„ЛЕШНИК“ КАО ПОСЛЕДЊА ОПОМЕНА

Као што је некад прућем од леске, сматране дрветом мудрости и знања, ђацима у школи „утеривана у памет“, сада би ново моћно руско оружје, које носи име плода леске – лешник (на руском орешник), требало да опамети Запад

Иако се и додатним називима модерног оружја исказивала тежња за његовом ефикасношћу, ироничним именима прикривала се њихова разарајућа моћ. Крстареће ракете „Томахавк“ или мобилни краткодометни противавионски систем „Стрела“ добили су називе према познатим врстама првобитног архаичног хладног оружја чија је ефикасност зависила од вештине борца који је њиме руковао.
Проналаском ватреног оружја омогућено је и највећој рђи да убије најбољег јунака, али се још дуго одржао принцип да „бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“. Премда је исход битке зависио од вештине и мотива бораца, прошло је време када је у рукама „Мандушића Вука, свака пушка била убојита“, јер су у модерном ратовању преовладала средства за масовно уништење. Почетак те нове ере обележава проналазак атомске бомбе, чију прву употребу карактерише и еуфемистичко настојање да се њена застрашујућа геноцидна моћ прикрије благим именом. Названа „Дечко“, прва атомска бомба бачена на Хирошиму усмртила је преко 140000 људи, готово половину становника овог јапанског града. Еуфемистичким називима, попут „Замак Ромео“, „Цар“, су потом назване и још разорније термонуклеарне бомбе.
У овом контексту се и поставља питање значења моћног руског оружја „Орешник“ чије су бојеве главе недавно разориле један од највећих украјинских индустријских комплекса Јужмаш у Дњипру и, чини се, пресудно утицале на однос Запада према рату у Украјини. Руски одговор је, као и започета војна операција, реакција на ђаволско искушење којем је Запад, на челу са САД, изложио Русију у покушају да је ратом економски исцрпи, сломи и освоји. Ова нова балистичка ракета била је како непосредна реакција на украјински напад ракетама ATACMS добијеним од САД на мете унутар Русије, тако и својеврстан тест овог хиперсоничног оружја, способног за гађање циљева на великој удаљености, коме се, с обзиром на брзину од 10 маха, односно 2,5 до 3 км у секунди, ништа не може супротставити.
Огромна разорна моћ овог оружја изазива оправдан страх јер ударом достиже у епицентру експлозије температуру до 4000 степени, што је готово идентично са температуром на Сунцу. Овај светлосни блесак је био јасан сигнал да је Русија спремна и за најрадикалнији развој догађаја и да Запад не би више требало да сумња у спремност Русије да одговори и употреби најновије оружје уколико би био угрожен њен опстанак.

ОПОМЕНА ПЛОДА ПАМЕТНЕ БИЉКЕ – Назив овог моћног руског оружја које је забринуло, али још не и потпуно опаметило Запад, је „Орешник“ који на српском значи „Лешник“ и плод је леске за коју се у народу веровало да је дрво мудрости и знања. Знања о лески, дрвету коме су приписиване и сазнајне моћи осветљава његову улогу у традиционалној култури и начин на који је у оквиру религијских веровања оно коришћено у ритуалној пракси. Бројна веровања у необичну, тајанствену моћ овог дрвета, изражена су у тумачењем овог његовог својства у контексту појединих ритуала у представу о извесном знању коју оно поседује.
Та веровања и обичаји везани за ову биљку постали су део народне традиције. У пословици: „Субота – ђачка бубота“ сачуван је траг једног занимљивог обичаја који је својевремено забележио Вук Караџић. Пишући о тој давној обичајној пракси, он вели: „Кад сам ја 1796. године ишао у Лозницу у школу, још је био обичај ђаке у суботу послије подне тући без икакве кривице; ако је који онај дан, макар и послије подне, био бијен за лекцију или за друго што, то му се није примало у рачун, него је морао и по други пут обичаја ради бити бијен“. У овом Вуковом опису јасно се истиче најпре постојање праксе физичког кажњавања ученика у школи, због ненаучене лекције или недисциплине, али се потом указује и на обичај да се ђаци без икакве кривице и ритуално туку лесковим прутом у суботу после подне. Уколико је неко био тучен због лекција или несташлука, то му се није рачунало у „батине“ које је, попут свих других, морао да добије у суботу.

ФУНКЦИЈА РИТУАЛА– О лески у контексту тог некадашњег обичаја о којем је Вук Караџић оставио драгоцено сведочанство, Чајкановић пише посебан чланак „Субота – ђачка бубота“ настојећи да докаже да су деца у школи кажњавана шибањем лесковим прућем да би им се „утерала памет“, јер се, према овом аутору, веровало да је леска дрво мудрости и знања. Иако наводи бројне доказе везане првенствено за раширена народна веровања у изузетну магијску моћ леске, ти аргументи не потврђују основну тезу да је ритуално шибање вршено са циљем преноса претпостављене мудрости ове биљке на ђаке. Ударање штапом коме су приписивана посебна својства имало је магијску функцију преноса, али је питање да ли се овим начином преносило то својство знања?
Веровање у знанствену моћ ове биљке, због које је вршен наведени ритуал, и којом је наводно тумачен циљ шибања ђака, прикрива стварну улогу леске у њиховом школском васпитању и образовању. Наиме, осим свог манифестног аспекта, који се доводи у везу са народним веровањима, веома је битна латентна социјална и културна функција овог ритуала. Имајући у виду познату ритуалну праксу којом је преношена витална и плодотворна моћ биља, попут дрена, селена и коприве, на људе тако што су се они, нарочито у оквиру ђурђевданских обичаја, китили њиме, потапали га у воду у којој су се купали или се ваљали по њему, неоспорно је да ученике није било потребно тући лесковим прутом, јер је сам његов додир могао да на њих пренесе његову претпостављену изузетну сазнајну моћ. Уколико леска има такве одлике које је требало пренети ученицима, онда је било довољно да се она држи у руци, а не да се њоме они туку. Држање прута би био знатно ефектнији начин постизања жељеног циља јер се ударцима штапом остварује само тренутни контакт између паметног прута и ученика коме је требало пренети знање.

РЕПРЕСИВНИ ПРИНЦИП – Изнето тумачење је, дакле, неприхватљиво, јер да се веровало у такву моћ ове биљке онда би се она користила и у другим приликама и амбијентима у којима су се људи налазили, а ефекат таквог ритуалног поступка би се примењивао на другачији начин и у свакодневном животу, а не само у школи. Школа је првенствено културна институција заснована на репресивном принципу који ствара примарно незадовољство. Кажњавање је манифестни вид такве репресије, па је и читав систем казни био у функцији остварења постављеног циља овладавања реалитетом културе у којем знање има централни значај за остварење животне сигурности и налажење новог задовољства.
Учитељи су у старим српским школама примењивали казне као дозвољена средства да би се постигла потребна дисциплина и остварио жељени радни учинак. Клечање на зрнима кукуруза или каменчића, шамарање, вучење за уши, чупање косе, стајање у углу учионице и шибање прутом били су легитимне педагошке мере које су користили учитељи. Деца су и у породици васпитавана казненим батинама, а оправдање за такав однос била је поменута пословица да је „Батина из раја изашла“. Физичко кажњавање ученика било је уобичајено у старим школама у Србији али је оно толерисано и након Другог светског рата. Посебно строги и садистички настројени учитељи и учитељице, наставници и наставнице пре кажњавања су слали ученике да сами уберу и донесу прут којим ће бити тучени. Будући да је и у породицама владала иста пракса, за дисциплиновање младих постојао је у појединим кућама посебан штап, називан „Мирко“, којим је најчешће отац због учињених прекршаја кажњавао немирну децу. Улогу „Мирка“ имао је понекад и очев каиш и мајчин прахер или оклагија (сукаљка). У том контексту су ученици шибани лесковим прутом, јер је његова савитљивост омогућавала да се њиме на одговарајући начин изврши казна.

СИМБОЛ КАЖЊАВАЊА – Лесков прут служио је као шиба јер је његов фијук изазивао страх и памтио се као негативно искуство које је могло деловати превентивно спречавајући понављање грешака. За разлику од болних удараца штапом, шиба је лакше парала кожу и усецајући се у тело узроковала интензивнији бол. Постајући тако симбол кажњавања, леска је оличавала репресивни принцип школске институције у којој се због ефектног васпитног и образовног процеса примењивала казнена мера шибања.
У школи, у којој је требало стећи потребно знање, ђацима је не само када би прекршили дисциплину и ненаучили лекцију, већ и на крају радне седмице у суботу, симболички стављано до знања да ће управо до тог знања доћи применом репресије. Тим ритуалом, који је имао и симболичку функцију јер су ударци лесковим прутом више опомињали на значај основног културног начела него што су изазивали бол, они су иницирани у институцију засновану на принципу репресије, вршене у суботу после подне на крају школске седмице, јер је следећи дан, недеља, био нерадни. Читав ритуал вршен на завршетку претходног радног циклуса имао је функцију да опомене да ће и након недељног одмора важити истоветна школска правила. Будући да је вршен сваке суботе, овај ритуал је оличавао процес иницијације у реалност културе засноване на васпитању и образовању.
Изложени искушењима кршења принципа културе, ђаци су сваке седмице пролазили кроз овај ритуал који им је непосредно указивао на то да је увођење у културу дуготрајно и да захтева од ученика трпељивост и стрпљење. Зато и симболичне батине које су ученици добијали у суботњем ритуалу нису имале за циљ да пренесу природно знање својствено лески, већ да их науче памети културе. Процес образовања значи васпитање као јединствен процес чије значење потиче од назива за „образ“, а који не значи само стицање одређеног знања потребно за обављање одређеног посла, већ подразумева и извесну моралност, јер имати образ значи имати обзира и бити моралан.
Обзнањујући принцип културе, ритуал симболичког суботњег шибања ученика ставља им до знања не казнене мере због кршења постојећих школских правила, већ самоограничавајући репресивни принцип који треба прихватити у процесу сопствене индивидуације. У том процесу леска само оличава традиционално знање које не долази из природне, већ из социокултурне реалности у којој сваки појединац у оквиру институције школе стиче потребна знања и усваја васпитна правила. Од своје природне датости као индивидуе до културне задатости као личности, он прелази током свог индивидуационог процеса дуг пут праћен и искушењима природног у себи.
Свест да сходно културним и моралним правилима треба да лимитира испољавање својих природних импулса посебно је релевантна у тренуцима сопствене слабости и могућности одустајања од поштовања важећих културних правила. У том смислу је овај иницијацијски ритуал био значајан и у процесу ојачавања за савладавање непредвидивих животних тешкоћа и невоља на путу индивидуационог процеса, физичког, душевног и социјалног сазревања и постајања личношћу. Колико ће одолети природном у себи да се оно не испољи и не искористи као средство за остварења жељеног циља, зависи од постојаности његовог Ја и Над-ја као носилаца и оних виших принципа које га одређују као биће културе.
Иако су, дакле, у школама ученици ритуално шибани да би, како се веровало, постали паметнији, функција тог ритуала је другачија јер се он вршио да би се ученицима ставило до знања да је школа, као институција културе, репресивна и да се тај неоспорни принцип културе не може релативизовати. Имајући у виду да је мудрост придавана лески од секундарног значаја у односу на значење и функцију ритуала вршеног са прутом овог дрвета, и значење лешника, плода ове биљке, у називу руског хиперсоничног оружја у сенци је његове страшне моћи. Због своје дубоке лавиринтске прошлости и генезе „Орешник“ својим именом подстакао је неке Американце и на смех. Међутим, после успешног тестирања овог оружја, тај смех је добио горак укус јер је руско манифествовање моћи „Орешника“ показало да се са плодом дрвета знања не може играти. Попут ораха, тврде и чудновате воћке за коју је Његошев јунак, владика Данило, рече „не сломи га, ал зубе поломи“, и лешник, оличен у руском „Орешнику“, исказује претњу да ће зубе поломити сваком ко покуша да га сломи,. У том смислу је и плод ове паметне биљке деловао за сада опамећујуће, а будућност ће ускоро показати да ли ће оно бити и трајније.