БРИТАНСКА ДУБОКА ДРЖАВА И ТЕОРИЈЕ ЗАВЕРЕ

Период за прелазак из теорије завере у истину је неких шест месеци, кажу мудраци на друштвеним мрежама. Сходно томе смо сад саслушали и премијера Британије Кира Стармера који нам је званично саопштио да имиграција није случајна, ни спонтана, да је планирана и да постоји извесна „агенда“ која… ха, ха, а ми о томе пишемо већ месецима. Изгледа да је он последњи сазнао

Већ годинама круже приче о постојању такозване „дубоке државе“ која подрива основне принципе западне демократије и дефакто управља светом око нас. Кажемо „подрива“ јер је основна претпоставка демократије да народ (демос) преко својих представника спроводи своју вољу (кратос – моћ). Но, већ неко дуже време сумњамо да је то баш тако. Али како би другачије могло да буде?
Па, на пример, да је све ово пред нама једна позоришна представа где су реквизити лепо распоређени, шминкери су обавили свој посао као и тонци, декоратери, костимографи; карте су на улазу уредно наплаћене, бифе ради без грешке, улоге су подељене лепим високим и наочитим глумцима и шармантним стаситим глумицама, режисер је примио упутства из „централе“, задаци су задати и једина је сврха читавог догађаја да се гледаоцима одврати пажња и да се забаве, да не примете да свој политички живот проводе у позоришту, да су само гледаоци, а не актери те представе. (Интерактивне представе су у моди, али…) Позориште је метафора, дакако, а политичка сцена је стварност. Да ли демократски уређена друштва заиста спроводе вољу грађана и у интересу грађана?
Ако бисмо потражили једну радну дефиницију „дубоке државе“, за потребе овог чланка могли бисмо да се договоримо да то буде слој појединаца или удружења (компанија?) који нису подложни демократској вољи грађана па самим тим ни променама које грађани желе и требају. Они су ту где су стално и остварују своје интересе управљајући поступцима нама видљивих политичких структура. Таква једна „влада у сенци“ је скуп вештих манипулатора, бирократа те финансијских, индустријско-војних, фармацеутских, енергетских и других интересних скупина.

КОЛЕВКА ПАРЛАМЕНТАРИЗМА Да видимо сад Неколико свежих примера из Британије. Колевке модерног парламентаризма, неки кажу. Служили су за пример раније, па су ваљда и ове две епизоде које ћемо овде продискутовати сасвим узорне и парадигматичне. Ако може овде зашто не би могло у Румунији, Грузији, Венецуели, Белорусији, Јужној Кореји…
Ево првог примера. Све земље Запада су већ неколико година под правом опсадом имиграната. Сједињене Државе, Немачка, Француска и Италија, Шведска и Данска, па и Британија. Ова острвска земља има око 65 милиона становника на територији величине отприлике као некадашња СФР Југославија. Значи, врло је густо насељена, а ако узмемо у обзир да три четвртине тог становништва живи на југу око Лондона па до, рецимо, Бирмингема, онда је јасно да је земља по многим критеријумима и пренасељена. И поред тога, претходна конзервативна влада је широм отворила капије и почела да прима огроман број и легалних и илегалних имиграната. Нова лабуристичка влада, која је иначе критиковала Торијевце због либералне имиграционе политике, је наставила истим стилом који су још и унапредили скоро до савршенства па су у последњих годину дана успели да увезу 906.000 имиграната. Милион људи за годину дана. Сви су ти људи на југу, наравно. Лондон и околина, тако да је бити белац и Енглез у том граду сад чиста егзотика. Градоначелник Садик Кан се тиме дичи и каже да Лондон и није бели град. Но не каже нам које је онда боје.
Како било, различите британске владе, као и оне у горе наведеним земљама тврде да су имигранти избеглице и да по међународном хуманитарном праву они морају да буду прихваћени. Нико нормалан не може да се супротстави тако хуманој логици, зар не? Но, не лези враже, пре неки дан и то, на изглед, из чиста мира наш дични премијер, Кир Стармер, који је искористио последњих шест месеци да извређа свакога ко би се усудио да спомене имиграцију, изађе пред камере и о прекомерној имиграцији рече следеће: „Ова се ситуација није догодила јер нисмо имали среће, нити је што је то глобални тренд нити се догодило из непажње, не. Ово је промашај, неуспех сасвим другачије природе, ово је све намерно испланирано. Закони су измењени како би омогућили либералнију, слободнију имиграцију. И Брегзит је томе послужио, да претвори Британију у један велики експеримент слободних, отворених граница.“ Дакле, ако је неко преспавао последњих неколико година, обавештавамо вас да се за овакве и сличне изјаве на друштвеним платформама до јуче могло заглавити у затвору. Од данас не, пошто је то и сам премијер признао. Или ће он сад самог себе да стрпа у затвор?
Кир Стармер, како овде видимо, није за ту најезду имиграната оптужио чак ни претходну конзервативну владу. Сетимо се да је то први задатак сваке нове владе како би нам објаснили зашто су њихова предизборна обећања неостварива. Те открили смо да нема пара у буџету, те потписани су (претходници) међународни споразуми, те промењени су домаћи закони, и тако даље. Овде међутим имамо случај премијера који нам саопштава да је становита одлука, и то врло важна одлука, донесена мимо партијских тела и уобичајених демократских процедура. Стармер је ову изјаву дао на конференцији за штампу, али обзиром на јадно стање овдашњих медија нико се од присутних новинара није усудио да га пита: „а ко је то онда донео такву одлуку о турбо имиграцији“? Било би лепо да су обавили своју професионалну дужност и питали. Али нису, ваљда и нису ту да питају, више су као стенографи. Неко је, дакле, донео одлуку и сада је спроводи док ми то можемо само немо да посматрамо. Тако нам каже премијер који је већ ушао у историју као најнепопуларнији свих времена. И то за само шест месеци колико је у Даунинг стриту. Импресиван подухват, заиста.

ВЛАДАР ИЗ СЕНКЕ Но, хајде сада да видимо и други случај обзнањивања постојања алтернативних извора моћи у британском демократском систему. Доминик Камингс је био саветник у кабинету Бориса Џонсона. Остао је упамћен као арогантан, својеглав и реформиста – барем на речима. Колики је реформиста био нека нам послужи податак да је тражећи „свежу крв“ и нову памет другачију од оне већ устајале у Вајтхолу (влада) врло помпезно објавио да је коначно нашао таквог једног генијалца који на свет гледа потпуно другачије и који има сјајне, нове идеје. Дотични је био тек свршени студент са Оксфорда. Сви послератни британски премијери су студирали на Оксфорду, осим Џона Мејџора који нема факултетску диплому. Барем пола Вајтхола је исто тако стигло са Оксфорда. У Британији има скоро 130 универзитета, а он је тог потпуно другачијег, иновативног генијалца нашао… тамо где и све друге пре њега. Да ли тај заиста може да мисли потпуно другачије? Просудимо сами. Толико о реформама овог реформисте.
Како било, Камингс је био умешан у скандале, као и сви други, па му је то и скратило политичку каријеру. Сада се одједном појављује у јавности са описом стања политичког система који се састоји како он каже од лажне меритократије, лажне одговорности и лажне владе. И даље нас обавештава, да у министарству за иностране послове седи човек чије име никада нико у јавности није споменуо, а који је бар десет пута утицајнији од самог министра иностраних послова. Звучи као детаљан опис „владара из сенке“.
Састанци су тамо у влади, описује Камингс, унапред изрежирани тако да када премијер има заједнички састанак са министрима, они прво пре тог састанка иду у кабинет премијера и дају му фасциклу где је на првој страни документ који се зове „белешке председавајућег“ – то је сценарио односно оно што премијер чита. Ту су и закључци председавајућег који су састављени пре самог састанка. Онда почне састанак и премијер поздрави присутне, сви чланови владе ту седе и гледају у своје фасцикле. Сви наравно имају своје предлошке које је премијер прочитао па онда каже како смо сви сад овде да разговарамо па бла, бла, бла… (Камингс тако прича). Онда премијер постави неком питање а сви читају своје белешке из фасцикле. На крају се он свима захвали и каже како је дискусија била изузетно плодотворна, фасцинантна, доприноси присутних су били врло корисни те прочита све оне закључке који су били припремљени унапред. Звучи као пародија, каже Камингс, али је то буквално тако.
Шта нам Камингс овде описује? Заседање кабинета Северно-корејског диктатора Ким Џонг Уна? Не, он нам описује недемократску функционалност британске владе. За тим столом седе бирократе који свој домаћи задатак пре часа носе на увид наставнику, а онда се на часу сви праве да нешто дискутују и да им се мишљења сучељавају. Лепо се све то заврши, уз осмехе и тапшања по рамену, па онда сви заједно иду да спроведу оно што им је безимени господин из Вајтхола наредио да раде. Иначе је таквих „безимених“ више од једног. У сваком одсеку по један. Које су шансе да у таквом систему воља и интерес грађана буду заступљени? Па нула посто, рекло би се. Тај у Вајтхолу нити зна нити хоће да зна шта мисли боранија. Има он преча посла, стратешке, геополитичке интересе, глобалне визије и дугорочне пројекције.
Сетимо се како „добротвор“ Бил Гејтс и директор Блекрока Лари Финк долазе право у резиденцију премијера у Даунинг стрит да попричају о… да заиста, о чему? Зашто ти страни држављани (Американци) не иду званичним каналима преко министарства и зашто се о њиховим плановима не расправља у парламенту и у широј јавности? Изгледа да нема потребе, захваљујући Камингсу смо упознати с начином функционисања владе. Више као секта. Вероватно се на ватиканским саветима одвијају жустрије и смисленије расправе. Треба напоменути да је Доминик Камингс амбициозан и бескрупулозан човек. Чим је он изашао у јавност са овом причом он сигурно има своје разлоге и планове. Остаје чињеница, међутим, да је он био добро позициониран и да је пратио рад владе. Његов је посао и био да реформише процедуре и процесе како би влада била ефикаснија. То значи да је он врло компетентан да говори о тим темама и да његова реч има тежину. Нико, уосталом, није оповргао његове наводе. Да још приметимо да се његове примедбе односе на рад конзервативне владе Бориса Џонсона који је, ако ништа друго, барем остављао утисак вештог комуникатора који је спреман и да саслуша другачије мишљење. Сада је на челу владе Кир Стармер за кога се отворено прича да је ауторитаран, нетрпељив и осветољубив. Једном речју – стаљиниста. На шта ли ти састанци кабинета тек сад личе?
И кад смо већ код Стармера, његов испад о имиграцији која је предвиђена и дизајнирана (његов израз) негде другде није случајан. Служи то једној јасној домаћој политичкој агенди. Лабуристи су непопуларни, а он поготово. На скорашњем испитивању јавног мњења, да су избори сутра, победили би конзервативци, а лабуристи би били тек трећи – иза реформиста. Избори нису сутра већ за пет година, али је овај тренд све евидентнији. Главни аргумент у рукама реформиста је управо имиграција. Кир Стармер је својим јавним иступом избио то главно оружје опозицији и покушава да остави утисак да он тај проблем може и да реши. Ако ништа друго, барем га је именовао. Да ли је дао довољно муниције корпоративној пропагандној машинерији да ишчупа лабуристе из ове кризе – видећемо.
Поставља се наравно питање како ће Стармер да реши питање имиграције ако не зна које то силе стоје иза пројекта неконтролисане имиграције или ако не сме да то јавно каже. Један од главних разлога зашто западне земље дозвољавају неконтролисани прилив новог становништва јесте да су јефтина радна снага. На британским улицама су сви момци на мопедима који испоручују робу Авганистанци или Пакистанци, или се тако барем чини. Ускоро ће вероватно постати и војници и полицајци. Интереси крупног глобалног капитала су у питању. Истог оног који финансира (корумпира) и демократски изабране представнике. Сасвим је очигледно, наиме, да већина чланова парламента не заступа првенствено интересе својих бирача већ неких нама невидљивих корпоративних ентитета. Пара врти где бургија неће, каже се. То се зове и корупција.
Дубока држава, дакле, постоји. Постоји, рекло би се, и план о „великој замени народа“. Сад је то званично обзнањено. Гледамо изборе у Румунији и Грузији па нам је јасно да је воља бирача ствар фолклора. Камингс каже да је у Британији то пантомима, Стармер нам говори о одлукама донесеним негде другде. Политичко деловање је постала ствар стила, сувишан барокни украс. Питање избора најлепршавије метафоре. Још једна теорија завере се претворила у стварност. Присталице теорије случајности су сада очајни. А таман су нам лепо објашњавали да нема узрочно-последичних односа нити сарадње око остваривања заједничких интереса. Све се тако одвија случајно у хаосу универзума. Ми само треба да седимо, гледамо и да уживамо. Шта је следеће? Американци се нису спустили на месец? Лејди Дијана је убијена? Ли Освалд није убио Кенедија или Арапи нису срушили светски тржни центар у Њујорку? Друг Тито и Елвис Присли праве boys band на Марсу? Како је кренуло, свачега ћемо се ми још наслушати.