nekakvo kažnjavanje Rusa. Da to nije tačno kaže i sam Vučić: „Oni će reći da je to upereno protiv Rusa i zbog toga što oni time finansiraju deo svojih ratnih napora. Oni time nisu finansirali deo svojih ratnih napora, za to postoje knjige i dokazi.“ To je tako bilo sa svim sankcijama koje su ikada ikome Amerikanci uvodili. Od onih protiv Sadama Huseina od kojih nije stradao nijedan Sadam Husein, ali jeste najmanje 500.000 iračke dece, čiju je smrt i sama Madlen Olbrajt ocenila kao nešto „prihvatljivo“, do onih protiv Slobodana Miloševića od kojih nije stradao nijedan Slobodan Milošević, nego svi mi (uz časne izuzetke). Slična stvar je bila i sa prvim udarom na NIS koji ste, možda, zaboravili u decembru 2022. kada je na snagu stupila odluka Evropske unije o zabrani uvoza ruske nafte preko mora pa je Srbija morala da počne da kupuje naftu iz drugih, skupljih izvora kako bi mogla da je do Pančeva transportuje hrvatskim naftovodom „Janaf“. To Rusiji nije nanelo nikakvu štetu, kao što svi znamo, jer kupaca za njenu naftu ima na raznim stranama sveta, ali Srbiji jeste.
Priča o naporima da se Rusija onesposobi za ratovanje u Ukrajini tako što će se sankcionisati NIS ne pije vodu iz još jednog razloga na koji jasno ukazuje i sam Vučić upozoravajući da će, ukoliko Srbija bude primorana da od Rusije otkupi 56 odsto udela u NIS-u, taj novac direktno moći da bude upotrebljen za ono što Amerikanci navodno žele sankcijama da spreče – finansiranje rata. „Nemojte da smetnete sa uma, mi ako budemo išli i na to da platimo Rusima, to će im direktno završiti na ratištu, koliko god da platimo, 56 odsto koje oni direktno kontrolišu – to će biti na ratištu. Ne razumem sankcije, a mi moramo da platimo“, rekao je predsednik.
Da su deklarisani motivi (kažnjavanje Rusije) lažni ukazuje i čudnovato ponašanje američke ambasade u Beogradu u vezi sa sankcijama. Prvo su saopštavali da od toga nema ništa, odnosno da ne mogu da potvrde, niti demantuju (što je naša prozapadna opozicija odmah iskoristila da Vučića „još jednom uhvati u laži“), a onda su preko društvenih mreža emitovali prvoklasnu ekonomsko-propagandnu poruku (EPP, za one koji se sećaju) za čiju se sadržinu ne može tačno utvrditi da li je više neistinita, ili lažna. Oni koji su pre nekoliko godina Srbe pokušavali da indoktriniraju falsifikujući citate Borislava Pekića i da ih ubede da je Milunka Savić bila zapravo pacifista koji se udao za Bugarina sada tvrde da je NIS, odnosno „Gasprom“ neprijatelj Srbije, a da su oni spasioci i sankcije lek. Između ostalog naveli su kako su nas Rusi prevarili kupujući NIS „za kikiriki“ (iako se zna u čijoj je tradiciji trampa ogledalaca za zlato), obećavajući nam energetsku sigurnost i profit od gasovoda „Južni tok“ da bi, zatim, od tog projekta odustali. Istina je, međutim, da nisu Rusi odustali od „Južnog toka“, koji je trebalo da ima kapacitet 63 milijarde kubnih metara gasa (njegova zamena „Balkanski tok“ ima kapacitet 15,75 milijardi kubika), nego su taj projekat torpedovali Bugari pod pritiskom Brisela i Vašingtona što dokazuju Treći energetski paket EU i depeše Vikiliksa. Uostalom, još smešnije od ovoga je objašnjenje Bajdenovog ambasadora u Srbiji, Kristofera Hila (onog što je ’99. u Juniku pored Ričarda Holbruka dogovarao agresiju na Srbiju sa teroristima iz OVK) da sankcije zapravo imaju za cilj promenu vlasništva u NIS-u što bi donelo „više mira i prosperiteta i ovde i u regionu“, jer „ruski vlasnici NIS-a koriste svoj deo profita da finansiraju brutalnu agresiju protiv Ukrajine i ugroze stabilnost na Balkanu i i širom Evrope, a ne da investiraju u budućnost Srbije“. Sećamo se kako su Amerikanci investirali u budućnost Srbije i pre, i tokom, a i posle ’99. A ni „Severni tok“ Nemcima nije bio ulaganje u budućnost, nego je ulaganje uništenje ovog gasovoda i prodaja mnogostruko skupljeg američkog tečnog gasa.

MOGUĆA REŠENJA Kako vlasti Srbije, a posebno javnost još ne znaju kakav će tačno biti okvir ovih najavljenih sankcija (Vučić je rekao da će dokument o sankcijama dobiti u petak 10, ili ponedeljak 13. januara kada ovaj broj „Pečata“ već bude na kioscima) teško je razmatrati mogućnosti za Srbiju da prevaziđe ovu krizu. Za sada su poznati samo rokovi. „Ono što sam pitao i dobio precizan odgovor, to je koliki će rok da bude i koliko vremena imamo. A to je da će nam dati 30 dana, da mi sagledamo sve svoje mogućnosti i da pokrenemo akciju. A za 60 dana moramo ceo proces da završimo“, rekao je Vučić.
Jedna do opcija je gorepomenuto otkupljivanje ruskog udela u NIS-u. Tržišna kapitalizacija NIS-a na Beogradskoj berzi trenutno iznosi 117,73 milijarde dinara ili oko milijardu evra, iz čega proizlazi da bi za 56 odsto trebalo izdvojiti oko 560 miliona evra. Ministar finansija Siniša Mali rekao je da Srbija na računu ima 500 milijardi dinara i da bi budžet mogao da podnese pritisak koji bi se stvorio kupovinom ruskog udela u NIS-u. „Novac nije problem, naći ćemo rešenje, nećemo i ne smemo dozvoliti da naša energetska bezbednost i sigurnost na bilo koji način budu ugroženi“, rekao je Mali. Postoji, međutim, i druga, prema rečima predsednika Vučića „poslednja opcija“, koja bi podrazumevala „neprijateljsko preuzimanje i to kada više znamo da ne možemo da preživimo“. „Bez plaćanja ne mogu to da podnesem, jer mi nismo otimači, nećemo da otimamo kao što rade na Zapadu pa će jednog dana da stoje u redu da vraćaju i izvinjavaju se“, dodao je on.
Moguće rešenje je, dakle, promena vlasništva koje je pominjao i Kristofer Hil. Ako bi Srbija mogla da napravi nekakav dogovor sa Rusijom i da se bez mnogo problema i buke NIS vrati u vlasništvo naše države, to, možda, i ne bi bilo toliko loše, ali pitanje koje se postavlja je da li bi posle Amerikancima palo na pamet da na nas izvrše neki pritisak, uvedu nam prijateljske sankcije, kako bismo NIS potom dali njima? Zauzvrat bi nam prodavali svoj skupi tečni gas, umesto ovog jeftinog ruskog.