ГРУЗИЈСКИ ЗАОКРЕТ НА ЕВРОПСКОМ ПУТУ

Почиње нова ера у односима Москве и Тбилисија, где се назиру контуре прикључења Савезу Русије и Белорусије, са Абхазијом и Јужном Осетијом као аутономним јединицама унутар државе Грузије

На улицама Грузије и њеног главног града Тбилисија поново су почели западни покушаји насилног преузимања власти. Демонстранти, активисти са туђим заставама у рукама, јуришају на административне зграде, незадовољни што је влада „скренула“ с европског пута. Премијер Ираклиј Кобахидзе објавио је прекид европских интеграција „до 2028. године“, односно док Грузија не буде у потпуности спремна за то. То, заправо, значи да влада Кобахидзеа у свом мандату неће водити преговоре о чланству, нити ће Тбилиси узимати од Брисела „подстицајна средства“ што, како је истакао Кобахидзе, суштински неће утицати на економску ситуацију у земљи, јер је реч о малим новчаним износима. Ова промена у Грузији, за многе неочекивана, веома је болна за Запад, јер је неко са „сиромашног истока“ Европској унији рекао да га не занима интеграција са њима. Мада то није први овакав случај, претходно је то учинила Јерменија када је приступила Евроазијској унији, могуће је да неће бити и последњи. Између осталог и зато што је рат у Украјини показао како пролазе „савезници Запада“, када вас прво с обе руке гурну у опасан сукоб, а затим се само измакну и кажу: „То је твој рат, ми за тебе нећемо гинути“. Тешко да ће било ко више пристати да буде такав „савезник“.

ГУААМ – ДЕО ШИРЕ АНТИРУСКЕ ПРИЧЕ Три постсовјетске републике – Грузија, Украјина и Молдавија – све до недавно биле су узданице Брисела и Вашингтона, неко с ким се сваки дан разговарало о охрабрењу на путу убрзања перспективе приближавања потенцијалном прикључењу ЕУ. Другим речима, били су део западног фронта на границама Русије. И без наде да сви силни бесмислени „преговори“ заиста воде некаквом чланству. Додуше, то је било јасно владајућим елитама, док је за грађанство важила друга прича – ево нас, само што нисмо ушли. Још „пар поглавља“, пар санкција Русији, пар десетина испоручених тенкова и авиона Украјини, и ту смо! Постајемо преко ноћи богати и срећни! Грузија, Украјина и Молдавија биле су и део шире антируске приче под називом ГУААМ, заједно са Јерменијом и Азребејџаном, као и тзв. Источног партнерства у коме је једно време обитавала и Белорусија. Затим се ово весело друштванце осуло – најпре је својим путем кренула Белорусија, затим Јерменија, па Азербејџан. Сада и Грузија. Умало и Молдавија, чије је домаће становништво већински подржало геополитички заокрет, али су пресудили „гласови дијаспоре“.
У међувремену, ни Украјина није више она иста, загазивши дубоко у процес дезинтеграције и нестанка с геополитичке позорнице, па је велико питање који би њени делови – и да ли уопште – на крају могли да остану у својству кандидата за убрзање приближавања могућег прикључења. Са Молдавијом и Грузијом је слично: Придњестровље се одвојило од Кишињева, а Абхазија и Јужна Осетија од Тбилисија. Тако остаје нејасно по ком основу су ове земље постале кандидати за ЕУ, ако нико не зна где су њихове границе. Управо ових дана престала је и прича о „европским интеграцијама“ Грузије, земље која је под револуционарном управом Запада прва ушла у отворени ратни сукоб против Русије. Сада ће кренути супротним смером – ка потпуној обнови односа и стављању под заштиту Русије, уколико грађани Грузије то буду желели. Резултат октобарских парламентарних избора је показао да зближавање са Москвом више цене од магловитог европског пута. Који, уз то, још и води у нови рат против моћног суседа. Грузијци су томе рекли јасно – не.
Пре тога, своје „не“ рекла је и Влада Грузије. Још 2022. године, Запад је од њих тражио да отворе „други фронт“ против Русије, и тако помогну Украјини. Влада је рекла – не. Онда су им тражили да себе разоружају и своје наоружање испоруче Кијеву, као што то раде и сви други западни сателити, али одговор је био исти. На послетку, инсистирали су да Тбилиси уведе санкције Русији, али је одговор био – не! Тада су почели озбиљни проблеми за грузијску владу. Показало се, наједном, да у Грузији нема довољно демократије, да се гуше људска права и слободе. Кренуле су критике и претње Тбилисију да под хитно поправи своје понашање. Уместо тога, одговор Кобахидзеа и другова био је усвајање два закона: о супротстављању страним агентима и спречавању ЛГБТ пропаганде!

ДАНИ НАЈВЕЋЕГ ИСКУШЕЊА ЗА ГРУЗИЈУ И ЊЕНУ ВЛАСТ То је био крај љубави Тбилисија и Брисела. Од тада не престају улични протести због „скретања са европског пута“, али за сада немају успеха. Ово су дани највећег искушења за Грузију и њену власт. Свестан колики су изазови пред њим, премијер Ираклиј Кобахидзе поручио је Бриселу да амбасадор ЕУ у Тбилисију под хитно промени реторику и престане да се меша у унутрашње ствари Грузије, иначе ће Влада предузети узвратне мере, односно ускраћивање гостопримства госту који много воли да критикује власт земље домаћина и позива грађане да на изборима гласају за опозицију, што је несумњиво кршење Бечке конвенције. Овакво заоштравање једног „кандидата за чланство у ЕУ“, са самом ЕУ, до сада је било незамисливо. Показало се, тако, да није лако постати „кандидат за приближавање“, али да, када једном остварите тај заветни циљ – сићи са европског пута може бити још теже.
Имајући у виду да је влада Кобахидзеа и званично, једнострано прекинула преговоре са ЕУ, промене у Грузији почеле су да се одвијају стреловито. Нема сумње да ће одговор Запада, односно Вашингтона и Брисела, бити озбиљан. Не сме се никоме дозволити да скреће са зацртаног и јасно омеђеног пута, поготово у овим кризним данима када и на самом Западу траје преиспитивање како и куда даље. Ни они нису сигурни где их је то довело махнито увођење санкција Москви и помагање Украјини у рату против Русије, али јасно виде да им је то снажно подрило економску снагу. И да многи више не верују слепо у „европски пут“. Ако Грузија покаже да је могуће рећи Бриселу „до виђења“ и не претрпети последице након тога, биће то путоказ и другима да је могуће мислити и својом главом. Да то није више тако опасно, као некад, када сте за час могли да постанете жртва агресије или обојене револуције.

ЧЕКАЈУЋИ ТРАМПОВЕ ОДЛУКЕ Главно је питање сада – имају ли покрети обојених револуција у источној Европи и даље снагу и привлачну моћ као некад? Поготово после победе Доналда Трампа на председничким изборима у САД, где је он рекао да их неће више спонзорисати. Велико је питање, међутим, да ли ће остати при овом свом ставу. Политичка шала каже да се обојена револуција не може догодити у САД, зато што у Вашингтону не постоји америчка амбасада. Реалност је нешто сасвим друго. Ови утицаји су најјачи управо на домаћем тлу, довољан показатељ је БЛМ покрет који је одиграо највећу улогу у обарању Трампа после првог председничког мандата. Да ли су ти избори, како је он тврдио, били покрадени, нико више није испитивао – Трамп се нашао на мети револуционарног покрета и скинут је с власти. То што је сада поново изабран, сведочи само о томе да је криза и унутрашња подршка народа промени политике у САД толико велика, да се то више ни на који начин не може сакрити, ни променити.
Није случајно руски председник Владимир Путин прошле недеље рекао да је живот Доналда Трампа угрожен, после два преживљена атентата.Шта се од Трампа може очекивати? Да ли ће као у првом мандату да практично изокрене своја предизборна обећања, свестан колико је опасно да то ради, или ће имати већу снагу и подршку да то учини. У оба случаја, Америка ће се суочити са мноштвом проблема и, вероватно, слабљењем глобалне моћи. Реакција Вашингтона може да буде пружање већег отпора и додатна подршка различитим покретима који служе његовим интересима, чиме се дубље, и са више новца, увлаче у различите конфликте. Или обустава ових активности, окретање себи и санирање домаћих жаришта којих има не мало у самој Америци. Оба сценарија носе велике ризике, па треба сачекати и видети за шта ће се Трамп одлучити. Најлогичније би било да покуша да споји оба ова приступа али је велико питање колико ће у томе успети. И колико ће му то допустити домаћи „обојени револуционари“.

ПРЕДСЕДНИЦА ПОЗИВА НА ОТПОР ВЛАДИ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ Криза у Грузији добиће и додатни заплет због предстојећих избора у парламенту за председника државе. Досадашња председница, држављанка Француске Саломе Зурабишвили, већ је рекла да неће признати резултате гласања, јер сматра нелегитимним парламент у коме већину има партија Грузијски сан премијера Ираклија Кабахидзеа. Председница отворено позива на отпор влади своје земље, не желећи да призна ни владу, ни њену политику која подразумева отклон од европског пута. Све је то, заједно са хиљадама прозападних активиста на улицама који подржавају Зурабишвилијеву – сценарио за наставак грађанских сукоба. Тешко, међутим, да ће то уродити плодом, јер су на октобарским изборима грађани показали да не верују више бриселским обећањима да ће постати чланица ЕУ. С том причом је завршено. Почиње нова ера у односима Москве и Тбилисија, где се назиру контуре будућег процеса прикључења Грузије Савезној држави Русије и Белорусије, са Абхазијом и Јужном Осетијом као аутономним јединицама унутар нове грузијске државе.