ГОДИНА КОЈА БУДИ СТРЕПЊУ

РАСТАНАК С МИНУЛОМ КЊИЖЕВНОМ ГОДИНОМ: УСПОНИ И ПАДОВИ У 2024.

Суморне тонове појачава извесност да откуцава сат који мери животни век сајамског комплекса уз Саву, чиме је постојање Сајма књига угрожено (а то је лакмус тест књижевне сцене у Србији). Да ли можемо рећи да ова година, без обзира на вредна остварења, буди наду? Или од силних најава економског раста у европским размерама остаје само оно чувено Сремчево „срљање у прогрес“?

Година за нама, која је донела нове прогоне и страдања Срба на Косову и Метохији, а затим и трагичне догађаје у самој Србији (пад надстрешнице на новосадској железничкој станици) оголила је многе процесе који су се годинама одвијали испод радара јавности. Из те суморне перспективе тешко је писати о књижевним догађајима у 2024. години, али неколико момената, и одређен број наслова, ипак треба да буду запамћени.
На првом месту, то су одласци наших великих писаца, Горана Петровића и Радослава Петковића. Шта је тиме српска књижевност изгубила видеће се тек, али оно што је било евидентно јесте све мањи број уметничких писаца који се суверено крећу кроз историјске периоде. Другим речима, без обзира на жилавост коју показује кроз дела жанровских писаца, историјском роману у нас предстоји криза. Он је некада био један од важнијих елемената идентитета наше књижевности, кључни показатељ њене оријентације на судбину народа, што је делимично била последица фактора на коју књижевност није могла да утиче. У време пост-постмодерне, услед популарности тзв. аутофикцијске књижевности, а заправо оне литературе која своју сврху види у преосмишљавању процеса одрастања и односа појединца према друштву, историјски роман губи ону ауру коју је имао у временима када је колективна судбина била у сржи интересовања. Можда би, међутим, и био ред да такво време макар за Србе коначно дође. Симптоми не обећавају.
Но, поједина дела, као што је роман Неде Бјелановић Црвени кровови (Архипелаг), или Сунчице Денић Селфи из Берена (СКЗ), показују на који начин се може приповедати о личном искуству, све време заправо борећи се са демонима колективних траума – сарајевске, косовске и иних, избегличких највише. Коначно, о чему другом, ако не о судбини у којој се укрштају лична храброст и историјски усуд, није и књига Матије Бећковића Мајка Зорка (Вукотић медија)?
Мимо ових дела, читаоцима ће вероватно остати у памћењу и роман Палаа Горана Петровића (Лагуна), објављен на основу рукописа који је био спреман за објављивање, а чија уметничка виртуозност боли интензивније сада када знамо да аутора више нема. Из рукописне заоставштине, поред Петровићевог, стигао је и роман Добрила Ненадића Бексво из раја (Лагуна), о историји једног локалног, сеоског света који је особито страдао након Другог светског рата. Пажњу критике привукао је и Заво Горана Марковића (Лагуна), у којем кроз преплет судбина Хуга Клајна, Стане Ђурић и Владислава Рибникара израста пред нама један изгубљени Београд. Коначно, о граничарском усуду Срба, који има и своје метафизичке корене или последице, приповеда нови роман Мирка Демића, Небеска иванхана (Лагуна). Сва ова дела тек чекају своје посвећене читаоце.
Неки од ових романа, па и постхумно објављених, нашли су се у конкуренцији за НИН-ову награду – која ће бити додељена у своје традиционално време, од стране темељно измењеног жирија. Међу делима која конкуришу је и роман, Мухарема Баздуља, заступника бојкота награде, објављен под егидом Космос издаваштва – Лимени лијес за Заимовић Зејну. И код овог дела се осећа преплет искуствених дилема, сећања на један бивши свет и рекапитулације сопства у новом, што показује да генерација која је тренутно доминантна у српској књижевности, а то је она која је своје формативне године провела у рату – полако и тематски обликује њен идентитет. Аутори који стварају мимо ових трендова, као Тајана Потерјахин, која је ове године објавила четврти део Варошке легенде (Дерета) заправо су реткост.
На списку пристиглих романа за награду (185, а нису сви објављени романи ни ушли у конкурс) присутна су и дела Светислава Басаре – Minority report: podcast (Дерета), Пуцањ у разно Владислава Бајца (Геопоетика) те Мадам Фајрфлај Угљеше Шајтинца (Архипелаг), али и Странац у шуми владике Григорија (Лагуна). На који начин ће награда истаћи неке од њих остаје да видимо, јер сам обим књижевне продукције показује да у Србији не постоји једна, већ неколико књижевних сцена које мирољубиво (не увек) коегзистирају. А то један критичар, па ни више њих, не може обухватити. Да овај квантитет не рађа увек и квалитет јасно је свакоме ко савремену продукцију пореди са оном од пре педесет или шездесет година. Овим се, наравно, не завршава попис значајнијих дела која су ове године објављена – била би грешка прескочити Марин уио Сање Савић Милосављевић (Бедем књиге) или Роман о Цибулки Михајла Пантића (СКЗ), али чињеница је да домаћа књижевна „продукција“ и даље расте и буја.
Слично, али не сасвим исто се може рећи и за поезију. Већ годинама влада неподељена оцена међу књижевном критиком да поезија представља квалитетнији део домаће књижевности, али то не помаже њеној друштвеној препознатљивости, па ни читаности. Током 2024. године, објављена су Оабрана ела Матије Бећковића (Матица српска, Архив Војводине), Мирослав Алексић објавио је нову књигу песама, Бење инвина за крагујевачке „Кораке“, а опет је највише важних издања домаће поезије објавила краљевачка Народна библиотека „Стефан Првовенчани“. Споменимо само нову књигу Драгана Марковића Врсе љуи, Велимира Кнежевића Лио, те Нож о коску Мирослава Цере Михаиловића, овогодишњег добитника „Жичке хрисовуље“.
Пред крај године, нову књигу објавио је и Саша Радојчић, Јежеви, у издању Културног центра Новог Сада, такође веома важне адресе када је савремена поезија у питању. Међу уметнички успелим песничким књигама објављеним ове године свакако су Прси Мата Уљаревића (Суматра издаваштво) и Брза оша Слободана Јовића (СКЗ/Народна библиотека „Стеван Раичковић“ из Кучева), која је објављена у склопу новоустановљене песничке награде која носи име по аутору Камене усаванке. Овим је песничка сцена обогаћена наградом која укључује објављивање књиге, чиме се наставља традиција коју су неговале неке важне књижевне награде у прошлости, данас нажалост угашене. С тим у вези, награде у поезији, у одсуству других видова јавне препознатљивости, и даље имају смисла јер одржавају сцену живом, премда су опасно близу границе инфлације (ако она већ и није пређена). Други, занимљив вид представљају ове године поново организована критичка читања и перформанси, којима се поезија укључује у друштвена збивања заузимајући одређен став и постајући тиме део ангажмана.
Да ли тиме поезија сигнализира да је разумела нему поруку времена да другачије није релевантна, сем као ангажована или културолошки јасно опредељена? Јер, ако погледамо златно време песништва у друштвеном смислу, а то су године од 1952. до 1992. (заправо до почетка инфлације) видећемо да је књижевност, па и поезија, неретко преузимала неке функције које можда припадају историографији, политици или социологији. Простор слободе у једнопартијском систему био је предвиђен само за фикцију – што га је фикционалним и чинило.
Данас је улога државне помоћи нешто другачија. Држава би требало да помаже библиотеке као носиоце књижевног живота, али су неки трендови, уочени ове године, врло опасни у том смислу. На првом месту, то је кашњење редовног годишњег откупа, који је закомпликовао пословање и издавачима и библиотекарима, па се надамо да ће 2025. ствари тећи редовним путем. На другом месту је врло лоше изведено увођење „Тарифе за давање на послугу оригинала и умножених примерака ауторских дела издатих у штампаној форми“, која ће представљати велики финансијски ударац на ионако сиромашан буџет библиотека, којих не само да нема довољно (чак ни у складу са прописима) него се константно смањује број запосленог особља. Ово гашење библиотечких делатности је врло знаковито ако се сетимо да су библиотеке у 19. веку настајале као читалишта, грађанском иницијативом јер није било државе која би организовала национални културни живот. Нећемо ваљда доћи у ситуацију да сад кад имамо државу, она гуши оно због чега је настала?
Ако овим суморним тоновима додамо и да откуцава сат који мери животни век сајамског комплекса уз Саву, чиме је постојање Сајма књига (а то је лакмус тест књижевне сцене у Србији) чак и краткорочно доведено у питање, да ли можемо рећи да ова година, без обзира на вредна остварења, буди наду? Или од силних најава економског раста у европским размерама остаје само оно чувено Сремчево „срљање у прогрес“?