АНАРХИЗАМ У НЕДРИМА (СРПСКЕ) ДЕМОКРАТИЈЕ

У Србији борба правила и неправила (самовоље) траје од када је демократски систем заменио једнопартијску власт, са различитим актерима, облицима и интензитетима. Увек је почињала непоштовањем закона, оспоравањем освојених мандата већине на изборима („изборна крађа“), настављала са протестима мањине, а завршавала у неким  годинама сукобима на улици (а било је и смртних исхода) са паљењем Скупштине 2000. године, као врхунцем

Демократија се популарно разумева као поредак који обећава исправљање тековина недемократских система власти. Здраворазумски се верује да ће ствари у политици ићи добрим путем уколико се друштво „демократизује“, или уколико се демократија оствари на прави начин. Проблеми са демократијом нису ни издалека тако једноставни. Нити демократија поседује чаробни штапић за друштвене и политичке противречности, нити је то поредак коме нема шта да се критички пребаци.
Сви значајни истраживачи и мислиоци демократије указивали су на немир и ризик као основна својства демократије. Овај поредак јавне власти отвара простор за конкурентске идеје о друштву и различите политичке личности. Демократији је иманентна „узбурканост“ (Токвил пре 200 година), све је у њој у превирању, оно што настаје није лако предвидети. Како се развијала тако је све више подизала бура. Власт делује транспарентно али „(не)видљива рука“ дела опозиције поткопава институције, користи нека средства насиља и иностране помоћи у борби против легалне и легитимне власти. Нема више никакве сумње да и демократски поредак има своје изазове, да се и демократија суочава са властитим искушењима која јој измичу чврсто тло под ногама.

НЕВОЉЕ СУ СВЕ ДУБЉЕ И ЗЛОСЛУТНИЈЕ Већ на извору мишљења о демократији, у старој Грчкој, Платон је писао да демократском поретку прете две опасности – тиранија и анархија. Новије историјско искуство политике је дало сијасет доказа Платоновом упозорењу. Невоље са демократијом у низу европских држава све су дубље и злослутније. Напори да се учврсте њене институције, наилазе на незаконите отпоре у неким областима друштвеног и политичког живота. Посебно је на удару институција општих избора.
Једно од основних значења овог појма је поштовање јавних правила (закони, прописи, норме понашања) при чему се већина и мањина разликују у погледу њихове подршке у изборном телу. Демократија се разликује од недемократских система по томе што се мањина у оквиру таквих правила, закона, бори мирним средствима да постане већине и евентуално измени њихов садржај. Дакле, поштовање процедуре долажења до легалне и легитимне већине у јавним установама- то је главна осовина демократије.

АНАРХИСТИЧКА ДЕМОКРАТИЈА У СРБИЈИ У Србији  борба правила и неправила (самовоље) траје од  када је демократски систем заменио једнопартијску власт, са различитим актерима, облицима и интензитетима. Увек је почињала непоштовањем закона, оспоравањем освојених мандата већине на изборима („изборна крађа“), настављала са протестима мањине, а завршавала у неким  годинама сукобима на улици (а било је и смртних исхода) са паљењем Скупштине 2000. године, као врхунцем.
Кад човек слуша и посматра део опозиције (који се представља као да покрива цео опозициони простор) мора да се упита каква све лица окупља таква политика. Какве људе и каква мишљења о јавним државним стварима она може да изнедри?
Погледајте њихово вишегодишње деловање у Народној скупштини и на улицама Београда и Србије. Држе папир 2017. године на коме пише „Није мој председник“. И то кажу изабрани посланици опозиције у Народној скупштини. Каква глупост! Зна се да нису гласали за изабраног председника. Али морали би да поштују избор већине грађана ако држе до политичке културе. Питање је да ли свако, у наредним годинама, ко добије већину гласова треба да очекује такве папире у Скупштини?
Да видимо шта раде на улицама Београда. Закажу смс-ом окупљање и шетњу или „окупацију“ градских улица без икакве претходне дозволе или пријаве окупљања. Тако, крену и заустеве саобраћај, кретњу грађана, вијугају улицама, а да се не зна правац. Другим речима, за њих не постоји закон који регулише окупљање и демонстрирање политичке воље. Зашто уопште да поштују права оних који не шетају и не демонстрирају, када су они опозиција и могу да раде шта хоће!
Овакво улично понашање дела опозиције је од велике важности за оцену њиховог могућног деловања са позиције власти. Никаква законодавна страна политичке моћи не би их обавезивала. Кад нису у стању да се придржаваш таквих закона о јавним окупљањима зашто би поштовали било који други. А постоји још један производ уличне анархије: дају пример свим будућим опозиционим партијама. Оне ће такође шетати кад хоће, како хоће и окупираће јавни простор Града јер опозиција може да ради шта год жели!
Дакле, ова „слобода“ на улицама Београда је заправо један облик анархије. Да видимо шта они политички говоре макар били неполитички грађани који су се изненада нашли у зони јавног деловања усмереној на власт. А шта зборе они који су дуго у политици али нису испекли занат.
Шта може да се чује од оних који демократију гурају у анархију? Србија, каже вођа мале групе опозиционара, има два пута. Један је диктатура изабраног председника са преко 50 посто гласова на изборима, а други је слобода којим иде део опозиције. Политички образован грађанин се пита да ли су ови опозиционари заправо нека позоришна комедија.
Слободно именују демократски изабрану власт као диктатуру а себе као гласнике народа! И питају се у чуду грађани Србије, какво „народно јединство“ овај део опозиције присваја када број гласова на демократским изборима јасно говори где је коме место и какву подршку има међу бирачима Републике Србије. То су они посланици са странкама на папиру, они посланици са пет посто подршке, они који су се удружили па изашли на изборе па опет за мало прескочили цензус. И они говоре о „народном јединству“ против „диктатуре“, уместо да осмисле и препоруче грађанима своје програме. Они који се ругају и понижавају већинске гласове. А онај бивши председник који није дошао на полагање заклетве новог председника чиме је омаловажио државну институцију, а не изабрану личност.

ШТА ХРАНИ СРПСКИ АНАРХИЗАМ У ДЕМОКРАТИЈИ? Анархистички насртаји на демократију у Србији настављају се учестало од 2012, године до наших дана. (Претходних 12 година, опозиција – СРС – је деловала у оквиру закона.) На јавној сцени друштва, у политици, у деловима опозиције се практикује: „демократија – то је моја или наше групе воља“. Шетају улицама града, чим избије неки инцидент или несрећа, оптужују власт за све и свашта. Упадају у јавне институције и ником ништа. Каче се на прозоре зграде председника државе, мук у јавности. Прекидају јавне путне комуникације, а возачи кипе од љутине. Неке појаве разум нема моћ да схвати.
Дугачак је списак борбе правила и неправила у Србији, борбе у којој неправила краткотрајно односе победу. А то је пут у трансформацију демократије у анархију. Има међу Србима оних којима влада „индивидуални анархизам“ (Слободан Јовановић). Није нетачна и претпоставка о дефициту знања о демократији. Да би се живело и деловало у демократији није довољно да се определите за демократију већ и да познајете њен институционални аранжман. Тако, можемо да разликујемо демократију опште воље од кријумчарења посебних интереса. Најзад, не треба заборавити на самоуправно дејство дугог трајања. Неке институције у данашњој Србији још увек су устројене по самоуправном моделу. Оне се финансирају из буџета којим номинално управља изабрана Влада, а стварно одлучују сами запослени по свом унутрашњем (аутономном) систему. Другим речима, неке установе, „избацују“ оснивача из свог система управљања ресурсима. Ова жилавост самоуправног понашања изгледа парадоксална с обзиром да је толико година прошло од формалног укидања самоуправног социјализма. Али систем је једно, а актери друго. Групације младе генерације које су рођене у капиталистичкој Србији, преузимају права оснивача, крше правила и законе зато што су у систему који такво понашање омогућава. Потврду ове тврдње лако налазимо у поређењу државних са приватним јавним установама. Да ли је неко видео окупацију и истеривање  руководилаца универзитета у приватном власништву? Наравно да није.
Део опозиције у Скупштини Србије, користи орвеловски говор. Они нападну чланове владе уз употребу разних средстава – налепнице, плакати, трубе, пиштаљке, поливање неком течношћу, чупањем микорофона, уништавањем инвентара, а на то  одговоре посланици већине  одбрамбено. Ту сцену снимају тв камере и цела Србија види. И шта говори „опозиција“? Оптужују посланике већине да су изазвали инцидент! Ова орвелијанска пракса води као самоуништењу овакве политичке опозиције.
Можеш подвалити једном човеку, али не можеш већој групи, граду, а поготову народу. Такво деловање на улици и за говорницом дела опозиције је најбољи начин да буде вечни губитник. Улични и вербални анархизам може да буде део демократске политике. Има га у свакој демократији. У Србији је допуњен особеном мржњом политичког противника, односно победника на изборима. Ту црту српске политике уочили су многи писци српске публицистике и науке у ближој и даљој прошлости. Наш народ и грађане Србије мора да забрине одсуство спремности код једног дела оних који се баве политиком да из ове негативне политичке традиције нешто науче и пређу на колосек политике која се руководи рационалним увидима и одговорношћу за јавно понашање и изговорену реч.
Дакле, суштинска обележја политичког анархизма у Србији су: 1) кршење  нормативног поретка (процедуралног деловања) који регулише односе у јавном делу друштвеног живота, 2) оспоравање сваког изборног резултата, речима о „крађи“ гласова и када је разлика по милион гласова! То се зове убијање поверења у институције, 3) овоме мора да се дода њихова одбрана прекршилаца закона, рушитеља државних објеката, физичких напада на недемонстранте, 4) вербално насиље је добило убрзање са ширењем нових средстава масовне комуникације, мобилни телефони и дигиталне платформе које се користе за писање порука (анонимно или јавно) од увреда до претњи смрћу, 5) физичко насиље у разним облицима; од запречавање јавних комуникација до насртаја на објекте и лица, 6) у политичком наступању ове идеологије препознаје се апсолутизовање своје слободе и самим тим негацији слободе другог, 7) несуспрегнуто ширење мржње према противницима и лажи о сопственом деловању, 8) прикривање сопственог деловања реториком о слободи, демократији, људским правима; не обазиру се на зјапећу разлику између свог дела и ричи. Вук у јагњећој кожи.
Да се разумемо, није овде реч о праву на неслагање и протест. Увек се може наћи разлог за оспоравање јавних одлука или правила. Али, суштински је важно за развој демократије да се свако неслагање одвија у оквиру закона. И политика се мора одвијати у оквиру закона ако хоћемо напредак и национални консензус у овом тешком међународном времену. Мандат доношења јавних одлука и законских прописа припада већини којој су грађани делегирали свој глас. Мањина је мањина по томе што се поштовањем процедуре и мирним средствима бори да постане већина. Свака друга употреба инструмента насилне борбе за управљање јавним установама не може бити допринос демократској култури и демократском понашању. Извесно је да она припадају наслеђу политичког анархизму. То би морали да знају сви који охрабрују ванинституционалне облике борбе за власт. Доживеће да и у „њихове“ институције упадају групе незадовољника, да их малтретирају, да их истерају, а можда добију и коју заушку. Нове самоуправљаче треба образовати у овом правцу: ако је мањина у праву по некој ствари, она би морала стрпљиво и у оквиру закона да се залаже за своје решење ствари. И нарочито да поштују начело управљања на основу добијеног демократског мандата.
Да закључимо. Демократски поредак и његови кључни актери треба да имају пуну свест о последицама наступања анархистичких снага. Није анархизам данас оно што је био некада. У диктаторским и личним системима владавине били су спремни на убијање противника. У демократији средства су другачија; користе се разни облици насиља и дестабилизације. Последице су следеће:1) анархистичко политичко понашање појачава сукобе у друштву у свим областима, 2) кршењем права грађана макар и краћим блокадама, појачава борбу тих грађана за одбрану сопствених права, 3) спречавање стабилизације демократских установа, 4) одбијање потенцијалних гласача опозиције, 5) оспоравањем резултата сваког избора и када је разлика милион гласова компромитује се институција опозиције, 6) ствара се пример за исто понашање будуће опозиције; тако се подрива култура поверења у институције, 7) они који се држе демократских правила нека немају илузију да ће се анархисти на власти понашати демократски, 8) допринос рушењу угледа земље, за који у неким западним државама има и превише заинтересованих.
Анархија је промоција назови демократије неједнаких права на јавни политички став. Претња српској демократији једнаких права грађана, једнаким слободама, долази од дела политичке опозиције, дела увек опозиционе интелигенције и њених присталица на улици. Најопаснији ударац демократији, одавно је познато, не задају њени противници, већ они који се покривају њеним именом.