ЧЕТВРТ ВЕКА САВЕЗНЕ ДРЖАВЕ РУСИЈЕ И БЕЛОРУСИЈЕ

Председници Путин и Лукашенко потписали су споразум о гаранцијама узајамне безбедности, за заштиту суверенитета, територијалне целовитости и неповредивости граница Савезне Државе

Пре 25 година, 8. децембра 1999, председници Русије и Белорусије, Борис Николајевич Јељцин и Александар Григорјевич Лукашенко потписали су Споразум о стварању Савезне Државе Русије и Белорусије. Овај споразум, коме су претходила још три – Споразум о стварању заједнице Белорусије и Русије (1996), Споразум о Савезу Белорусије и Русије (1997), Декларација о даљем уједињењу Републике Белорусије и Руске Федерације (1998) – постао је чврста правна и политичка основа даље интеграције две земље, све до данашњих дана. Уз много мука и перипетија, повременог „клизања“ Белорусије у правцу Запада и повратака назад у „домаћу луку“, ипак су Москва и Минск успели да изграде снажну интеграциону структуру – и сада реално функционишу као једна држава у бројним областима. Кроз стотине споразума и уговора, Савезна Држава се профилисала као јединствена, првенствено када је реч о економији и одбрани. Колико је то значајно за обичне људе, види се и из тога што грађани Белорусије у Русији имају једнака права приликом запошљавања и вођења бизниса као и домаћи држављани. И обрнуто. Реч је о пуној економској, политичкој и социјалној интеграцији.

НА НАЈТЕЖЕМ МЕСТУ У НАЈТЕЖЕМ ТРЕНУТКУ Сами почеци Савезне Државе нису били једноставни, у време када је униполарни свет на челу са Сједињеним Америчким Државама доживео врхунац, нарочито након агресорског бомбардовања Савезне Републике Југославије, која је једно време такође показивала интересовање да се прикључи овом пројекту. То, наравно, није било реално у том тренутку, а и Русија и Белорусија су доживеле безброј опструкција САД и НАТО-а на путу уједињења. Али су ипак успеле, и тек сада се види колико је пут којим су кренули председници Јељцин и Лукашенко био стратешки исправан и неопходан за опстанак две земље. То говори у прилог тези да се Јељцин затекао на најтежем месту у најтежем тренутку и да су највише због тога резултати његове владавине били катастрофални, а не зато што је он био толико лош и неодговоран председник.
То својим поступцима потврђује и његов наследник Владимир Путин, који никад није дозволио да се блати лик Бориса Јељцина, једне трагичне фигуре у трагичној епохи. Иза Јељцина остаје и Савезна Држава, али и још два светски важна споразума чији је он креатор. Један је Московска Декларација Русије и Кине о стварању мултиполарног света и успостављању Новог светског поретка, потписана 23. априла 1997. у Кремљу. Овај документ лежи у темељу свих данашњих процеса у свету који предводе Кина и Русија, а прикључују им се многе друге земље, жељне мирољубивијих и праведнијих међународних односа. На темељу Московске декларације Бориса Јељцина и Ђијанг Цемина, настале су и Шангајска организација за сарадњу, и БРИКС, и многе друге важне иницијативе у оквиру незападног светског поретка.

ШОС – ПРВА ЛАСТА МУЛТИПОЛАРНОГ СВЕТА Сам ШОС, кроз његову претечу „Шангајску петорку“ 1996, формирали су такође Јељцин и Ђијанг, као прву ласту мултиполарног света. Први споразум о ШОС, организацији која данас окупља 65 одсто територије Евроазије, они су тада потписали у Шангају, заједно са Казахстаном, Киргизијом и Таџикистаном. Данас ШОС има десет чланица (око 3,5 милијарди становника) и још 14 партнерских држава. И за разлику од БРИКС-а, има чврсту организациону структуру, своје органе и институције. Са ове дистанце од четврт века, јасно се види стратешко планирање Русије и Кине. Дугорочни план да у најтежим околностима, док су и Москва и Пекинг били још увек недовољно јаки да пруже озбиљан глобални отпор Западу, а Америка заузета трком за „светском хегемонијом“, без много буке граде инфраструктуру будућег мултиполарног света. Колико су у томе били успешни, можемо да видимо данас. Посебно важна карика у том великом низу је Савезна Држава Русије и Белорусије, као трн у оку униполарном НАТО поретку.
Формирање Савезне Државе био је добро промишљен и неопходан стратешки потез за деценије које су дошле. Када видимо како се развила ситуација у Украјини, која тада није постала део заједничке државе са Москвом и Минском. Тек много касније, председник Виктор Јанукович, кога је Запад свргнуо с власти у обојеној револуцији 2014. године, био је отворен за разговоре о различитим формама зближавања са Русијом. Да је том партнерству дата шанса бар једну деценију, данас би Украјина била целовита, просперитетна и Москви веома блиска земља. Али, испало је другачије, о чему је „Печат“ писао још 2008. и 2009. године, најављујући могући велики сукоб на истоку Европе. Да је у ове догађаје, Специјалну војну операцију у Украјини, Русија ушла без Белорусије, или како су западни стратези планирали – са непријатељским режимом у Минску, онда би све било много теже за Русе. А глобални сукоб наступио би много брже, док данас и даље постоји нада да он може да буде избегнут. Између осталог, зато је Белорусија важна.
Да је Запад током протекле три деценије био спреман да слуша поруке Москве и да међусобно уважавају интересе друге стране, до сукоба не би ни дошло. Али, како је ових дана руски шеф дипломатије Сергеј Лавров рекао у интервјуу америчком новинару Такеру Карлсону – Вашингтон никада није озбиљно узимао у обзир Путинова упозорења да Москва неће мирно посматрати како се НАТО инфраструктура приближава руским границама. И нагласио да је то корен сукоба у Украјини, односно Европи. Потпуно је јасно, стога, да је максимално приближавање са Белорусијом било један од одговора Русије на ширење НАТО-а. Посебно после јесени 2020. године, када је Запад готово успео да организује преврат у Минску и свргне председника Лукашенка по моделу кијевског Мајдана. Русија је тада свом силом притекла у помоћ белоруском лидеру и након тога је потпуна интеграција две државе постала незаустављив процес.

ИНТЕГРИСАНА ТРЖИШТА, ЗАЈЕДНИЧКА ОДБРАНА Две земље данас се заједнички супротстављају притисцима, а Русија је добила преко белоруске територије неопходну и драгоцену стратешку дубину од преко 500 километара на Запад, и тако се приближила на само 70 км својој енклави Калињинграду, где је и седиште ратне Балтичке флоте – у срцу „НАТО зоне“. Москва и Минск заједно одговарају на покушаје мешања у унутрашње ствари, што је посебно важно за унутрашњу стабилност Белорусије која је веома изложена овим штетним утицајима.
Економска сарадња у оквиру Савезне Државе показује колико је интеграција важна. Као не толико велика држава, са нешто више од девет милиона становника, Белорусија је четврти економски партнер Русије у свету и први у оквиру Заједнице независних држава. Трговинска размена непрестано расте, и она је 2023. године износила чак 46,5 милијарди долара, према подацима које је изнео председник Државне думе РФ Вјачеслав Володин. У првих девет месеци ове године, размена је порасла за још 8,4 одсто. Две земље највише тргују у националним валутама, где Белорусија на руском тржишту наступа практично као домаћи произвођач у многим областима. Минск покрива руске потребе за одређеном робом, након међусобног увођења санкција са Западом. Осим квалитетних производа тешке и лаке индустрије, Белорусија је позната и као велики произвођач хране, посебно млека и млечних производа. Суштински, два тржишта су потпуно интегрисана.
Али, у овим тешким данима, најважнија је сарадња у сфери одбране и безбедности. Прошле недеље су председници Владимир Путин и Александар Лукашенко потписали споразум о гаранцијама узајамне безбедности, којим су утврђене обавезе у заштити суверенитета, територијалне целовитости и неповредивости спољних граница Савезне Државе. Имајући у виду да су по руском Уставу у територијални састав укључене и области које су од 1991. године припадале Кијеву, то означава директно признање Минска ових промена. И обавезу оружаних снага Савезне државе да бране новоуспостављене границе.
Ово су значајне геополитичке промене које хомогенизују руски фронт према Западу – у првом реду војни, али и политички и економски. Раније је консолидована заједничка противваздушна одбрана Савезне Државе, а Русија је на територији савезника разместила ракетне системе, укључујући и нуклеарне пројектиле средњег домета. За сваког разумног, ови сигнали били би довољан подстицај да се седне за преговарачки сто, пре него што не буде прекасно, имајући у виду да би губици на европском тлу у случају сукоба били неприхватљиви. Како је Лавров рекао Карлсону у интервјуу, у случају размене нуклеарних удара, погрешно је уверење неких кругова у Вашингтону да би страдала само Европа – у том сукобу сигурно не би била поштеђена ни Америка. Било би добро да овог пута на време послушају Путина, а не да се у то по обичају увере прекасно.