ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА |
ОБЈАВЉЕНО 16/02/2010 |
Постављањем противракетне одбране у Румунији и Бугарској, САД жели да стегне око Русије нуклеарну омчу која се протеже од Арктика до Босфора, због чега Србија мора да уђе у НАТО
Непуних 14 недеља било је потребно да тема коју је са прве стране покренуо „Печат“ (бр.87, „Фронт на Балкану“), доспе на насловнице светских медија. Када смо, крајем октобра, после посете Дмитрија Медведева Србији, објавили „да би и Букурешт могао на својој територији да размести објекте америчке противракетне одбране (ПРО)“ и напоменули да је Џозеф Бајден у својој хитној европској турнеји уговарао „размештање ПРО од Балтика до Дунава“ – некима се, могуће, то показало као претеривање. А наслов „Фронт на Балкану“ (зашто сада не рећи: позајмљен од америчке утицајне обавештајне компаније „Стратфор“), вероватно је сумњичаве асоцирао на теорије завере, у које је најлакше сврстати све оне, каткад веома корисне информације које не потичу из (по)„овлашћених“ центара за дистрибуцију.БУКУРЕШТ НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ Порозна граница између такозване конспирологије и реалности, најбоље се видела протекле недеље, када је румунски председник Трајан Басеску обелоданио „тајну“ да ће на територији његове земље до 2015. године бити размештени елементи америчког ПРО, односно ракете средњег домета СМ-3. Дан после изјаве Басескуа, 5. фебруара, потврда је стигла и из Вашингтона, преко портпарола Стејт департмента Филипа Кроулија. Прес секретар је објаснио да ће источно од Србије бити инсталиране ракете-пресретачи, које ће бити способне да заштите америчке снаге у региону и НАТО савезнике од „могуће претње из Ирана“. И да Москва због тога не треба да брине.
Да ли треба или не треба да се брину, најбоље ће проценити у Кремљу, али је после свега више него очигледно да разлога за озбиљну замишљеност имају не само Румуни, већ и друге земље у региону. Поготово после најава из Русије да ће део њеног ракетног потенцијала бити преусмерен ка елементима ПРО који се буду појавили на румунској територији. Тако је Букурешт и званично стао на прву линију балканског дела (анти)ракетног фронта. Који се протеже, сада се то много боље види, не само од Дунава до Балтика – већ од Босфора до Арктика. Норвешка, Пољска, Чешка и Румунија, већ су заузеле своја места у америчком систему ПРО, а очекује се да би то ускоро могла учини и Бугарска. То је НАТО ланац који се са запада затеже Русији око врата. Званично: због „могуће претње из Ирана“.
Само неколико дана пре Басескуове објаве, министри спољних послова Шведске и Пољске, Карл Билт и Радослав Сикорски, позвали су у заједничком писму Москву не само да уклони своје тактичко нуклеарно наоружање из европских делова Русије, већ и да потуно уништи места њиховог складиштења. Јер, „то су опасни остаци опасне прошлости“ која „подвргава опасности заједничку будућност“. Сикорски и Билт пропустили су да помену да од Русије траже да своје ракете уклони управо из оних региона где ће ускоро бити инсталирани моћни амерички ракетни системи „патриот“, које Русија види као део система ПРО.
ПРВИ НУКЛЕАРНИ УДАР Показало се, тако, да су септембарске „пацифистичке“ изјаве Барака Обаме о наводном одустајању од планова Џорџа Буша о изградњи ПРО у Европи, биле у функцији замазивања очију Русима, како би лакше прогутали нови споразум о значајном смањењу нуклеарног арсенала. Идеја је да се Москва што више разоружа, чиме би амерички ПРО постао ефикаснији и јефтинији. У девет преговарачких рунди, Вашингтон убеђује Москву да пристане на смањење свог стратешког потенцијала, али не допушта да истим механизмом буде регулисано и питање њиховог ПРО. Другим речима: да руски мач буде што мањи, а да Американци имају и мач и велики штит. Када је Владимир Путин претпоследњег дана 2009. из Владивостока (где је отварао стратешки тихоокеански нафтовод) поново поручио да су „проблеми ПРО и офанзивног наоружања тесно повезани међу собом“, постало је јасно да су „технички проблеми“ у преговрима заправо суштинске природе.
„Проблем се састоји у томе да наши амерички партнери граде противракетну одбрану, а ми је не градимо. Настаје опасност да, створивши над собом такав кишобран, партнери могу да се осете потпуно безбедним да раде све што хоће. Нарушиће се равнотежа и агресивност ће одмах да порасте“, изложио је руски став Путин. Сличне изјаве недавно је давао и Медведев, као и други водећи руски функционери. Једна од хладноратовских теорија „првог нуклеарног удара“ подразумевала је управо такву могућност: да земља која поседује ПРО физички уништи противника, без много опасности по себе. Зато је 1972, после вишегодишњих преговора, постигнут америчко-совјетски споразум о ПРО, који драстично лимитира такве инсталације и забрањује истраживања у овом правцу. Американци су током владавине Роналда Регана, Џорџа Буша Старијег и Била Клинтона кршили овај споразум, а тачно недељу дана пре отпочињања агресије на СРЈ, 17. марта 1999, усвојена је резолуција у Сенату којом је захтевано да изградња ПРО постане део званичне државне политике. После три деценије од потписивања, у јуну 2002, Америка је објавила да излази из споразума. Тешко је сада замислити да би Вашингтон могао да одустане од овог пројекта и зато је још увек нејасан исход преговора о смањењу нуклеарних потенцијала.
Републикански напади на Обаму, како је наводно попустљив према Русима, били су само спектакл за наивне, којим се појачавао утисак да су предлози „нове администрације“ (у којој седе сви Клинтонови људи) повољни за Москву. После више пута поновљеног чврстог руског става да верује само делима, а не речима (нико више и не помиње чувено „рестартовање односа“), маске су коначно пале, што признају и у Америци. „САД је веома велики брод који за неколико месеци не може кардинално да промени курс. Људи који на Русију гледају као на проблем, нису нестали и можете их видети у Пентагону“, оцењује Дмитриј Трењин, директор московског центра Карнеги фондације.
МОЛДАВСКИ ФРОНТ Стивен Пајфер, експерт за Русију из Института Брукингс, види Путинове изјаве као „огромну препреку у преговорима“: „Ако Путин сада каже да су у оквиру споразума неопходна ограничења и за ПРО, то ће бити велики неуспех и биће крајње тешко постићи договор, ако не и немогуће“. У свему томе не чуди амерички покушај „навлачења“ Медведева и Путина причама о „рестартовању“ односа, свету без атомског оружја и одустајању од ПРО, јер су такве ствари биле уобичајене у дипломатији и пре Тројанског рата. За чуђење би било једино то да је неко озбиљно помишљао да би прекаљени руски политички тандем могао да прогута такав мамац. Вероватније је то био покушај изазивања подела у Москви, куповине времена и руске подршке око Авганистана, као и утицања на западну јавност и Нобелов комитет, који је на бази ових изјава Обами доделио награду за мир.
Пријемом Румуније и Бугарске у НАТО 2004. године, створени су услови за отварање ракетног „балканског фронта“ према истоку, односно Русији. Исте године догодила се „револуција ружа“ у Грузији и „наранџаста револуција“ у Украјини и нови председници, Михаил Сакашвили и Виктор Јушченко, повели су земљу према Атлантику. Пошто је губитник Јушченко изневерио очекивања и ни после пет година није успео да значајније приближи Кијев западном војном блоку, привремено су одложени стари планови да, поред Пољске, и Украјина буде окосница америчког ПРО против Русије. После августа 2008, ни Грузија не може бити примљена у НАТО, због новоизграђених руских база у Абхазији и Јужној Осетији.
У први план су избиле Румунија и Бугарска, односно Балкан. То је спремно дочекао председник Басеску, чији је главни приоритет увлачење Молдавије у састав Румуније. Како му је на том путу највећа препрека управо Русија, која има значајно присутство у источној Молдавији (полуотцепљеном Придњестровљу), Басеску види Американце као природне савезнике у походу на исток. (Прошлогодишња „молдавска револуција“, инспирисана из Букурешта, представљена као „антикомунистичка“, заправо је оборила умерено проруски режим изабран на изборима и отворила пут ка припајању Молдавије. Свргнути председник Владимир Вороњин већ је изјавио да ПРО на територији Румуније претвара Молдавију у „зону фронта“. Басеску Американце назива главним стратешким партнером своје земље, а у извештају Европског парламента из 2005, Румунија је означена као једна од земаља у којој могу да буду тајни затвори ЦИА).
СРБИЈА-ПРО-РУСИЈА У оваквој подели карата, велики значај добија балканско залеђе Румуније и Бугарске, односно улазак у НАТО преосталих земаља: Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Али, пре свега Србије, на чијој територији већ постоји велика америчка база – „Кемп Бондстил“. Зато су „врата НАТО-а за Србију отворена“, али Руси у последње време отворено упозоравају Београд: ако кроз та врата прођете, онда нека вам Американци бране Косово и Метохију. Јер, Русија је једина чланица Савета безбедности УН која већ годинама улаже вето на признавање независности Космета. Уласком у НАТО, Србија аутоматски губи Косово. А, да би ушла у ЕУ, Србија ће морати и званично да га призна и са њим изгради „добросуседске односе“. У даљем развоју догађаја, није искључено да би и Србија „заузела своје место“ у противракетној одбрани, односно у балканској „зони фронта“ против Русије.
Да веза Србија-ПРО-Русија заиста постоји, сведочи и паралелна медијска активност која је лансирана истог дана када је Басеску изјавио да ће Вашингтон да гради ракетне инсталације у Румунији. Утицајни британски „Економист“ објавио је 4. фебруара анализу о могућој руској војној бази у Србији. Реч је о центру за ванредне ситуације код Ниша, чије је оснивање усаглашено на највишем државном нивоу приликом посете Медведева Београду. Споразум који су потписали министри Ивица Дачић и Сергеј Шојгу, послужио је још у октобру за бројне спекулације да ће то заправо бити руска војна база, а не центар за дистрибуцију хуманитарне помоћи и реаговање у ванредним ситуацијама, где руске спасилачке службе поседују велико искуство и специјалну технику.
Уз тврдњу да су „српски суседи забринути“ (не наводећи који) због могуће руске војне базе, „Економист“ констатује да такве гласине одражавају традиционалне страхове од руског војног присутства на Балкану. Ипак, допушта се могућност, да би то могла да буде „полувојна“, односно шпијунска база. На то указују Британци, тврдећи да Шојгуово Министарство за ванредне ситуације блиско сарађује са руским специјалним службама и да је Ниш погодан јер се налази у близини Косова и бугарске границе, а кроз ово подручје треба да прође и траса гасовода Јужни ток.
РУСКЕ БАЗЕ Георгиј Енгељгард из Института за словенске студије Руске академије наука, међутим, упозорава да такве гласине, чак и ако су основане („Србија је једина земља у којој може да се појави руска база таквог типа“), имају за циљ да наштете. „Садашња дискусија о бази умногоме може бити изазвана општом ситуацијом у региону – најаве размештања елемената ПРО у Румунији, изјаве Приштине о успостављању контроле над српским севером Косова, борба око статуса Републике Српске – бројним снагама у региону је корисно да представе Србију и РФ као претњу безбедности западног Балкана“, оцењује Енгељгард и додаје да би власти у Србији тешко пристале на отварање руске базе.
Истине ради, прича о руским базама у Србији (у којима би биле постављене нуклеарне ракете) покренута је и пре две године, уочи једностраног проглашавања независности Косова. Прича која је кренула из хрватских медија, поклопила се са финишом кампање на председничким изборима у Србији. Како је оценио пензионисани руски генерал Леонид Ивашов, медијска кампања имала је циљ да заплаши српско јавно мњење да би победа радикалског кандидата донела руске атомске бомбе у Србију…
У најновијој причи коју покреће „Економист“, на једном месту се, као узгред, каже да Американци могу да затворе базу „Бондстил“, у склопу смањења броја својих војника и повлачења са Косова и Метохије („Cаmp Bоndstееl mаy clоsе fоr gооd“). Ако би то било тачно, онда би значило да САД препушта Косово и Балкан ратном пожару кога су сами деценијама распиривали. Ако, пак, тврдње о гашењу Бондстила нису тачне (не постоји ни један сигнал да би Американци напустили своју кључну базу), онда се поставља питање објективности и правог циља целог чланка овог британског листа. И намеће се још једно: коме одговара представљање Србије и Русије као „лоших момака“ управо у данима када амерички стратези отварају потенцијално највећи фронт на Балкану после Другог светског рата? Одговор на ово питање разрешава и евентуалну дилему у вези истинске природе ширења НАТО-а на Балкану и у Србији.