ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: ДЕЦА СУ ЧУЂЕЊЕ НА СВЕТУ

Тајна живота једне генерације не стаје у политичке потребе. Џаба сте кречили, графит је ове генерације, али он се бескрајно потцењује

Згуснуло се време. Догађаји превазилазе учеснике. Побуна се да опипати прстима, али је резултат неизвестан. Одједном су се у суморну свакодневицу умешала деца…
То је пореметило политичке токове. Осећа се ужасавање политике која јесте „заправо само вештина да се лаже у прави час“ (Волтер), а сад пред противником на кога нису рачунали. Кад избацују На Газимесану Милана Ракића из школских лектира, они поверују да могу да осуше ону незгодну мисао: /Данас нама кажу, деци овог века,/Да смо недостојни историје наше,/Да нас захватила западњачка река,/И да нам се душе опасности плаше. /Добра земљо моја, лажу! Ко те воли/ Данас, тај те воли, јер зна да си мати…/

КОСОВО СЕ НЕ МОЖЕ ЗАБОРАВИТИ Да, тајна живота једне генерације не стаје у политичке потребе. Џаба сте кречили, графит је ове генерације, али он се бескрајно потцењује. Тако су политичари држећи се своје мудрости на дефилеу питомаца војних академија (17. септембар 2022, пред Народном скупштином) одлучили да прилагођавају песму потребама „европског пута“: оно /Да заувек сви памтимо, /подвиг славне дивизије,/зато сложно ускликнимо, /Косово је душа Србије/- уевропљено је или уНАТОвљено  – /Да заувек сви памтимо, /подвиг славне дивизије, /да заувек сви славимо/ све хероје наше Србије/ . Живела Србија! Без Косова!
Пре век амерички новинар Џорџ Жан Нејтан говори да је „невоља с политичарима у томе што превише говоре, премало слушају и уопште не стижу да мисле“. Тако овим нашим отписана генерација (сетите се шта је о њима говорено до јуче!) одједном израња из мутних вода.
Политичко беснило нема ширину да прихвати нову чињеницу. Један СНС-копљаник виче на телевизији: „Молим центре за социјални рад, ресорна министарства, да се огласе: Дете је власништво државе!“
Не верујем да је Ниче могао да замисли овакав појавни облик свог знања: „Државом се назива најхладнија од свих хладних немани. Хладна, и лаже; и та лаж гмиже из њених уста: Ја, држава, ја сам народ.“ Некад смо читали са узбуђењем да држава „што год говорила, лаже – и што год имала, украла је“, али данас стојимо пред том распојасаном бестидношћу. Која нема способност да бар нешто од тога врати у боцу.
У борби без икаквог фер-плеја и било каквих обзира премијер ове државе – суочен са чињеницом да се његов малолетни син, ученик новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај“ придружио друговима у побуни генерације – објављује како је дете натерано да се прикључи тамо где по свим законитостима припада. Чак и да је то истина (а није јасно показано) госп. Вучевићу би било паметније да је ћутао. Јер дете које се у овако субверзивним догађањима прикључи генерацији која ризикује – здравомислеће је. Храбро.

МОЋ МАГАРЕЋИХ ГОДИНА Свако кога су у читању лектира закачиле Магареће године Бранка Ћопића (а отац Данила Вучевића припада тим) разумеће да је побуна смисао младости. А ето, дође и трен кад читање лектире покаже смисао – није (само) насиље професорке српског, него подука за нека времена.
Кратко подсећање. У Магарећим годинама, група дечака осмелила се, да у строгом реду школског интерната, украду Црну књигу у коју је васпитач, кога су они тајно прозвали Смрдоња, записивао њихове грешке и у коју су стајале казне за недисциплину, избегавање чврстог реда. То је била храброст каква је у нашој деструираној школи – која је данас са распојасаним родитељским саветима и систематски угроженим ауторитетом учитеља – незамислива. Ћопић је то описивао у хумору, али последице су стварне – пао је префект (директор школа), заљуљао се читав град… И на крају, ови Ћопићеви дечаци, по потреби времена у коме су живели, у трену су постали ратници – јер у њиховим животима се појавио најозбиљнији догађај. Рат!
„Стојим са Бајом пред мрачним замрлим конвиктом. Оба смо замишљени, утонули у сјећање.
… С друге стране Уне чула се пјесма и трупкање кола, а ми смо сједили, ћутљиви и сјетно, на степеништу замрлог ђачког дома. Шта ћеш, нисмо више дјеца, изашли смо из вратоломних магарећих година, одрасли смо, ратујемо.
„Збогом, бихаћке дјевојчице, некадашње наше другарице из школских клупа! Чекајте стрпљиво под прастарим платанима, можда – ће се неки од нас и вратити с далеких бојишта…“
И то није усамљена прича из историје овог народа. Сетите се генерације коју је Станислав Краков описао у Живо човека на Балкану. Кад је почео Први балкански рат (1912) ђак седмог разреда гимназије Краков се пријавио као добровољац у четнички одред мајора Војводе Вука. Уопште није он био усамљен у генерацији.

ОД НУШИЋА БАНА ДО ПРИНЦИПА ГАВРИЛА Сетите се 1300 каплара – деца започела војну школу, сви одлазе на фронт на Колубару и Сувобор да у бојном поретку који води Живојин Мишић „извојују једну од најсјајнијих победа у Првом светском рату“ – Колубарску битку.
Иза њиховог узвишеног чина су остали записи: „То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље.“ (енглески лист Обзервер)
Или оно писмо: „Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми сложно проповедали… Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина! Твој син Бан“ (Последње писмо Страхиње Нушића-Бана оцу Браниславу Нушићу)
Омладина „са Балкана“ није могла да избегне да – учествује у историји. Кад је Аустро-Угарска анкетирала Босну и Херцеговину (октобар 1908.) свакодневни живот показивао се мирним. Они који по логици друштвеног положаја „имају шта да изгубе“, па су у сваком злу спремни на компромис, јасно су показивали „лојалност Цару“ – „међу најжешћим присталицама анексије била (је) све утицајнија елита српских трговаца у градовима, нарочито у Сарајеву, али и у Бањалуци и Мостару“, а и црквени врх се држао да је „свака власт од Бога“ па је „Евгеније Летица, митрополит Српске православне цркве у Сарајеву, чак служио благодарење у част анексије“.
И баш том приликом дошло је до „инцидента“. Један сведок је писао да кад је „митрополит Летица са уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и владарски дом аустријски, клекнуло је све на колена сем једног реда младих људи поређаних по годинама и разредима који је стајао као укопан и нем. Били су то малишани сарајевске гимназије“. Малолетници, господо.
Британски писац Миша Глени је век касније писао: „Ово је био први јавни протест младих интелектуалаца, иако је овај догађај био подједнако значајан и због подршке коју је анексији пружила српска елита. Припадници Младе Босне осудили су своје родитеље као сараднике које је купила колонијална власт.“.
Недељко Чабриновић је „био у нарочито незгодном положају јер је његов отац радио као професионални шпијун за аустроугарску полицију“. Владимир Дедијер је пронашао и да је стари Чабриновић у лето 1925. покушао да изврши самоубиство у Београду, због, како је листу „Балкан“ објаснио „неправди према њему и гласина да је био аустријски шпијун“. Таква чињеница јесте младог човека терала „да спере љагу“ пред друштвом у коме је „мој род“ био изнад цене моје главе. „Током испитивања после атентата, Чабриновић је открио да његова група није намеравала да се заустави код убиства Франца Фердинанда и генерала Оскара Поћорека, војног заповедника у Босни. Завереници су били осудили на смрт и митрополита Летицу и три водећа српска трговца и политичара из Сарајева“.
Гаврило Принцип, вероватно најчешће спомињано српско име у XX веку, извршио је атентат – као малолетник. Тај дечак 1912. избачен из школе због ђачких демонстрација, пешке одлази у Београд и у четничким одредима тражи да као добровољац ратује за слободу свог народа – и лично га је мајор Војислав Танкосић одбио, јер је „премален и слаб“.
Милорад Екмечић је показао да је Млада Босна произашла из стања друштва које је одјелни предстојник у Земаљској влади у Сарајеву барон Колас означавао као Angst vor Kinder – како је говорио „да у званичној политици (Царевине) постоји страх од деце (Angst vor Kinder)“. Опсервација чиновника Великог царства била је тачна. Манифест отпора младог писменог света већ је могао да стане у четири стиха: /Ми знамо судбу и све што нас чека,/Но страх нам неће заледити груди,/Волови јарам трпе а не људи – /Бог је слободу дао за човјека./  (Алекса Шантић, 1907). Порука је недвосмислена, а и речена најмоћнијим изражајним средством свог времена. Стихом. То би ваљда данас ишло од човека до човека – тик-током. Или тако нечим.

ИЗМЕЂУ РЕЧИ И ЧИЊЕЊА Верујем да подсећање има смисла. Дубоког смисла. И да је, да кажем најблажим начином, неопрезно узвикивање председника Србије: „Стидите се зликовци једни, шаљете Милошево дете да протествује против оца! Бар се због тог детета уздржи! Срам те било! Мрзи Вучића, иди на протесте, али се уздржи због тог детета Милоша Вучевића. Дивим се Милошу што је остао тако смирен и молим га да остане такав. Он је у томе бољи од мене.“
Премијер Вучевић у јавној комуникацији није показивао да се разликује од председника. Једино му је речник сиромашнији. А на крају тог ланца појављује се директор школе Радивоје Стојковић… Извињава се, „осуђује политизацију ученика и школе, поступање наставног особља које је ‘искористило трагедију за незаконито и неморално политичко деловање’, те најављује покретања дисциплинских поступака против одговорних“.
Ако погледате биографију тог човека видећете да он наступа против себе. „Основно је да ученике научимо да мисле, да се критички односе према свету око себе, да не прихватају ствари ‘здраво за готово’, него да у свему траже сврху и суштину“. Даље: „Ово мора бити циљ друштва у целини, а не само школе“, говорио је човек који је на челу Заједнице гимназије Србије, а један је од најдуговечнијих чланова Националног просветног савета, сад председник. Плус: „Лични пример и посвећеност су најјаче карике у васпитању и образовању, јер васпитач својом појавом васпитава“, говорио је. Сад та деца од њега траже да се извине за поданичко саопштење. А он се дао у вишечасовно клечање. Ако држи до својих речи – проф. Стојковић ће моћи да жали што није препознао тренутак.
Деца, говорим о генерацији „која расте“, није чланство политичких кохорти које пресвлаче дресове увек, сваки час и за било шта. Политичке партије су машине за млевење људског достојанства. Најгори део те генерације носи бирачима 100 грама кафе, кило шећера и флајере. И „помаже“ старим да заокруже 1. Или сад долазе да саботирају своје – као бринући кад ће моћи да полажу испите и слушају предавања. Цинизам те озбиљности је – талог у једном времену у коме се ломе светови.

P.S.

Чекам бус у градском превозу који је ова власт („најбоља у историји Србије“) успела да претвори у хаос. Иза мене два дечака. Средњошколци. Причају своје приче… У једном тренутку један каже: Јеси ли чуо, хоће да сруше Генералштаб? Други каже: Нисам баш пратио, али чуо сам нешто… Први: Даће све Америма. Срамота. Не руши се то зграда, узимају нам слободу… Погледам их искоса, док они настављају. Не, нису се они упуштали у истраживање целе те суморне ујдурме државе која се игра са својом слободом, али разумеју…
Сетио сам се одговора Достојевског онима који су говорили да Руси нису неки православци, слабо читају Библију: „Каже се да руски народ слабо зна Еванђеље; да не зна основна правила своје вере. Можда је то истина; али зато он зна Христа, и одискона га носи у срцу своме. О том нема сумње.“ И слобода се одискона – носи у срцу. И нема политике која у неком тренутку не поверује да она то може да укине.