ПАД СИРИЈЕ И ПОСЛЕДИЦЕ

Руској и иранској политици на Блиском истоку ударен је озбиљан шамар. Рат се разуздао и прети да се рашири од Багдада до Триполија, Тобрука и Сахаре

Пад Асада у непуне две недеље од почетка блицкрига, у садејству исламистичких и других паравојних јединица, како оних из Идлиба и из турских окупационих зона, тако и оних са југа, близу америчке војне базе и Голанске висоравни под окупацијом Израела, поставио је питање одрживости руског утицаја у Средоземљу и сахарским државама, као и иранског у Ираку. Прва последица је нестанак Сирије, а као и другде у региону, пратећи прогон хришћана и уништење цркава и манастира. Арапска сабља димискија се показала недовољном у невољним рукама сиријске војске.
Брз пад је отворио питање последица и узрока тако брзог пада. Осим тога, јављају се поређења. Да ли ово наличи паду Гадафија, који се додуше опирао месецима коалицији коју је уз садејство специјалних јединица предводио НАТО, или једном од два пада Кабула, оном експресном, са повлачењем америчке војске 2021, или споријем паду Наџибулаха, три године после повлачења Совјета. Сличности постоје и са падом прве Југославије, коју су окупирале једна тадашња светска сила (Немачка) и низ суседа. У случају Сирије, Израел и Турска су те суседне земље, а Сједињене Америчке Државе велика сила. Постоје паралеле и са исламистима, међутим у југословенском случају њихова улога је била изузетно минорна и тек је добила на значају са терором насталом на рушевинама Краљевине.

УНУТРАШЊИ РАЗЛОЗИ ПАДА Разлози се могу поделити на унутрашње и спољне. Почећемо од унутрашњих. Рећи да је режим Асадових био аутократски и недемократичан, и поред референдумске председничке подршке, не би било ништа ново, а није ни изузетак у овом делу света. Међутим, географска, верска, па и етничка разноврсност, уз широке могућности за високо образовање карактерисали су ову земљу. Засигурно је владавина Асадових у периоду од 54 године (од 1970) и БААС-а, социјалистичке и националистичке партије на власти, утицало на то да се рашири круг незадовољника. Поред тога, Муслиманска браћа су водила протесте и побуну 1976-1982. и поново су је започели 2011, када је у оквирима Арапског пролећа, усред зиме, започео грађански рат, наравно потпомогнут, па и распирен споља. Сигурно је било и незадовољства међу већинским Арапима сунитима, због режимског ослањања на мањине, посебно Алавите, а код оних који су прижељкивали исламистичку власт, само секуларно уређење је представљало проблем. Све то не значи да је нужно и већина била против власти.
Дугогодишњи рат је по познатом сценарију довео до ширења економске беде, чему је допринело и избеглиштво милиона младих способних да се боре, али и раде. Огромна инфлација је стварала проблем обезбеђивања основних потрепштина. Питање је и у којој мери је корупција допринела ширењу криминала, посебно послу са прављењем каптагона, психоактивног лека забрањеног од друге половине осамдесетих, који се највише производио управо у Сирији. Оваква ситуација је допринела можда ширењу корупције и потенцијално створила тле на којем је део режима једноставно издао власт у Дамаску, што би објаснило предају Алепа, готово без борбе, напуштање средишње Сирије и само отпор у одбрани Хомса, који је одржавао везу са приморјем.

РУСИЈА, ИРАН, ТУРСКА И ПАД СИРИЈЕ Када су у питању спољни разлози, евидентно је да је опстанак Башара ел Асада и Сиријске арапске армије (званичан назив војске) зависио од подршке Русије и Ирана. Када је почела да се круни територија под контролом Дамаска, Хезболах и Иранска револуционарна гарда су дошли да се боре, а од 2015. је руска армија координирала војне напоре и већи део територије је ослобођен. Међутим, као што је шире познато, Руси су се у највећој мери повукли до 2022, због деловања у Африци (Либија, Мали, Централноафричка Република и авио база у Нигеру) и рата у Украјини. Хезболах се повукао током 2023. због ишчекивања израелске копнене инвазије, покренуте тек септембра 2024. а Иранци су смањили присуство због успешних израелских бомбардовања њихових јединица у Сирији. Могуће да су та бомбардовања делом била и резултат издаје појединих корумпираних припадника сиријских снага безбедности или службе. Дакле, без подршке споља, Асад се под притиском напред наведене коалиције није могао одржати. Слаб отпор сиријске војске оставио је мало времена и Русима и Иранцима да допреме трупе, ако су то и намеравали.
Док је Турска учествовала у мировном процесу у Астани, она је обавештајно и логистички припремала даље војне ударе и ширење територије у Сирији. Под плаштом војних вежби, али и замене војске у посматрачким базама око Идлиба, довлачено је наоружање, а вероватно и људство. На територијама под непосредном контролом турске војске припремани су остаци тзв. Слободне сиријске армије формиране у Анталији 2011, од стране бивших официра и војника сиријске војске. Учешће Турске у јагми за територије у некадашњој Сирији је, по свему судећи, део плана ширења Турске.

ПЛАНОВИ ЗАПАДА И ИЗРАЕЛА Деловање САД и уопште НАТО, поклапа се често са интересима Израела. Сирија је била трн у оку и једнима и другима. Израелу, јер је била непријатељски настројена према њему из два разлога: јер је као арапска држава била противник окупације територија које су сматрали палестинским (арапским) и од 1967. због израелске окупације Голанске висоравни, до тада дела сиријске државе. Зато је Дамаск потпомагао и Хезболах и Хамас, како би ослабио јеврејску државу. То је, међутим, определило и сиријско сврставање, па никада нису могли да се нагоде са западним земљама. Логично, ово је водило Асадове у загрљај Москве и Техерана.
Израелска врхушка је још од педесетих сањала поделу Сирије, али и слабљења свих суседних држава у којима би наметнули марионетске режиме. Садашња влада на челу са Бењамином Нетанијахуом је отишла корак даље. Наиме, у складу са плановима најрадикалнијег крила циониста, предвођених Жаботинским (види „Печат“, бр. 829) министри Безалел Смотрич и Итамар Бен Гвир, али сада и сам Нетанијаху, најављују преобликовање Блиског истока, тј. ширење Израела.
„Иран је успоставио терористичку маршруту од Персијског залива до Средоземља, од Ирана до Ирака, од Ирака до Сирије, из Сирије у Либан. На југу су наоружали Хамас. Још јужније Хуте, које смо такође снажно ударили… али осовина (иранска, прим. С. Ј.) још није нестала.“ изјавио је славодобитно израелски председник владе Бењамин Нетанијаху на првој конференцији за новинаре после 99 дана, одржаној 9. децембра, дан пре него што ће ући у судницу да би се суочио са оптужбама за мито и трговину утицајем.
Чим је 8. децембра пао Дамаск и Асад евакуисан са породицом у Москву, Израел је покренуо масовно бомбардовање војних циљева, до сада више од триста, уз уништење војних фабрика, техничко-опитних центара, аеродрома, складишта муниције и наоружања, као и војне морнарице. Израелска војска је заузела демилитаризовану зону на источним падинама Голана, као и делове планине Хермон, уз источну границу Либана, са очигледним циљем припреме за наставак рата са Хезболахом. Овиме су допрли на око 20 километара од сиријске престонице и по речима Нетанијахуа, њихове војне снаге остају на овим територијама у догледно време. Не би чудило да нека ‘провокација’ изазове даље напредовање Израелаца, у тој, догледној будућности, на исток и на север.
Што се тиче САД и Британаца, они су увек помагали ‘опозицију’ у државама које нису биле сврстане уз Вашингтон. Али њихови планови за поделу Сирије су се поклопили са израелским још 2006. године. Чувени новинар Симур Херш, писао је 2007. да је покренута операција за измену стања на Блиском истоку. Почетком те године је Владимир Путин на безбедносној конференцији у Минхену најавио одбијање вашингтонског диктата. Америчка окупација у Ираку и Авганистану се суочавала са растућим отпором и све већим жртвама окупатора. Сирија је била на страни Москве и Техерана, а преко ње је обнављан Хезболах након неуспешног покушаја израелске војске да сломи ову организацију у тридесетчетвородневном рату лета 2006. Утицај Ирана је растао у Ираку, због америчке окупације, али и због поменутог успеха Хезболаха. Све то је навело Американце да се одлуче на такве промене које би продубиле поделу између Шиита и Сунита, то јест изазвале пад Сирије, а тиме ослабиле и позицију Ирана.
Американци су разговарали са многима у региону, од Валида Џамблата, вође Друза у Либану, до саудијског принца Бандара бин Султана, тада на високим положајима у краљевству на Арабијском полуострву. Џамблат је Дику Чејнију и другима у тиму, од мистериозног члана МЕГЕ Мартина Индика, барем двоструког обавештајца, до Елиота Абрамса и других поручио да се ослоне на Муслиманско братство. Почетни капитал могла је да обезбеди Саудијска Арабија. План је, као што су касније обнародовале и Викиликс депеше, али и сведочење француског министра спољних послова Ролана Диме, предвиђао стварање исламистичке државе на тлу Сирије. Хенри Кисинџер, један од истакнутих представника дубоке државе је на предавању 21. јуна на Универзитету у Мичигену, изјавио да је по њему најбоље решење стварање подељене Сирије, формално једне државе, али са низом аутономних региона. Сама подела ће довести до сукоба између Анкаре и Вашингтона, посебно око питања територије на истоку и североистоку земље у којем курдске паравојне снаге делују уз помоћ САД.

ПОСЛЕДИЦЕ ПАДА Сирија суштински не постоји, мада ће формално задржати амбасаде и представништва у међународним организацијама. Она је подељена и за њену територију, као за наследство некада велике породице, отимају се Турска, Израел, курдске паравојне снаге уз подршку америчке војне авијације, те људи налик на оне који су могли да се виде у документарцу „Видимо се у читуљи“, као предводници Хајат Тахрир ал Шама и низа других, мањих исламистичких наоружаних група, као и умеренијих и слабијих снага под контролом једне или друге стране службе. Они не пружају никакав отпор израелском бомбардовању и формално формирају владу у Дамаску, која неће моћи да управља целокупном територијом бивше државе. Хришћани су, према последњим вестима, већ подвргнути мучењу, уништавању светиња и пратећим ужасима. Турска ће покренути, питање је колико вољно, враћање преко три милиона сиријских избеглица у разрушену земљу, а западне државе, једна за другом, укидају могућност тражења азила за Сиријце.
Руске војне базе су и даље активне, али још колико? За очекивати је притисак на Русију да напусти сиријску обалу. То отвара питање комуникације са руском војском, али и партнерима у Африци, почев од маршала Халифе Хафтара у Либији. Русија је, према вестима Би-Би-Сија, у пролеће ове године, упутила око 1800 наоружаних људи у ту земљу. Један део је распоређен и у другим афричким земљама. По свему судећи је још тада део војне опреме пребачен у Африку из Сирије, која је тада деловала мирно. Без успутне станице, одржавање присуства на црном континенту ће бити отежано. Може се очекивати и поновно распламсавање сукоба у Либији. После пада Сирије, јасно је да је питање времена када ће уследити и дестабилизација Ирака, у којем Иран има значајан утицај. Запад неће стати, а Турска у општем сукобу НАТО и истока, види шансу да се наметне као сила. Колико ће ово пренапрегнути снаге у Анкари и какве ће то додатне последице имати на светском плану видеће се.