На великом Блиском истоку – велики Израел

фото: gisgeography.com, UN photo

Да ли се обраћање палестинског руководства УН, са молбом да се призна независност палестинске државе у границама које су постојале до арапско-израелског рата 1967. године, може тумачити као лична иницијатива шефа Палестинске националне администрације Махмуда Абаса или као реализација планова оних који га контролишу?

Шеф Палестинске националне администрације Махмуд Абас, 23. септембра, предао је Бан Ки Муну, генералном секретару УН,  документ са молбом да се призна независност палестинске државе у границама које су постојале до арапско-израелског рата 1967. године. У понедељак, 26. септембра, у Савету безбедности почела је процедура разматрања пријаве лидера Палестинске аутономије Абаса, за пријем у Организацију уједињених нација. Уколико би девет од 15 чланова Савета безбедности подржало пријаву Палестинаца, то би значило да би Палестина била 194 држава чланица ове организације. Иначе, Палестина је проглашена 15. новембра 1988. године, а од 1994. године почела је са радом Палестинска национална администрација. Границе ове државе тренутно није могуће поуздано установити.

ПРЕТЊАМА ПРОТИВ ГЛАСАЊА Палестинска аутономија је у целини потчињена Израелу, који периодично на овом простору спроводи и војне акције. Коначно гласање, уколико га уопште и буде, будући да америчке и европске дипломате покушавају да избегну овакав расплет, очекује се тек за неколико недеља. Државности Палестине, очигледно је, противе се САД, које су најавиле да ће ставити вето ако остале чланице ово подрже.
Полазећи и од ове чињенице, Палестинци су предузели још један корак, обратили су се Генералној скупштини УН, те ако 2/3 држава представљених у Генералној скупштини одобре ову молбу (на шта се и рачуна у Палестини), онда ће Палестина стећи статус независне државе  посматрача, али која није стални члан Уједињених нација. Палестинци сматрају да ће их у Генералној скупштини УН подржати 130 од 193 државе чланице (неопходно им је 129). То би Палестини омогућило да има положај попут Ватикана. Овај положај, према речима Махмуда Абаса, ће омогућити Палестинцима приступ неким важним међународним институцијама, посебно Међународном кривичном суду.
Истовремено са предајом молбе за пријем Палестине у УН, САД су истог дана, 23. септембра, саопштиле да су после дужег одбијања тајно доставиле Израелу 55 авио-бомби „ГБУ-28“ – убици бункера. Претпоставља се да Израел ове бомбе може да употреби на два места у Ирану или у Палестини (што је вероватније), јер војни бункери ХАМАС-а и „Хизбале“, у случају заоштравања ситуације због непримања Палестине у Уједињене нације, могу послужити као добра база за напад на Израел.
Поред тога, Израел је преко свог министра спољних послова поручио свету да ће они који признају Палестину сносити „тешке последице“. Поред тога, шеф израелске дипломатије је рекао да је Израел припремио варијанте деловања у зависности од тога који орган буде признао палестинску државу – Савет безбедности УН или Генерална скупштина УН. „Договор о међународном признању палестинске државе може бити постигнут само у преговорима са Израелом“, појаснио је позицију своје државе. „У случају једностраног признања биће радости и еуфорије, али неће бити ни мира, ни потпуне палестинске државе“, нагласио је амбасадор Израела у Русији Дорит Холендер.
Зашто преговори са Израелом, иако то звучи разумно и политички мудро, нису прихватљиви за Палестинце?

ПРЕГОВОРИ ИЛИ ГУБИТАК ВРЕМЕНА „Свесни смо да се до тог циља мора доћи кроз преговоре, али треба имати на уму да смо ми били у преговорима са свим досадашњим владама у Израелу од 1991. године. Дакле, изгубили смо много времена преговарајући са Израелом без резултата, а у међувремену Израел наставља да граби нашу земљу и да на њој гради нелегална насеља и да загорчава свакодневни живот нашег народа конфискацијом земље, одузимањем кућа и добара, рушењем објеката, блокирањем градова и села војним барикадама и контролним пунктовима, упадима у наше градове и села и хапшењем људи без разлога и без најава, градњом ружног и сепаратистичког зида високог осам метара који се увија као змија у нашим територијама и једе скоро 15 одсто Западне обале… Таква израелска политика води несумњиво и сигурно у пропаст Палестинске управе и тиме отвара пут ка развоју догађаја који желимо сви да избегнемо“, каже Мохамед Набхан, Амбасадор Палестинске управе у Београду.
Но, занимљиву анализу проблема Палестине дала је Олга Четверикова за руски сајт „Фонд стратешке културе“ (фондск.ру). Четверикова каже да је крајем 2008. године у великим финансијским клановима криза доживљена као време за „прелазак на стратегију тоталне дестабилизације“ међународног поретка путем провоцирања дубоких економских и социјалних потреса, организацијом техногених и климатских катастрофа и, на крају следи, развијање општесветског грађанског рата којег неће бити поштеђена ниједна национална држава, нити национална елита. Човечанство ће тако постепено улазити у завршни стадијум реализације пројекта „глобалног управљања“ који се одликује личном влашћу транснационалних снага.
Прекрајање геополитичког пространства арапског Истока је у сагласности са пројектом „Велики Блиски исток“, који је 2006. године представила Кондолиза Рајс у Тел Авиву и уједно је наговестила и примену социјалних мрежа („Фејсбук“, „Твитер“…) за подизање „револуција“. Овде се, дакле, отвара питање судбине Израела, односно Палестине.

МИТ О ИЗДАЈИ ИЗРАЕЛА Четверикова иначе каже да се на наше очи догађа политички спектакл који је већ добио назив – „издаја Израела“! Но, да ли је тако?
Главни догађај који је положио темељ садашњим разговорима о предаји (Вашингтона) дела Израела је реч Барака Обаме, 20. маја ове године, о новој политици САД-а на Блиском истоку и у Северној Африци. Обама је том приликом рекао да преговори између Израела и Палестине треба да буду завршени стварањем постојаних палестинских граница. При том граница Израела и Палестине треба да буде по линији из 1967. године, као и да се омогући добровољна размена територија. „Палестинци имају право на државу и владу“, нагласио је Обама. Други принцип преговора је право сваке државе да заштити своју територију и Израел то мора да ради самостално. Позицију Обаме подржале су Уједињене нације, Русија и Европска унија, међутим ХАМАС је то одбацио оценивши да се овде ради о предаји од стране САД-а, свог главног савезника и најавио борбу „до краја Јеврејске државе“.
Међутим, већ 22. маја, тј. само после два дана од споменуте конференције, Обама је наступио пред учесницима конференције израелских лобиста у САД-у (АИПАЦ). Том приликом Обама је умирио присутне, потврдивши да је „у интересу националне безбедности САД-а – снажан и заштићен Израел“ и разјаснио да линија из 1967. године означава да ће саме учеснице преговора, Јевреји и Палестинци, током преговора о границама договорити шта је постојало 4. јуна 1967. године.
Са овим и почињу политичке игре без граница. САД, Канада и Израел су почеле да врше притиске на владе појединих држава, а Хилари Клинтон је почела да позива Палестинце да преговарају са Израелом. Палестинска администрација је у међувремену израелском политиком доведена на руб економске егзистенције, па стотине хиљада Палестинаца траже посао у Израелу и суседним државама. Палестинска администрација је, другим речима, у потпуности зависна од спољашње помоћи, што је довело до цветања корупције и потчињавања државног апарата страним донаторима, од којих су највеће САД. То има велике политичке последице.
Када је 2006. године ХАМАС дошао на власт помоћ је била ускраћена, а када се обновила условљена је обновом преговора са Израелом, реформом служби безбедности и слично. Сва финансијска помоћ Запада, у суштини, усмерена је на политичку контролу палестинске власти. Тако је и ове године финансијска помоћ смањена, пре свега од арапских држава.
Зато се обраћање палестинског руководства Уједињеним нацијама не тумачи као лична иницијатива Абаса, већ као реализација планова оних који га контролишу. Управо ових дана Абас је имао четири тајна састанка са израелским председником Пересом у Лондону и Аману. Требало је да буде и пети састанак, али је њега онемогућио Нетањаху. Доказ да је Абас решен да иде овим путем је и то што је палестинска влада дала захтев израелском предузећу које производи сузавац и пушке са гуменим мецима да производе купи (користе се за растеривање демонстрација). И руководство Израела се припрема, наравно, за ситуацију која би измакла контроли, јер је мобилисала око 20 посто резервног састава.
У Генералној скупштини очекује се да у Европљани одраде свој део посла, тј. да гласају за Резолуцију о пријему Палестине у УН, чиме би је натерали на директне преговоре са Израелом, али би истом том Резолуцијом било потврђено и постојање Израела.
Противника потеза Махмуда Абаса је много. Од ХАМАС-а, Египта, Јордана, Сирије… У Каиру и Дамаску су нападнуте амбасаде Израела (организација је остварена уз помоћ „Фејсбука“ који контролишу Американци). Активну антиизраелску политику води и Турска, Саудијска Арабија и Катар (такође амерички савезници). У таквим условима разматрање питања палестинске државности у УН постаје механизам радикализације ситуације у корист глобалних елита који користе мит о „издаји“ Израела да би створили „велики Израел“, процес који је описао теоретичар хиперционизма, рабин Аврам Шмулевич, у интервју датом у мају 2011. године, описавши механизам промене „сазнања“ Арапа примењен од стране Американаца. Што се тиче Израела, Египат ће у скорије време раскинути мировни договор са Израелом. После тога ће и у Израелу доћи до унутрашње кризе и на власт ће доћи „жестоки момци“ који ће поставити циљ: Израел од Нила до Еуфрата! У међувремену биће сломљен Асад (предвиђа му опстанак на власти још максимално до две године), а потом „револуција“ погађа Јордан, подижу се Курди и становници Кавказа.
Теоретичар Шмулевич је невероватно прецизан када објашњава :
„Па шта ти мислиш – ови садашњи десни – па то ти је још цвеће! Немају довољно агресивности. А паралелно ће на Блиском истоку да започне ланчани процес распада и преформатирања. Асад, који сада у крви гуши револуционарне процесе у Сирији, више од годину-две неће издржати. Почеће револуција у Јордану. Дићи ће се Курди и Кавказ као саставни део Блиског истока. Знаш како ће све то да изгледа? Све то заједно – као један Ирак или Авганистан. Муслимански свет ће да потоне у стање хаоса, и то ће бити позитиван развој догађаја за Јевреје. Хаос представља право време за преузимање ситуације у своје руке и укључивање у јеврејски цивилизацијски систем (…) Сада смо ми ти који треба да преузму потпуну контролу. Па, наравно, за срећу читавог човечанства. Ми нећемо само арапску елиту да поткупљујемо већ ћемо је хранити својим рукама и васпитавати. Како? Идеологија хиперционизма у њеном једноставном зближавању закључује се у томе да ћемо под своју контролу узети Ал Џазиру, да ћемо постављати муфтију Меке, да ћемо на власт доводити своје људе итд“.

Ко је признао Палестину

До данас Палестина је призната од 99 држава. Европске државе које признају палестинску државу су: Албанија, Аустрија, Белорусија, Бугарска, Кипар, Чешка, Мађарска, Малта, Пољска, Румунија, Русија, Србија, Турска, Украјина и Ватикан. Суверенитет Палестине признају и: Кина, Индија, Мексико, Канада, већина држава Африке и Азије. Неке друге државе, на пример: САД, Бразил, Аустралија, Јапан, као и Уједињене нације, не признају ову државност. Француска, Немачка, Италија и Велика Британија признају дипломатски статус представницима Палестине.

Технологија формирања контроле над арапским светом, овако прецизно изложена у овим реченицама „радикалног рабина“ овде је описана прецизно, пентира своје размишљања Четверикова, која нам и указује на поменути разговор. Као и увек међутим- тежњу за влашћу ционизам прикрива мисијом „јеврејског народа“, који је у ствари жртва политике космополитске секте светских зеленаша. У њиховим плановима и „велики Израел“ треба да буде само једна структура у „светској држави“ коју ће они  да створе. Што се тиче потенцијала саме израелске државе, њега одређују сразмере израелског капитала који, с обзиром на то да је интегрисан у транснационални капитал, тренутно прави активну експанзију ка најважнијим рејонима света.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *