Заједнички фронт против нацистичког режима

Није нереално замислити заједничку операцију Руса и Украјинаца против нацистичког режима, до потпуног ослобођења Украјине, што би био исти сценарио као и у Другом светском рату

Не треба нам примирје, треба нам мир! Ово је главна порука руског председника Владимира Путина са његове годишње конференције за новинаре, одржане у четвртак, 19. децембра, на велики православни празник Светог Николу. Додао је да је спреман за преговоре и компромис, али да је неопходно да са друге стране стола буду легитимни преговарачи, који имају законски мандат добијен од народа на изборима. Како је подвукао, то у овом тренутку имају само украјински парламент, Врховна рада и њен председник, имајући у виду да по Уставу једино скупштини може бити продужен мандат док траје ратно стање. Председнику и влади – не може. Ако Владимир Зеленски, коме је још у мају 2024. године истекао председнички мандат, победи на изборима и поново стекне демократски и законски легитимитет, онда ће и он бити у могућности да потписује евентуални мировни споразум са Русијом. Пре тога не, поручио је, између редова, Владимир Путин. То је друга најважнија порука.

ЗЕЛЕНСКОМ АЗИЛ – АКО БИ ГА ЗАТРАЖИО Како Зеленски и његови западни пријатељи не показују ни најмању намеру да организују фер и слободне изборе у скоријој будућности, онда је извесно да „легитимитет“ он може да има само у њиховом уском кругу. Што и не чуди, ако су својевремено за „председнике“ Венецуеле признавали кловнове-губитнике Хуана Гваида и Едмунда Гонзалеса, против Николаса Мадура који Западу није по вољи, а у Белорусији Светлану Тихановску са десет пута мање гласова од Александра Лукашенка. Ипак је, у поређењу са овим „председницима“, Владимир Зеленски бар једном је стварно победио на изборима пре скоро шест година, па га и даље позивају на неке међународне скупове. Са правног становишта, пак, Путин је потпуно у праву и сасвим је извесно да са Зеленским неће разговарати ако не стекне демократски легитимитет. Да би био фер, Путин је рекао и да би Зеленском одобрио политички азил у Русији, ако би га икад затражио. Сви су то протумачили као шалу.
А шта је Путин још назначио у свом великом наступу? Осим позива НАТО-у на, како су назначили „високотехнолошки двобој 21. века“? Кад већ има посла са каубојима и осталим гоничима стоке, који воле да пуцају из сигурног заклона и велике даљине, онда је био ред да их изазове на прави двобој. Овог пута ракетни – „орешник“ против америчких „патриота“. Па ко преживи и шта после свега преостане. Јер, амерички новинар је баш желео да постави питање о томе – да ли је најновији руски хиперсонични балистички комплекс средњег домета (до 5.500 километара), баш толико неухватљив за западне ПВО системе. „А ви узмите и поставите све ваше одбрамбене системе испред неког објекта, изаберите где хоћете, рецимо у Кијеву. А ми ћемо да лансирамо ‘орешник’ на тај циљ. Па ћемо да видимо шта ће да се деси. Ми смо спремни за то“, рекао је Путин и нагласио да би то био „експеримент“, али да „нико нема шансу да обори ову ракету.
Зато у Вашингтону, Бриселу и Кијеву неће да експериментишу на тај начин, јер веома добро знају шта ће да се деси. И не само то. Осим што је неухватљив за било које данас постојеће ПВО и ПРО системе, „орешник“ је специфичан и по томе да због своје огромне кинетичке енергије (брзине од 3 км у секунди) пробија најчвршћа бетонска подземна утврђења укопана више десетина метара под земљу, док буквално разваљује и топи све на дубини од 10 метара. Зато сви стрепе када ће и шта бити следећа Путинова мета, јер од „орешника“ нема скривања. Посебно имајући у виду да је за Москву Зеленски сада „нелегитимни“ лидер и да није превише тешко утврдити где се он налази. А да „орешнику“ треба свега неколико минута да долети и да ће га видети и чути тек онда кад почне да пробија бетон дебљине пет метара. Јасно је да до сада он није био на мети Кремља, чим је и даље у прилици да носи зелене мајице.
Путин је нагласио да продор иде по „читавој линији фронта“, укључујући и руску Курску област, где се већ види да је под украјинском контролом неупоредиво мања територија. И сваки дан је све мања. Открио је да је количина уништене украјинске борбене технике под Курском већ премашила укупан број на свим осталим деловима фронта током целе године. Чињеница да је Русија зауставила овај украјински продор без пада било ког већег града и да је противнику нанела такве губитке, што наводи на помисао да су Зеленски и другови на овом делу фронта радили максимално у корист своје штете. Да ли их је неко посаветовао да буду овако „паметни“, или им је то урођено, није превише ни битно. Али, да је Путин желео такав ратни „поклон“, вероватно не би могао боље да смисли.

С НАЦИСТИМА СЕ НЕ ПРЕГОВАРА Посебно су привукле пажњу Путинове речи, у контексту тога што Зеленски није више легитиман преговарач, да Русија „има с ким да разговара у Украјини“. Како је рекао, „тамо је много оних који желе да избаве земљу од нацистичког режима“. И ту долазимо до кључног момента. Са једне стране у Украјини је Зеленски, шеф, како је Путин рекао, „нацистичког режима“. Осим што га Москва сматра нелегитимним, он је неприхватљив за договор самим тим што представља нацистички режим. Немогуће је замислити, не Путина, већ било ког руског руководиоца да има било какав јавни контакт са нацистима. Са њима се не преговара, такви се уништавају. То је завет Великог отаџбинског рата и 27 милиона жртава руског и совјетског народа – које је и Путин, не случајно, у четвртак поменуо. То је у Русији нешто око чега не може бити разговора. Па и Путинов старији брат Виктор је умро 1942. током опсаде Лењинграда. Попуштање пред нацистима значило би издају свих принципа.
Дакле, Путину у Украјини за разговоре и компромис остају „многи који желе да избаве земљу од нацистичког режима“. То ће, изгледа, бити формула на којој ће Москва градити украјинску стратегију у будућности. И што се тиче дипломатије, и када је реч о наставку Специјалне војне операције. Није нереално замислити да СВО у предстојећем периоду прерасте у заједничку операцију Руса и Украјинаца за ослобађање земље – најпре од нацистичког режима, а затим и од преосталих, преживелих нациста. До потпуног ослобођења Украјине. Они који познају историју Другог светског рата, сетиће се да је и тада био потпуно исти сценарио. Да би се то десило, неопходно је да се стекну још неки услови – које Запад и НАТО настоје по сваку цену да спрече. Али, то ће бити неизбежно како сада ствари стоје, што ипак носи и ризик од избијања много већег сукоба.

ПУТИНОВ СМЕХ У ЛИЦЕ АМЕРИЧКИМ НОВИНАРИМА Колико су ствари у медијском и пропагандном смислу отишле предалеко у лошем правцу, чиме се онемогућава сваки нормалан разговор и дијалог, види се и из питања америчког новинара, о томе да је руска економија на коленима. То је, заправо, најбоља парадигма односа Запада према Москви, где Путина и Русију не само што покушавају да вређају, већ и озбиљно потцењују, што лидер из Кремља веома вешто користи. Ко је, уопште, могао и да помисли пре четврт века да ће Москва сама стајати војно наспрам целог НАТО-а? И да сва силна помоћ Америке, Енглеске, Француске, Немачке и свих других – неће моћи да спаси пораза Украјину, некада највећу државу у Европи, са скоро 50 милиона становника? Да преко сто хиљада западних санкција уведених Русији неће моћи да сломе њену економију. И да ће руски председник, после три године таквог сукоба – да се отворено и пун самопоуздања смеје америчким новинарима у лице!
Објаснио је руски лидер да је његова земља током 2024. године избила на четврто место највећих економија света, мерено паритетом куповне моћи, што постаје реално најважнији показатељ у мултиполарном свету који веома брзо одбацује долар. Испред Русије су сада само САД, Кина и Индија, а Москва је на тој листи претекла најпре Британију и Немачку, а сада и Јапан. То, изгледа, на Западу не могу да схвате, као што су остали у чуду од чињенице да су њихове санкције помогле Русији да ојача – а њима да ослабе. Није све идеално у руској економији, али остварени раст од четири посто у овој, и још толико најављених у наредној години, уз незапосленост од свега нешто више од два одсто, јесу показатељи за сваки респект, за земљу која прима и задаје снажне војне, економске и политичке ударце. Поређења ради, у целој Европској унији у 2024. привредни раст једва да је прешао нулу. Једини реални проблем за Русе јесте инфлација од преко осам процената, али је то и даље нешто што се може контролисати.
„Сматрам да је Русија постала много јача за претходне две-три године. Зашто? Зато што ми постајемо истински суверена земља. Ми већ мало од кога зависимо. Ми смо у стању чврсто да стојимо на ногама у погледу економије, јачамо своју одбрамбену способност. Борбена припремљеност наших оружаних снага је – са сигурношћу говорим – на највишем месту у свету. Исто важи и за нашу одбрамбену индустрију“, поручио је Путин домаћој и иностраној јавности.
Шта се сада може очекивати, пре свега од поново изабраног председника САД Доналда Трампа? Да ли ће и он кренути стопама свог ривала Џозефа Бајдена, ширити даље сукоб са Путином и Москвом и тако погазити све о чему је говорио у изборној кампањи? Трамп добро зна да је изборе више него убедљиво добио управо зато што је понудио потпуни раскид са Бајденовом политиком. То је оно што већина америчког народа жели. Ако заиста жели да „учини Америку поново великом“, Трамп ће свету донети мир. У том случају имаће у Путину најпоузданијег партнера. Ако буде кренуо у супротном смеру мораће најпре да победи Путина и Русију. То до сада никоме није пошло за руком.