БАЈДЕНОВЕ СМИЦАЛИЦЕ

АМЕРИКА, СРБИЈА И НИС

Можда најављене санкције НИС-у јесу део свеобухватнијег унутарамеричког сукоба у којем најдебљи крај извлачи Србија, али за њих се не може рећи да су америчке – оне су, макар за сада, искључиво Бајденове

Одлазећа америчка администрација предвођена Џозефом Бајденом, по свему судећи, у свом повлачењу са власти се води стратегијом „спаљене земље“ у којој не маре ни најмање колику ће штету нанети и својим сопственим грађанима, а камоли грађанима других држава који им иовако служе као монета за поткусуривање, да не кажемо топовско месо у ратовима (и оним хладним и метафоричким, и оним врућим). Да би му на сваки могући начин отежали успостављање нормалних односа са Русијом и постизање некаквог евентуалног мира у Украјини, бајденовци су непосредно после пораза на председничким изборима дозволили кијевском режиму употребу америчког оружја за нападе на територију у оквиру међународно признатих граница Руске Федерације. С истим циљем, у пету брзину су ставили слање војне помоћи Украјини.
Бајденова администрација у загорчавању живота наступајућој власти Доналда Трампа иде толико далеко да ни најмање не мари ни за добробит својих грађана па, на пример, у последњим данима своје владавине доноси уредбу против – бојлера. Наиме, нова правила имају за циљ да се, у оквиру борбе против климатских промена и за смањење емисије угљен-диоксида до 2029. године са тржишта елиминише отприлике 40 одсто постојећих модела проточних бојлера, укључујући и гасне, и електричне. Нови бојлери ће, наравно, бити скупљи за око 450 долара. Овај додатни трошак најтеже ће пасти сиромашнијим слојевима, америчким „крезубима“ (односно „шаци јада“ како их је још 2016. назвала Хилари Клинтон) који и овако већински гласају за Трампа, па није на одмет и мало их казнити, а не просвећеном и освешћеном „кругу Менхетна“. Трамп и његови нису опседнути еколошким ратом против ветрењача. Напротив, указују на штетност бројних наметнутих мера и радије ће гајити краве, него скакавце. У оквиру овог рата, бије се битка и око фосилних горива. Издишућа администрација доноси одлуку и о забрани нових истраживања нафте и гаса дуж америчке обале и тако потпуно подривају Трампову политику „Буши, бејби, буши“, усмерену на повећање домаће производње фосилних горива и укидање климатских политика које су спроводиле радикалне демократе.

НАФТА, НАФТАЛИН И НИС Кад смо већ код „крезубих“, фосилних горива и кажњавања, ред је и да се питање Нафтне индустрије Србије извуче из нафталина и да се ова српска компанија у већинском руском власништву искористи за кажњавање Срба које Бајден одавно воли да мрзи, а који подржавају Трампа и са којима новоизабрани председник жели да има што боље односе. Тако се месечак дана пре одласка с власти долази на идеју о увођењу санкција НИС-у. Не некаквих генералних, општих, не само финансијских, како је рекао председник Вучић, него „свеукупних“. „Дакле, то неће бити санкције против компанија које имају руско власништво, фирми које су финансиране од стране руских банака. То ће бити директне санкције НИС-у“, прецизирао је Вучић постављајући питање које се намеће сваком разумном бићу: „Зашто сад, зашто у овом тренутку?“ Рат у Украјини траје већ скоро три године, западне санкције против Русије већ десет, зашто сада? На ово питање тешко је наћи одговор. Можда је једноставан и исти као и одговор на питање зашто Бајден није одмах по доласку на власт забрањивао бојлере и истраживање нафтних налазишта дуж америчких обала.
До одговора на ово питање можда се може доћи размишљањем о томе шта заправо није разлог за увођење ових санкција. Први разлог који није је, свакако, онај који се поставља на прво место – некакво кажњавање Руса. Да то није тачно каже и сам Вучић: „Они ће рећи да је то уперено против Руса и због тога што они тиме финансирају део својих ратних напора. Они тиме нису финансирали део својих ратних напора, за то постоје књиге и докази.“ То је тако било са свим санкцијама које су икада икоме Американци уводили. Од оних против Садама Хусеина од којих није страдао ниједан Садам Хусеин, али јесте најмање 500.000 ирачке деце, чију је смрт и сама Мадлен Олбрајт оценила као нешто „прихватљиво“, до оних против Слободана Милошевића од којих није страдао ниједан Слободан Милошевић, него сви ми (уз часне изузетке). Слична ствар је била и са првим ударом на НИС који сте, можда, заборавили у децембру 2022. када је на снагу ступила одлука Европске уније о забрани увоза руске нафте преко мора па је Србија морала да почне да купује нафту из других, скупљих извора како би могла да је до Панчева транспортује хрватским нафтоводом „Јанаф“. То Русији није нанело никакву штету, као што сви знамо, јер купаца за њену нафту има на разним странама света, али Србији јесте.
Прича о напорима да се Русија онеспособи за ратовање у Украјини тако што ће се санкционисати НИС не пије воду из још једног разлога на који јасно указује и сам Вучић упозоравајући да ће, уколико Србија буде приморана да од Русије откупи 56 одсто удела у НИС-у, тај новац директно моћи да буде употребљен за оно што Американци наводно желе санкцијама да спрече – финансирање рата. „Немојте да сметнете са ума, ми ако будемо ишли и на то да платимо Русима, то ће им директно завршити на ратишту, колико год да платимо, 56 одсто које они директно контролишу – то ће бити на ратишту. Не разумем санкције, а ми морамо да платимо“, рекао је председник.
Да су декларисани мотиви (кажњавање Русије) лажни указује и чудновато понашање америчке амбасаде у Београду у вези са санкцијама. Прво су саопштавали да од тога нема ништа, односно да не могу да потврде, нити демантују (што је наша прозападна опозиција одмах искористила да Вучића „још једном ухвати у лажи“), а онда су преко друштвених мрежа емитовали првокласну економско-пропагандну поруку (ЕПП, за оне који се сећају) за чију се садржину не може тачно утврдити да ли је више неистинита, или лажна. Они који су пре неколико година Србе покушавали да индоктринирају фалсификујући цитате Борислава Пекића и да их убеде да је Милунка Савић била заправо пацифиста који се удао за Бугарина сада тврде да је НИС, односно „Гаспром“ непријатељ Србије, а да су они спасиоци и санкције лек. Између осталог навели су како су нас Руси преварили купујући НИС „за кикирики“ (иако се зна у чијој је традицији трампа огледалаца за злато), обећавајући нам енергетску сигурност и профит од гасовода „Јужни ток“ да би, затим, од тог пројекта одустали. Истина је, међутим, да нису Руси одустали од „Јужног тока“, који је требало да има капацитет 63 милијарде кубних метара гаса (његова замена „Балкански ток“ има капацитет 15,75 милијарди кубика), него су тај пројекат торпедовали Бугари под притиском Брисела и Вашингтона што доказују Трећи енергетски пакет ЕУ и депеше Викиликса. Уосталом, још смешније од овога је објашњење Бајденовог амбасадора у Србији, Кристофера Хила (оног што је ’99. у Јунику поред Ричарда Холбрука договарао агресију на Србију са терористима из ОВК) да санкције заправо имају за циљ промену власништва у НИС-у што би донело „више мира и просперитета и овде и у региону“, јер „руски власници НИС-а користе свој део профита да финансирају бруталну агресију против Украјине и угрозе стабилност на Балкану и и широм Европе, а не да инвестирају у будућност Србије“. Сећамо се како су Американци инвестирали у будућност Србије и пре, и током, а и после ’99. А ни „Северни ток“ Немцима није био улагање у будућност, него је улагање уништење овог гасовода и продаја многоструко скупљег америчког течног гаса.

МОГУЋА РЕШЕЊА Како власти Србије, а посебно јавност још не знају какав ће тачно бити оквир ових најављених санкција (Вучић је рекао да ће документ о санкцијама добити у петак 10, или понедељак 13. јануара када овај број „Печата“ већ буде на киосцима) тешко је разматрати могућности за Србију да превазиђе ову кризу. За сада су познати само рокови. „Оно што сам питао и добио прецизан одговор, то је колики ће рок да буде и колико времена имамо. А то је да ће нам дати 30 дана, да ми сагледамо све своје могућности и да покренемо акцију. А за 60 дана морамо цео процес да завршимо“, рекао је Вучић.
Једна до опција је горепоменуто откупљивање руског удела у НИС-у. Тржишна капитализација НИС-а на Београдској берзи тренутно износи 117,73 милијарде динара или око милијарду евра, из чега произлази да би за 56 одсто требало издвојити око 560 милиона евра. Министар финансија Синиша Мали рекао је да Србија на рачуну има 500 милијарди динара и да би буџет могао да поднесе притисак који би се створио куповином руског удела у НИС-у. „Новац није проблем, наћи ћемо решење, нећемо и не смемо дозволити да наша енергетска безбедност и сигурност на било који начин буду угрожени“, рекао је Мали. Постоји, међутим, и друга, према речима председника Вучића „последња опција“, која би подразумевала „непријатељско преузимање и то када више знамо да не можемо да преживимо“. „Без плаћања не могу то да поднесем, јер ми нисмо отимачи, нећемо да отимамо као што раде на Западу па ће једног дана да стоје у реду да враћају и извињавају се“, додао је он.
Могуће решење је, дакле, промена власништва које је помињао и Кристофер Хил. Ако би Србија могла да направи некакав договор са Русијом и да се без много проблема и буке НИС врати у власништво наше државе, то, можда, и не би било толико лоше, али питање које се поставља је да ли би после Американцима пало на памет да на нас изврше неки притисак, уведу нам пријатељске санкције, како бисмо НИС потом дали њима? Заузврат би нам продавали свој скупи течни гас, уместо овог јефтиног руског.