СКИДАЊЕ МАСКЕ РУШИТЕЉИМА СОПСТВЕНЕ ДРЖАВЕ

Закон о агентима страног утицаја

Иако закон још није на дневном реду, и ко зна да ли ће уопште бити, он показује позитивне ефекте за безбедност и стабилност Србије – јавили су се до препознатљивости и агенти и налогодавци и финансијери, тако да више не морамо нагађати ко су они стварно

Србија је својевремено била полигон за истраживање правог модела „обојених револуција“. Куриозитет је што су скоро сва искуства преточена у подривачку и превратничку „науку“ извучена из „обојене револуције“ и преврата у Србији 2.000 године. Један од вођа покрета „Отпор“, Срђа Поповић, је уз помоћ стручњака ЦИА дефинисао методе постепеног подривања релативно стабилних држава. Основна превара у Поповићевом „научном“ приступу крила се већ у самом имену његовог „Центра за примењене ненасилне акције и стратегије“, јер је насиље била основна и кључна стратегија сваке „обојене револуције“, не само за време, него и након насилног преузимања (отимања) власти. Јака пропаганда допринела је томе да овај „центар за промовисање демократије у ауторитарним државама Евроазије“ има велики углед на Западу.
Премрежавање типованих држава агентима страног утицаја и њихово финансирање био је кључни али дугорочан посао који су преузеле западне невладине организације и донаторске куће. Није случајно да такве институције у Америци зову „мала ЦИА“. Све је морало да изгледа наивно и добронамерно, где је свако противљење премрежавању третирано као отпор демократизацији друштва. Идеја је редовно била да се све домаће невладине организације које се финансирају новцем из иностранства, по разним основама – екологија, људска права, грађанска права, слобода говора, слобода штампе и друго, у кључном моменту истовремено покрену на уличне протесте са истим циљем, рушења „диктатуре и диктатора“.
Као повод најчешће су се користиле лажне тврдње да су избори покрадени, затим да полиција примењује сурову репресију, лажни политички затвореници, лажирано насиље над политичким противницима, лажирано незаконито прислушкивање политичких противника, па све до трагичних догађаја у држави за које се одмах и неаргументовано оптужује власт коју треба рушити.
За то време обавештајне службе држава које организују или подржавају преврат траже јаке позиције у државним институцијама кроз компромитацију и уцену, новац, болесно амбициозне људе, и стварају такозване „спаваче“ који ће у погодним или преломним ситуацијама вршити деструкцију очекиваних интервенција државе, било нечињењем или погрешним чињењем које ће још више подстаћи протесте и насиље. Док мислимо да центри моћи троше огромне суме свог новца за „обојене револуције“ и преврате по свету, чини се да је истина другачија. Свака држава у којој је извршен преврат је опљачкана, стоструко више него што је уложено у преврат, тако да су се опљачканим новцем могле финансирати превратничке активности у другим државама које ће такође бити опљачкане, па испада да су народи нападнутих држава своја страдања и пропаст финансирали сами.

ЛОГИЧКИ ПАРАДОКС Скоро је невероватно када су моћне западне државе схватиле опасност и колико су стари закони којима се штите од страног политичког и подривачког утицаја. На пример, Сједињене Америчке Државе су се ФАРА законом заштитиле далеке 1938. године, и данас сматрају да је то изванредан закон који не треба мењати. Они кажу: „ФАРА је у складу са међународним обавезама САД у вези са људским правима и поштује права на слободу удруживања, мирног окупљања и изражавања. ФАРА не настоји да ограничи деловање организација цивилног друштва или медија.“
Наравно, све је то у реду, али проблем настаје управо од стране администрације и дипломатије САД ако тај исти закон „препише“ и примени неко други, посебно мале суверене државе типоване и премрежене агентима страног утицаја (западног и највише управо америчког утицаја). У премрежавање и стварање унутрашњих превратничких снага у тим државама уложено је много новца и труда да би се дозволило да то неко законом анулира пред планирану реализацију преврата. Зато амерички лидери и дипломате имају непријатан задатак да објасне другима да је за њих штетно оно што је у Америци добро и што толико дуго савршено чува Американце и САД. Та објашњења наравно делују парадоксално и помало шизофрено али они то маскирају дрским и одлучним ставом да је за државе које су увеле исти закон то недемократски и неприхватљиво.
Први су тај закон од њих „преписали“ Руси, а затим су то покушали и неки други, Грузија, Црна Гора.., сада и Србија, с тим што су га Руси и применили а остали су под јаким притиском да то не смеју учинити. Тако западна пропаганда, да би избегли ФАРА закон као основу коју други користе, за сваки нови закон тврди да је то преписан „руски закон“. Нису само у питању спољњи притисци и претње од стране највеће светске силе и њених партнера, него велике побуне и протести унутрашњих превратничких снага које тако остају без прилива новца, без подршке извана и практично без циља.
У Србији су овај закон формулисали и предложили Скупштини Србије два правника из Покрета Социјалиста (коалиционих партнера СНС), Ђорђе Комленски и Бојан Торбица. У предлогу закона наведено је да се као агенти сматрају „сва удружења и непрофитне организације које у претежном делу финансирају или на други начин помажу друге државе, њихови органи, међународне и стране организације, страни држављани или регистроване невладине организације које се финансирају из иностранства“. Под финансирањем у претежном делу, подразумева се да је у последњих годину дана, удружење или непрофитна организације од страних субјеката примала (приходовала) више од половине укупних средстава. Као стране субјекте овај предлог препознаје „владу, извршне органе друге државе или страну политичку странку, физичко лице које нема држављанство Републике Србије и пребивалиште у Србији или правно лице или група правних лица која је организована, регистрована или основана на прописима друге државе или има седиште у другој
И сада, оно што навише смета агентима, налогодавцима и финансијерима, предлаже се да иступање представника агената страног утицаја, штампани материјали као и материјали који се објављују путем електронских медија, информационих и телекомуникационих мрежа или се на други начин врши њихова дистрибуција, морају имати ознаку да је организација уписана у Регистар агената страног утицаја. Мучи их упис у регистар и ознака на материјалима које пласирају у јавност, јер тако сваки грађанин у старту зна ко пласира такве информације и зашто. Значи, закон ни у једном делу не забрањује донације и приходе из иностранства, нити ограничава деловање страних агената утицаја, него их само чини транспарентним.
И ето, на тај закон је скочила „кука и мотика“ под лажном оптужбом да угрожава људска и грађанска права и да је недемократски. Иако закон још није на дневном реду, и ко зна да ли ће уопште бити, он показује позитивне ефекте за безбедност и стабилност Србије – јавили су се до препознатљивости и агенти и налогодавци и финансијери, тако да више не морамо нагађати ко су они стварно. Зато још једном треба рећи, да је закон одлично формулисан и да су Комленски и Торбица урадили одличан посао.
Није неочекивано да су на овај предлог закона одмах и оштро реаговали „домаћи“ медији као што су „Нова С“, „Данас“, „Инсајдер“, „Радар“ и недељници „Време“ и „Нови магазин“ уједно уступајући простор најјачим и најфанатичнијим противницима. На пример, један од првих био је председник Покрета слободних грађана Павле Грбовић рекавши, између осталог: „Вулинови посланици би да ислеђују агенте страног утицаја у Србији“. Реаговао је и председник Демократске странке Зоран Лутовац по шаблону како реагују и његове колеге у другим земљама најављујући „катастрофу“: „Предлог овог закона продубљује основ за прогон неистомишљеника. Усвајање овог закона би био увод у ескалацију репресије и насиља. Ово не смемо дозволити“. Има и оних који немају ништа против овог закона али се питају да ли је прави тренутак за доношење овог закона очекујући бурне реакције када већ имамо насиље и блокаде на улицама градова.

(НЕ)МИРНА САВЕСТ На то питање најбоље је одговорио један од предлагача, Ђорђе Комленски: „Они који су се, не знам зашто, нашли прозваним да буду запрепашћени, уплашени, забринути, били би увек. Онај коме није мирна савест неће моћи да реагује другачије него онако како су реаговале неке западне државе и неке невладине организације“. Без обзира на тако брзе и паничне реакције извана и изнутра у Србији, расправа о закону вероватно предстоји. Председник Вучић је недавно коментаришући документ који је кинеска влада објавила о финансирању НВО у Србији рекао „да је сир бесплатан само у мишоловци“, описао је однос донатора и НВО као „ропску порцију чварака“ али је и додао: „Док маст прска на све стране, изгледа да ћемо морати мало да сачекамо како бисмо сазнали ко те чварке топи“.
Изјаве оних које овај закон дефинише као агенте страног утицаја и захтева транспарентност су потпуно усклађене са изјавама америчких званичника и Амбасаде САД. Највеће изненађење је брза реакција Стејт департмента: „Сједињене Државе дубоко су забринуте због импликација које би предложени закон о страним агентима у Србији могао имати на демократију, људска права и основне слободе, укључујући слободе изражавања и удруживања“. Овако брза реакција има за циљ да предухитри и спречи редовну процедуру разматрања предлога закона у Скупштини Србије. Амбасада САД даје слично упозорење: „Такав закон би могао да ограничи простор за грађанско деловање, стигматизује организације цивилног друштва које раде на побољшању живота грађана и омета критички рад независних медија који јавност извештавају на основу чињеница.“
Одговорио им је други предлагач закона, посланик Бојан Торбица, који је јавно позвао америчког амбасадора Кристофера Хила да на трибинама које ће организовати Покрет социјалиста објасни грађанима Србије зашто је Америци и америчком народу дозвољен ФАРА закон, а Србима, српској држави и српском народу није дозвољен иако је српски закон чак либералнији јер се за разлику од ФАРА закона не односи на физичка лица.
Амбасада Велике Британије је издала лукаво саопштење „да не очекује да види законе који су неспојиви са европским путем“, што може да се тумачи и као отворена претња Србији у погледу ометања најављеног отварања нових кластера. Европска комисија (влада) саопштава да сваки нацрт закона треба да буде у складу са европским стандардима уз перфидну већ стандардну подметачину: „Закон о страним агентима већ постоји у Русији и према оценама критичара служи за гушење критика на рачун владе и ограничавање рада бораца за људска права и независне медије“. Наравно, не спомињу да је то „преписани“ амерички закон и не кажу да и он тако може деловати у САД-у.

ПОВОД ЗА ПРОТЕСТЕ Није тешко претпоставити да ће предлог овог закона, ако уопште буде стављен на дневни ред неког од будућих заседања Скупштине, бити нови „јак повод“ за протесте у Београду и другим градовима Србије. На улице ће сигурно изаћи сви они којима су њиме угрожени већински или једини извори прихода од којих су лагодно живели, неки „на високој нози“.
Неће њима закон одузети приходе (донације, пројекте и сл.) него транспарентност, јер ће донатори увелико смањити суме свесни да ће јавност финансирања политичких и подривачких активности агената страног утицаја још више смањити ионако малу подршку грађана коју сада имају. Та подршка је толико мала да тренутно на улицама демонстрирају своју немоћ и малобројност, коју покушавају надокнадити насиљем и ометањем нормалног функционисања великих градова у Србији, као и државних институција од којих зависи функционисање државе.
Ипак, у крајњој линији значај и допринос овог закона биће велики јер ће сигурно кроз извесно време елиминисати насиље на улицама и без интервенције државе. Уклониће их прекид финансирања подривачких активности јер ће пре свега страни центри моћи на западу проценити да то више није прави пут и пречица за постизање стратешких циљева – потчињавање Србије и постављањем марионетске власти, која би одмах признала „Косово“, одрекла се Републике Српске и бриге о Србима у региону и прекинула све везе са моћним пријатељима Русијом и Кином, да би након тога уследила пљачка, како би се стоструко вратио уложени новац, и започео процес „растакања“ и „нивелисања“ Србије.