САНУ ЈЕ ПОПУТ ТОРЊА У ПИЗИ: ОПАСНО НАКРИВЉЕНА НА ЈЕДНУ СТРАНУ!

НАША ТЕМА l КУДА ИДЕ СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ?

Продужава се стање изразите бројчане, а самим тим и интересне премоћи природњачких одељења. Апсурдно је, несхватљиво и неоправдано што је та премоћ толика да се без гласова чланова природњачких одељења не може изабрати ниједан нови члан у одељењима друштвених наука и уметности! Другим речима, положај, будућност и судбина друштвених наука и уметности у САНУ, каква је она данас по свом устројству, налазе се у рукама природњака и њихових одељења. Отуда је неизбежан следећи закључак: У САНУ је успостављено стање у којем су друштвене и хуманистичке науке свесно потиснуте и потцењене, слабог су утицаја и значаја, нису стога кадре да у пуној мери одговоре својим немалим задацима и циљевима. САНУ је опасно накривљена на једну страну попут торња у Пизи. Коме то треба? Коме то одговара?

Недавно је, 7. новембра 2024, у Српској академији наука и уметности одржана Изборна скупштина (одржава се сваке треће године). Изабрани су нови редовни (17) и дописни (22), као и инострани чланови (5). Међу новим дописним члановима већина су жене. То је сасвим у складу са новоусвојеном одредбом Статута САНУ, по којој ће се при избору дописних чланова посебно водити рачуна о родној равноправности. Ова се, као ни етничка или регионална припадност, ни по чему не уклапа у једини и основни критеријум за избор нових чланова – научно дело, његова вредност и значај. Наравно, друкчије би ствари стајале да је у Статуту речено како ће се при једнако испуњеном услову с обзиром на научно дело предност дати кандидату женског пола.
У Записнику са XXVII (електронске) седнице Извршног одбора Председништва САНУ, одржане 14. новембра 2024, у тачки 2 (Информације Извршног одбора САНУ), речено је поводом одржаних избора ово: „Извршни одбор САНУ је са задовољством констатовао да су избори у чланство САНУ протекли у складу са правилима САНУ и да је исход избора веома озииван, како у погледу броја новоизабраних чланова, тако и у погледу њихове срукуре“ (подв. Д. Б.). Разлози које је Извршни одбор навео у прилог својој самозадовољној оцени – број и структура новоизабраних чланова – не могу се по својој природи односити на кључно и пресудно мерило за избор нових чланова, наиме на квалие. Додуше, Извршни одбор као такав није ни позван да мериторно оцењује квалитет новопримљених чланова, али је у најмању руку могао изразити наду да је тај квалитет висок или бар задовољавајући, те да су нови чланови својим научним односно уметничким делом одиста заслужили да постану чланови Академије.
Зарад преиспитивања и претресања те заслуге (или „заслуге“) задржаћемо се овде првенствено на примеру Одељења друштвених наука (ОДН). Оно је пре изборâ било спало на свега седам чланова (пет редовних и два дописна); било је, дакле, најмалобројније у читавој САНУ. Питање је да ли је у дојакошњој историји Академије икада забележен такав случај – да се континуирано, у дужем временском периоду, смањује број чланова баш оног одељења чија је сврха, чији је разлог постојања, да ради на идентитетским питањима, на истраживању, научном сазнавању, обрађивању и објашњавању крупних, често и судбоносних, проблема српског друштва и државе, не би ли се на тај начин допринело њиховом успешном решавању и превазилажењу.

СТАТУТАРНА ОДРЕДБА ЈЕ ИМПЕРАТИВНА НОРМА Убрзано опадање броја чланова ОДН-а није могао да предупреди или спречи ни статутарно прописани numerus clausus по сваком одељењу (25), јер је тај број искључиво схваћен као сигурна заштита бројчане премоћи одељења из области природних наука, а не као право да четири одељења из области друштвених наука и уметности достигну тај број и бројчано постану равноправна са природњачким одељењима. Ту бројчану равномерност, иначе, изречно предвиђа и Статут САНУ, у чијем се члану 30. каже: „Приликом предлагања и избора нових чланова водиће се рачуна о томе да се остварује равнотежа између појединих области наука и уметности, а посебно између броја чланова из друштвених и хуманистичких наука с једне, и природних и техничких наука с друге стране, као и између појединих одељења.“ Погрешно је да се та статутарна одредба схвати као тек декларативна и необавезујућа. Напротив, она се мора протумачити као императивна норма и стога применити као обавезујућа, јер је њен смисао у обезбеђивању и јамчењу бројчане уравнотежености чланова свих осам одељења САНУ. Већ дужи низ година та бројчана равномерност не постоји, свесно се занемарује (у ствари гази) статутарна одредба која на њу указује и њу штити. Што је најгоре, ни у самим одељењима друштвених наука и уметности нема довољно бриге и залагања да се она, ако не сасвим обезбеди, а оно знатно побољша. Продужава се стање изразите бројчане, а самим тим и интересне премоћи природњачких одељења. Апсурдно је, несхватљиво и неоправдано што је та премоћ толика да се без гласова чланова природњачких одељења не може изабрати ниједан нови члан у одељењима друштвених наука и уметности! Другим речима, положај, будућност и судбина друштвених наука и уметности у САНУ, каква је она данас по свом устројству, налазе се у рукама природњака и њихових одељења. Отуда је неизбежан следећи закључак: У САНУ је успостављено стање у којем су друштвене и хуманистичке науке свесно потиснуте и потцењене, слабог су утицаја и значаја, нису стога кадре да у пуној мери одговоре својим немалим задацима и циљевима. САНУ је опасно накривљена на једну страну попут торња у Пизи. Коме то треба? Коме то одговара?
Разуме се да није све у бројевима. Меродаван је квалитет, уз који иду научна честитост, дубоко животно опредељење за науку као позив, искрено, неодустајно и одговорно служење истраживачком досезању и утврђивању научне истине и сл. Када је о томе реч, Академија би морала бити високо узорна установа, у којој не би смело да буде места за плагијаторе, непотизам, лукративно-интересна повезивања и лобирања итд. Често се, и у Академији и изван ње, истиче како је она, сходно закону, врхунска научна и уметничка институција у Републици Србији. Мало се, међутим, води рачуна о томе да такво одређење САНУ није пука констатација коју је довољно поменути, њоме се закитити и иза ње се заклонити, него да је првенствено реч о научној и моралној дужности сваког члана Академије да својим радом, по мери својих сазнајних и уметничких моћи, даде сопствени допринос одржању тог врхунског статуса Академије у нашој земљи. У том погледу би самопреиспитивање у САНУ било пожељно и добродошло. Било би, ваља се надати, и лековито.
Квалитет као пресудно мерило претпостављен је и лако препознатљив у следећим одредбама Статута САНУ. Члан 10. прописује: „За дописног члана САНУ може бити изабран држављанин Републике Србије који се исакао изузеним научним оносно уменичким раом“ (подв. Д. Б.). А у чл. 11. се утврђује: „Доприноси кандидата треба да значајно превазилазе стандарде који се постављају и у науци и у високом образовању. Основа за оцењивање кандидата јесу резулаи осварени самосалним раом или под његовим руководством…“ (подв. Д. Б.). У чл. 11. такође се каже: „Од нарочитог значаја је вишесруко оврђен уле кандидата и његов уицај као воеће личноси у својој обласи деловања“ (подв. Д. Б.).
Применимо сада наведене одредбе Статута САНУ на новоизабране дописне чланове у ОДН-у. Унапред се може рећи да је исход те примене запањујући, да је недостојан Академије, да, штавише, наводи на питање: Куда то иде САНУ?

ГОВОР ЧИЊЕНИЦА ОДН је упутило предлог Изборној скупштини за избор пет дописних чланова. О томе су одлучила петорица чланова ОДН-а, који као компактна група скоро увек гласају усклађено и јединствено. (Часлав Оцић и Данило Баста нису учествовали у том гласању, јер је био одбијен њихов предлог да се сачини ранг-листа свих кандидата по броју објављених ауторских књига, како би се на тај начин избегла изборна самовоља.) Од тих пет кандидата, Изборна скупштина је четворо изгласала за дописне чланове, при чему је двоје од њих, по званичном извештају Изборне комисије (која је заседала и гласове бројала неколико сати), добило управо онолики број гласова (56) који је минимално био довољан за избор! Чудноват податак и необична случајност. Осим Бориса Милосављевића, који је несумњиво испуњавао статутарно одређене услове и с разлогом био изабран сa убедљивих 68 гласова, преосталих троје кандидата нису их испуњавали. Нико од њих није се „истакао изузетним научним радом“, нити су остварили резултате искључиво „самосталним радом“. Нека говоре чињенице.
У сва три реферата наведена је листа од двадесет „најзначајнијих резултата кандидата“. Код једног кандидата, од двадесет наведених чланака само су четири самостални ауторски радови, а шеснаест коауторски. Код другог, тај однос је бољи, јер је од двадесет набројаних референци четрнаест самосталних ауторских и шест коауторских. Најзад, код трећег, свих двадесет наведених радова јесу коауторски! Дакле, овај кандидат, како је предочио реферат о њему, нема ни један једини самосталан ауторски рад, а изабран је за дописног члана САНУ! Ако би се тако нешто и могло замислити у природним наукама, где се најчешће ради и истражује тимски, у друштвеним наукама (а о њима је овде реч) то је незамисливо и, треба отворено рећи, недопустиво. Посреди је својеврсна научна подвала, можда и јединствена у историји САНУ: инокосни члан Академије постао је искључиво на основу колективног рада. Ко је ту, у ствари, изабран за члана Академије? Какав је истински научни профил таквог кандидата односно члана? Какав је његов хабитус? Зар та једноставна питања нису себи претходно могли поставити они који су дали глас за таквог, „научном колективношћу“ обојеног кандидата из области друштвених наука? Најпосле, који је, после тог фаталног, следећи корак на том кретању низбрдицом?
Треба додати још нешто. Како у рефератима о троје кандидата нису издвојене и посебно приказане њихове ауторске књиге, што би у процесу избора за члана Академије било најприродније, с разлогом би се могло посумњати да оне уопште постоје. Ако постоје, зашто нису на прикладан начин поменуте? Јер, постојање самосталних ауторских књига и њихово истицање у реферату свакако да у знатној мери подупире предлог за избор дописног члана САНУ. – Није згорег подсетити се да је некада важило правило, неписано али умесно, да нико од оних који се баве друштвеним наукама не треба да буде ни помињан ни кандидован за члана САНУ ако претходно није објавио барем пет књига. То правило је смишљено напуштено с неприкривеном намером да се врата Академије широм отворе за оне који нису чак ни просечни, а некмоли да су у својим наукама водећи ствараоци и неприкосновени ауторитети.

ШТА ЈЕ СКАНДАЛОЗНИЈЕ: ИЗБОР ИЛИ – НЕИЗБОР? Не зна се шта је скандалозније – да ли избор „коауторâ“ за дописне чланове или неизбор Слободана Антонића, кудикамо најбољег предложеног кандидата за дописног члана САНУ. Јер, Слободан Антонић је, нема никакве сумње, водеће име данашње социолошке науке у Србији. Као аутор је плодан, нашироко признат и познат. Објавио је петнаест књига, а једна од њих је својевремено званично проглашена за најбољу социолошку књигу у Србији те године. Антонић је узорит научник-социолог по вокацији, по високим дометима и резултатима свога научног рада, по строгој привржености методолошко-епистемолошким постулатима своје науке, најзад, по разложном критичком претресању жаришних и болних питања нашега друштва, претресању духовитим и виспреним, али никада увредљивим или омаловажавајућим. Антонић је човек става, принципâ, заговорник и заступник универзалних вредности појединца и друштва. Чврсто је опредељен за независну, самосталну, целовиту, демократску, суверену и слободну Србију, лишену било чијих и било каквих окова.
Како се могло догодити да Слободан Антонић, иако неупоредиво најбољи од петоро кандидата предложених у ОДН-у, добије на Изборној скупштини свега 43 гласа, чак 13 мање од најмањег потребног броја за избор? Каква је то Академија и куда се упутила ако у редове својих чланова није кадра да прими личност неспорног и истакнутог научног дела и узорног моралног интегритета? Шта Академија поручује својим хладнокрвним и немарним неизбором Слободана Антонића за свога члана? Чији се углед тиме нарушава, њен или његов? Како САНУ дозвољава и како подноси да у њој већ деценијама недостаје ма какав социолог, а некмоли тако значајан као што је Слободан Антонић? Да није, можебити, у овом случају из сумрачне позадине, мотивацијски, деловала политика са својим партикуларним интересима туђим науци? Или неки ситничави рачуни да се не би угрозила каква привилегија, ма колико мајушна била? Напослетку, како је могућно – људски, научно и морално – да се ускраћивањем потребног броја гласова за избор Слободана Антонића тако огољено и тако олако поткопавају ауторитет, савесност и одговорност потписникâ реферата за њега, од којих су двојица чланови САНУ дуже од две деценије?
Пошто у САНУ упадљиво преовлађују природњаци, који су пресудили и у случају неизбора Слободана Антонића, морало би се на дневни ред коначно ставити питање неправичности и неодрживости да о избору или неизбору друштвењака за чланове САНУ својим гласовима одлучују, и чак пресуђују, природњаци, али и обратно, да, рецимо, правници и економисти (или психолози) пуноправно учествују у избору хемичара, биолога, физичара и сл. Није ли сазрело време да се у Статут САНУ унесе одредба по којој би се изборно тело Академије, искључиво и једино на дан одржавања Изборне скупштине, поделило на два дела – на чланове одељењâ природних и чланове одељењâ друштвених наука и уметности, и да сваки део самостално и (што је посебно важно) знатно компетентније врши избор нових чланова из своје надлежности?
Неизбор Слободана Антонића баца оловно тешку сенку на Академију и из темеља подрива њен углед (у мери у којој он још увек постоји). Ко у Академији тога није свестан, тај не зна шта је Академија, шта је њено биће, њено позвање, по којим начелима је настала и по којим мора да делује и траје, тај не зна шта су њени истински и постојани циљеви, одређени још на њеном прапочетку 1841. године. Штавише, тај није ни достојан Академије, ма на ком се месту у њој налазио.

ЧЛАНОВИ САНУ НИСУ ОНИ КОЈИ БИ БИЛИ ЊЕН АМБЛЕМ И ВЕДЕТЕ Неизбор Слободана Антонића намеће још нека незаобилазна питања, у првом реду прешно питање о личностима непорецивог дела и угледа које, на несрећу, нису чланови САНУ, а неизоставно би морале бити. Ако за ову прилику из прошлости као горку опомену оставимо по страни ружне примере и неизбрисива огрешења Академије о Милоша Црњанског и Милана Кашанина – да се помену само та двојица српских великана – у садашњости боде очи прегршт стваралаца средњих, зрелих и позних животних година који би, да су постали чланови САНУ, били њен амблем, њене ведете. С великим ризиком да неко буде изостављен, поменућемо овде само следећа имена: Драган Стојановић (теоретичар и тумач књижевности, романсијер, приповедач и песник, писац више од двадесет књига); Мило Ломпар (аутор волуминозних и знаменитих књига о Црњанском, Његошу, Драгиши Васићу итд.); Емир Кустурица (светски познат филмски режисер, књижевник и културни прегалац); Јасмина Ахметагић (ауторка више од десет књига, нпр. о Достојевском, Камију и др.); Леон Којен (естетичар, ненадмашан преводилац Бодлеровог Цвећа зла, тумач поезије Милана Ракића итд.); Миломир Степић (прворазредан истраживач и познавалац геополитике, посебно с обзиром на положај Србије); Илија Марић (најзнатнији и најплоднији живи историчар српске филозофије, о којој је објавио двадесетак књига); Милош Ковић (веома плодан историчар средње генерације); Мирослав Јовановић (међународно познат економиста са преко двадесет књига, великим делом објављених на енглеском језику); Часлав Копривица (један од најдаровитијих и најпродуктивнијих филозофских аутора свога нараштаја, истакнути тумач Платона и Хајдегера); Богољуб Шијаковић (филозофски писац широког распона тематике); Слободан Самарџић (замашног научног дела, усредсређеног на проблематику Европске уније, чији је прворазредан познавалац код нас); Јовица Тркуља (правник и политиколог, истраживач српске духовне и научне баштине, портретиста истакнутих а потиснутих делатника у друштвеној науци и уметности); Бојан Јовановић (етнолог и антрополог с разноврсним и признатим делом) итд. Ово је, дабогме, само насумични списак истакнутих и афирмисаних делатника у широкој области друштвених наука и уметности који су остали изван Академије, али би се, зацело, такав списак могао сачинити и за подручје природних наука, за шта, међутим, писац ових редова није ни позван, ни способан, ни обавештен.
Како је могућно и чиме се уопште може објаснити и оправдати што су улазна врата САНУ до сада остала затворена за наведене личности које би, да су постале њени чланови, несумњиво биле, превасходно захваљујући свом делу високе вредности, понос и част куће у Кнез-Михаиловој 35. Неко би се могао присетити и рећи како су Мило Ломпар и Емир Кустурица јавно одбили могућно чланство у САНУ. То је тачно. Али није мање тачно ни то да Академија није предузела ама баш ништа да их придобије за себе, да им упути посебан позив, да пронађе начин и пут њиховог успешног кандидовања и избора. Јер, изузетни људи имају право на изузетан третман. Академија је, нажалост, остала нема, истрајна у пасивности и немару за врхунске ствараоце које наш народ данас има, излажући се, сада и убудуће, приговорима на које не може дати уверљиве одговоре. Ка чему води такво држање Академије? Да ли ичему другом осим фаворизовању просечности, чији ће доцнији плод бити још изразитија просечност, све до самоуништења?
Све што је овде речено довољна је (мада не и једина) подлога за закључни став да се САНУ лагано, корак по корак, удаљава од пута који би је водио ка обезбеђеном развијању, напредовању и самопотврђивању, ка равни на којој би с правом могла да се дичи статусом наше врховне научне и уметничке установе. Она данас болује од неколиких бољки које нагризају њен карактер и позив. Можда је најопаснија она која насрће на њен средишњи и свеодређујући атрибут – да је српска. Треба ли било кога убеђивати да тај атрибут нипошто не значи скученост, затвореност, себељубље или одбојност према другости и другоме у науци и култури? Изгледа, међутим, да није мали број оних (па и у самој Академији) које треба уверавати да тај атрибут садржи у себи главни смер и примарни задатак деловања Академије у корист и на добробит нашег народа, његове науке и културе, његовог историјског опстанка. Чему Академија без тог смера и задатка? Чему Академија без те истине о себи самој?