МОЖЕ ЛИ СЕ СРПСКИ ИЗЈЕДНАЧИТИ СА ТЗВ. ЦРНОГОРСКИМ ЈЕЗИКОМ?

Уместо да доведе до решења језичко-политичке збрке у Црној Гори, предлог измене уставне одредбе о језику у Црној Гори би легитимисао раније започету поделу једног на два народа, али и претензије ‘црногорског’ на српску језичку баштину

Постојећу уставну одредбу о службеном језику у Црној Гори апсолутно је потребно мијењати, али не тако што би се политичким странкама још једном препустило да се, у складу са својим тренутним интересима и резонима, погађају око тога како ће се звати службени језик у држави. Језичко питање, као кључна идентитетска одредница, није закон о државном буџету, или о пореским стопама, да би се о њему погађале политичке странке.

ИСТРЧАВАЊЕ С ПРЕДЛОГОМ – Службени језик је, по природи ствари, књижевни (нормирани), па је логично да се о његовом имену, исто као и о његовој норми, питају, прије свих, највиши научни и културни ауторитети у држави, ако ти ауторитети постоје и ако се они као такви признају, а не лаици, макар то били и народни посланици. „Цезар није изнад граматичара“, гласи једна латинска пословица. Уколико у Црној Гори нема тих ауторитета, или има, али их политичка елита не признаје, као што их, евидентно, није признавала током последње двије деценије, онда нам се ништа значајно није десило 30. августа 2020. године. Црна Гора је и даље остала непросвећена, антидемократска, морално запуштена и тиранији подложна средина, каква је била и прије тог датума.
Једно је постићи споразум у Парламенту о промјени Устава (то је, неспорно, питање за политичаре), а друго – именовати службени језик. Међутим, лидери неколико овдашњих политичких странака, урадили су обратно, па су и прије покретања иницијативе о промјени Устава, истрчали с предлогом да се „српски изједначи с тзв. црногорским језиком“ и тако оконча српско-црногорска идентитетска парница, као исходишна тачка свих наших ововремених спорења и међусобица. Када би у Црној Гори стварно постојала два доминантна домаћа језика, овом се предлогу не би имало шта приговорити. Дочим, сви знамо да ствари не стоје тако, и да у Црној Гори, изузимајући мањинске (албански и ромски), нема другог природног (домаћег) језика осим српског.
Зато је овај предлог не само нелогичан него, на извјестан начин и понижавајући, прије свега у односу према културном наслеђу створеном на српском језику.
Иза књижевног, а то значи и иза службеног језика, код свих народа, стоји историјско и културолошко утемељење, стоји књижевност, стоји наука, стоји све најважније што је тај народ створио у својој културној историји. Вук Караџић изборио се за српски књижевни језик заснован на новоштокавском дијалекту, захваљујући моћној народној књижевности, насталој на том jезику. (Језик на ком је настала „Мајка Југовића“, морао је једног дана постати језик српске културе и књижевности.) Италијански књижевни језик установљен је на тосканском дијалекту, јер су на њему стварали Данте, Петрарка и Бокачо. Савремени руски књижевни језик формирао се на основу дјела великих руских књижевника средином 19. вијека, Пушкина и других, иза савременог енглеског језика стоји Шекспирово дјело, итд. А шта стоји иза тзв. црногорског језика?

ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК: НИ НОВИ НИ ПОСЕБАН – Осим још увијек неодговорне већине у Парламенту, то име нема иза себе ништа друго, чиме би се легитимисало као име било ког, а камоли службеног језика. Прва књига са једва искамченом међународном идентификацијом cnr., у каталошком систему Националне библиотеке Ђурађ Црнојевић, штампана је 2018. године! Међутим, понудом да у будућем уставу буде ‘барабар’ са српским језиком, то се његово стање суштински мијења: не само што се легитимише његов, ничим заслужени уставни статус, него му се признаје и право власништва над баштином српског језика. У име чега и у чије име – Његошево, Марка Миљанова, С. М. Љубише…? Ко је и на који начин утврдио да би заступници имена српског језика (Срби и Црногорци) пристали на то понижавајуће изједначавање и тако стали на страну расколничке политике Мила Ђукановића, чије су жртве били више од 20 година? (Узгред, може ли бити да је Горски вијенац писан и црногорским и српским језиком, и да су подносиоци овог предлога пронашли негдје два његова аутографа – један на српском, други на тзв. црногорском језику? Ако нијесу, хоћемо ли онда и њега дијелити као што је у школским уџбеницима одавно подијељено Мирослављево јеванђеље – на српски и црногорски дио?)
Политичко, локално или регионално име, односно политичко именовање српског језика (како би рекли неки руски лингвисти – политема) – црногорски језик, није ни нови, ни посебан језик, односно посебна језичка супстанца са својом комуникативном и стваралачком функцијом, са којим би се у Уставу или било гдје друго, „изједначавао“ српски језик. Српски језик је историјска, а ‘црногорски’ политичка категорија, која се не може ретроактивно, гласањем у Парламенту, произвести у историјску, и ти се појмови, као такви, не могу стављати у исту категоријалну раван.
Како је уопште могуће и на основу чега, језик којим говори скоро 90 посто становништва у Црној Гори, и на коме је настало цјелокупно њено културно насљеђе, тако, ђутуре, преко страначког кољена, изједначити са његовим локалним надимком – политичком новотаријом, без икакве културно-историјске подлоге и позадине, и тако од једног направити, наводно два службена језика? И шта би се тиме добило, осим што бисмо легитимисали, изоштрили и охрабрили, давно започету подјелу једног на два народа, који ће, пристану ли трајно на ту подјелу, у међусобним трвењима и парничењима, мајоризујући једни друге, кад- тад сатријети и сами себе и државу.
Као општеприхваћена језичка норма, књижевни језик се дефинише као језик културе, и као такав, он је најјачи интеграциони фактор у сваком народу, а не фактор раздора као што је то садашња уставна формулација о службеном језику у Црној Гори, и као што би тако остало и када би се, наводно, „српски језик изједначио с црногорским“. А било би и горе, јер та политичка еквилибристика, која се нуди као почетак демонтаже расколничке политичко-идентитетске концепције бившег режима, није ништа друго до нагодбени предлог за њено прихватање и признање и то од оних који су јој се двадесет година активно супротстављали.

ВАЖАН ДОКАЗ СА ПОПИСА СТАНОВНИШТВА – Сводећи питање имена језика у политичку раван, и само на ниво права српског народа, предлагачи су учинили супротно од онога што су жељели. Измакла им је из вида чак, веома уочљива чињеница, да је на попису становништва огроман број грађана, који се национално изјашњавају као Црногорци, посвједочио да је српски њихов матерњи језик. То је јасан доказ да се ово питање не може ваљано ријешити полазећи од подметнуте нам бинарне опозиције Срби – Црногорци, односно српски народ-црногорски народ.
Питање назива службеног језика у Црној Гори наметнуло се и као политичко, и као правно, али је оно, по природи ствари, превасходно културолошко и цивилизацијско питање и оно се само у тој равни може јасно сагледати. Преименовање српског језика, с фашистоидном намјером стварања новог човјека у Црној Гори, подразумијевало је промјену друштвене свијести, система вриједности, културног обрасца, друштвеног понашања, односа према културном насљеђу и ревизију историје. Ту није крај, преименовање језика је произвело и најдубље конфликте, моралну и духовну дезоријентацију, најпосле – раздор и нетрпељивост у народу какве никада није било на овом простору. Да ли ће се, успостављањем два службена језика, тај процес зауставити, или охрабрити?
Било би занимљиво видјети како би у пракси функционисала та два наводно равноправна језика, би ли им се, што би народ рекао – сложили биљези? Који би од њих био први а који „ја до њега“? И како би између себе подијелили културно наслеђе, писце, рецимо, велике и мале? И ђаке по школама? Како би се звао наставни предмет за језик и књижевност? Би ли се Његош до пола часа учио на српском а од пола на црногорском језику? Би ли дјеца која говоре српски учила и тзв. црногорски и обратно?
Не заборавимо да је двојезичје или вишејезичје могуће само у федералним и конфедералним државама, попут Швајцарске и Белгије, на примјер, и да унитарних држава са два службена језика нема, макар што се европског континента тиче. Међутим, од Црне Горе није могуће направити ни федерацију ни конфедерацију, па ни државу са два службена језика –два различита система језичких знакова и правила по којима се они употребљавају, обавезујућа за све њихове говорнике у јавном споразумијевању.
То што је неко самовољно преименовао српски језик, а потом извршио некакву његову траљаву престандардизацију, и то онда прогласио службеним језиком у држави, не значи да се тим чином појавио нови језик у Црној Гори. Због тога ни држава није постала двојезична, нити ће то кад бити, уколико се албански или који други, енглески или руски, на примјер, једног дана не изборе за позицију њеног другог службеног језика, поред вајкадашњег и, засад, јединог и Горским вијенцем овјековјеченог српског језика.
Двојезичје подразумијева реално постојање два природна (народна) и географски видљива језика у некој држави, а не два имена истог језика, како се то, слиједећи етнонационалну доктрину бившег режима, представља и протежира предлогом о уставном једначењу српског са тзв. црногорским језиком.

ПОКУШАЈ ОПАСНОГ ПОДМЕТАЊА Оваквим предлогом, ма колико он у први мах дјеловао некоме и разложно и политички прагматично, не враћа се одговарајући статус имену српског језика, нити у правном нити у образовном систему Црне Горе. Нити се тиме отклањају последице наметнуте нам језичке подјеле и њене отровне амбиције, нити се пак демонтира расколничка политичко-идентитетска концепција бившег режима (уколико је то и била намјера предлагача). Напротив, овим (и са струковног, и са културног и са друштвеног становишта), врло проблематичним предлогом награђени су њени заступници: као прво – добили су од доскорашњих порицатеља јавно признање реалитета тзв. црногорског језика, а друго – добили су гаранцију да се убудуће неће оспоравати његов избор у звање службеног језика у Црној Гори, и треће – легитимисано је његово право власништва над баштином српског језика.
Коме је и зашто све то требало? Коме је и зашто пало на памет да на овакав начин решава српско-црногорску идентитетску парницу? И то након пописа становништва, који је, за последњих двадесет година, по трећи пут узастопно, убједљиво показао да се то име није примило у народу у мјери у којој су то очекивали његови обретници? А за све – што је ова ствар јасна да јаснија не може бити: српском језику, и само њему, припада статус службеног језика у Црној Гори! С обзиром на његову историјску, културолошку и научну утемељеност, као и више од сто година општеприхваћену и у народу утврђену ортографску и ортоепску норму, број заступника његовог имена и његов кохезиони потенцијал – свако друго рјешење било би у супротности са језичком стварношћу, са културном историјом Црне Горе и са истином, са логиком и логосом!
Уосталом, српски језик је и сада службени језик у Црној Гори. Изузимајући неке мањинске и стране језике, све што се данас званично и незванично пише и говори у овој држави, пише се и говори српским језиком. Зато, умјесто предлога да се он изједначи с тзв. црногорским, исправно би било тражити да се из Устава уклони његово лажно именовање.
Но, ако је одређеном дијелу становништва, боље рећи одређеним политичким факторима, у Црној Гори баш толико стало до своје локалне језичке идентификације, имало би неког смисла, као име службеног језика установити – српски језик који се у Црној Гори зове и црногорски.
Кажем, имало би неког смисла, али не тврдим да има потребе.