ЗЕЧЕВИЗИЈА – АНДРИЋ КАО ТИК-ТОК

Поводом тв серије Нобеловац аутора Тихомира Станића, РТС, 2024.

Прилично разочарење доживели смо после ове серије, а за утеху је што је била гледана, судећи по лепим одјецима којих је већ било и на овим страницама. Та подсећања била су, у ствари, још живи трагови једног погубног и сумрачног времена у којима су српски умови, преостали после стране окупације и братоубилачког рата били препуштени сами себи, остављени да се сналазе у узаном подземљу апсолутне власти једног деспота кога је ваљало беспоговорно служити, а држати се од њега по страни. Андрић је Титу био потребан више него Тито Андрићу и то је разлог што је уопште опстао: био је у некој вези са Брозовим скривеним амбицијама и зато му је била понуђена заштита, коју је Андрић са олакшањем прихватио. И није испало тако лоше. Много боље него, рецимо, са Исидором Секулић и Бранком Лазаревићем, да поменемо само неке од оних понижених српских стваралаца који су захваљивали Богу што им је у комунистичкој каламутњи остављен бар голи живот. Лако је могло бити и другачије.

И ТО ЋЕ ПРОЋИ А тешко је било направити биографску покретну слику о највећем српском писцу ХХ века. Није било ни особито узбудљиво ово предузеће: Андрићев живот није давао повода за неку особиту драму јер је писац био смирен, повучен и пун обзира, усидрен у неку нарочиту стабилност која је тежила потпуној равнотежи у свету никаквом и свакаквом, само не уравнотеженом. И кад је био млад Андрић је деловао као стари мандарин или песник Моро Ипо из његове младалачке „Јапанске приче“. Јавне догађаје пратио је са учтивом пажњом и у њима учествовао колико је сматрао потребним. Упркос страшној, често смртоносној матици ХХ века, стрпљиво је градио своју харизму. Био је то живот „у пожару светова“ каже Андрићев полуколонијални немачки биограф Михаел Мартенс описујући, међутим, прилично верно судбину писца. Биограф парафразира самог Андрића („Жена на камену“) када каже „Сагорети без остатка, изгубити се у општем пожару светова као ватра у ватри.“ А ипак, далеко од тога да је Андрић сагорео у овом светском огњу или нестао у његовом пламену. Напротив, додао му је још живе ватре као писац, клонећи се, колико је могао, опасних страсти свог доба. То и јесте неминовни парадокс када је у питању природа Андрићева. Наизглед сасвим повучен победио је у игри која је самлела многе велике играче. Мора се признати: мајсторски. За свој велики тријумф платио је, без речи, високу цену.
Али са доње стране те заштитне опне, није владао никакав мир. Сударале су се тамо опаке страсти једног немогућег поднебља, тамног вилајета у коме је рођен, одрастао и узнео се у вечност. Како би иначе преживео и нама пренео трагедију и сумрак нашег века, што је једино и важно, јер све ионако пролази и пропада. „И то ће проћи“, каже се у једној од његових новела, све ће нестати и поништити сваки смисао ако се не читају они поетски знакови поред пута које писац бележи и спаја у поетски отисак једне пробуђене савести, што нам, истовремено, открива и основни смисао Андрићевог дела. Његови извори били су босански лонци и сав балкански караказан, али је уток трагедија европског човека ХХ века и зато је, сматра, Волфганг Шнајдер, Андрић писац европског кова, како, уосталом и разумева наведену Мартенсову метафору. Та европска размера додаје нарочит пигмент сваком Андрићевом штиву и то је Запад успео да прочита и вреднује, упркос размахнутом европејству наших провинцијских „западњака“ и свих могућих еуропских трагичара, којима је Андрић био окружен и над којима је успео да се узвиси. Нарочито над Крлежом, који је киптео зеленом мржњом (Винавер) и хушкао свог свемоћног газду против Андрића, али није могао ништа осим да му, онако, баш европејски, псује мајку хрватску и потура лажну биографију у својој преплаћеној (назови)енциклопедији, која је, на крају, завршила на депонији секундарних сировина. И то је, срећом, прошло.

СЕРИЈА КЛИПОВА Уопште, цео живот Андрићев пратиле су сличне пикантерије и говоркања, интриге и подметања, над којима је једва успео да се одржи. Ружна књига би се могла сачинити од таквих апокрифа. Европски књижевни магнат, који је једини познавао и Принципа и Хитлера и Омер-пашу и Гоју о јаду се тешком забавио са својом средином, завишћу и сплеткама, па и насртајима на његов приватни живот, од којих није остала имуна ни тв серија коју смо, само из поштовања према великом писцу, одгледали до краја. Аутор (или аутори?) серије није успео да разгрне ово жбуње поред Андрићевог пута. Често је баш од њега стварао свој малокрвни игроказ који чини главно ткиво ове разгледнице. Уместо да данашњем младом гледаоцу покажу шта је битно и непролазно у Андрићевом делу, где су стварни корени једне моћне литературе, зашто је значајно што се сретао и са Пикасом и са Герингом, шта се и зашто не сме изоставити од свих његових трагова, дакле да осмисле некакву културно-историјску фикционалну целину, због чега се, ваљда, и правила ова серија – ти „аутори“ су нам понудили низ ефемерида, анегдота, скечева из Андрићевог наводног живота, проверених или већим делом узетих здраво за готово, који сваки за себе, немају нарочитог значаја. Понекад све то делује као серија клипова из неког необичног тик-тока. То је овећи, анемични мозаик, где се неуко спајају разна времена и епохе у покушају да се сачини колаж једног важног живота. Све је ту равно, углавном без емоције; глумци изађу, изговоре шта им је написано и врате се у анонимност. Сви личе једни на друге, ништа се не помера, све се „одрађује“ према некој задатој шеми, без успона и падова, безлично, банално, недаровито, без укуса и мириса; слике се листају као у некој тв слагалици или сликовници и све се брзо заборави. Ко није читао Андрића неће сазнати зашто нам се уопште приказује овај живот. Једино што је заиста вредно у овој серији је успешна рекреација Андрићевог лика: пред нама као да често оживи она стара, драга појава, коју смо некад виђали у шетњи од Двора до Калемегдана. (Имао сам прилике да га мало студирам, али о томе други пут). Нема збора, Станић је верно „скинуо“ Андрића, маска и „стајлинг“ су заиста готово савршени и заслужују све похвале и признања која ће надобијати! Оживео је и Андрићев хабитус, достигао ниво „подражавања“ који се, у најбољем, приближава аристотелском. Штета је само што све је баш све друго слабашно и неубедљиво, што тај и такав Андрић лебди у нереду случајности. Ништа не вреди што нам понекад понешто своје и прочита или дословно – издекламује. Боље би било да је Станић остао лепо замишљени Андрић, а да је неко други писао и режирао ову серију.

НЕПОЗНАТА ПРИЧА О АНДРИЋУ У гужви градског предвечерја, на краковском главном Ринку, души и споменику вечности овог древног града и поносу Пољске, прилази нам ситан старчић у дугом капуту са искрзаним оковратником и учтиво се представља: – Ја сам др Вилим Франчић, аутор српског и хрватско-пољског речника и пензионисани професор овдашњег универзитета. Чуо сам да говорите српски и обрадовао се нашим студентима у Кракову. Могу ли вам у нечему бити на услузи? Пријатно изненађени овом чудном и неочекиваном појавом захваљујемо се и кажемо да Краков већ прилично познајемо као чланови студентског позоришта из Београда који овде играју на позив наших пољских колега и старих другова са европских фестивала. Позивамо га на нашу представу сутра увече, он са задовољством прихвата и зове нас на чашицу пољске медовине, популарног „мјуда“, у оближњем ресторану. Не журимо, прихватамо и ускоро већ срчемо кипуће народно пиће, слично нашој „врућој“ ракији. После неког времена стари професор Франчић започиње причу, коју чу сада испричати онако како сам је чуо и исте вечери записао. – Иво Андрић и ја студирали смо заједно овде, у Кракову, на Јагјелонском универзитету, кога зову Alma Mater Cracoviensis, јер од 1364. године „поји душе“ младих из целе Европе, какви смо били и Андрић и ја те 1914. године, последњег безбрижног пролећа пре почетка велике светске кланице – казује Франчић, доајен једног од најстаријих универзитета на свету. Доцније сам сазнао да је Андрић веома волео Пољску и већ нешто говорио пољски пре него што је стигао у Краков. Још као штићеник породице Матковчик из Вишеграда (Андрићева тетка Ана била је удата за жандармеријског наредника Јана Матковчика, родом Пољака, кога је мали Андрић волео као рођеног оца) научио је већ нешто пољског и слушао приче свог поочима. „Та пољска величанствена прошлост што проговара хиљадама гласова, мир који веје из тог града, људи“ сећао се узбуђени Андрић своје младости на додели почасног доктората Јагелонског универзитета, који је 1964. добио и због догађаја, који ћемо овде описати. „Симпатични другови који ватрено дискутују о слободи своје домовине, уважени професори чија сам предавања слушао… Све то, нарочито после Беча, учинило ми је Краков блиским, и што је дужи бивао венац мојих дана у њему, осећао сам да ми је све дражи. Краков је једино место у Европи – иако није једино које сам упознао! – чија су успомена и име у стању да ми узбуде срце и загреју крв“. сећао се Андрић. “Пољска је за мене остала необична и вољена земља из моје најраније младости”. На почетку Другог светског рата Немци су, одмах по заузимању Пољске похапсили и одвели у концентрациони логор Заксенхаузен све професоре Јагелонског универзитета на челу са ректором, славистом светског гласа Тадеушом Лер-Сплавињским (1891-1965). Андрић је у то време био југословенски амбасадор у Берлину. Те чињенице досетио се Вилим Франчић, Андрићев друг и преводилац друге збирке песама младог песника под насловом „Немири“ (1920), који се налазио у логору. Обавестивши о томе Лер-Сплавињског, Франчић је послао Андрићу отворену дописницу (1939 се тако нешто још могло!) на адресу југословенског краљевског посланства, са пуном титулом и једним јединим цитатом и то ћирилицом; „Спасим’ брате, погибох“. После неколико дана аутом Гестапоа Франчић је био одведен из логора и предат југословенском посланству у Берлину. Када је ушао у кабинет посланика, Андрић му је брзо показао на таваницу и дао знак да ћути. После другарског загрљаја изашли су обојица у парк Тиргартен, где је Франчић обавестио Андрића о интернирању целог универзитетског колегијума у концентрациони логор Заксенхаузен, са најавом да ће ускоро сви бити пребачени у Дахау, будући логор смрти. Седећи на клупи у парку, посланик се дубоко замислио и рекао: – Што се тебе тиче, не брини, добићеш одмах са целом породицом југословенске пасоше, а ја бих ти саветовао да одмах бежите за Југославију. Што се тиче Лер-Сплавинског и другова, ствар далеко превазилази моје моћи, али сутра код Хитлера долази гроф Ћано, па могу нешто да покушам, видећемо да ли се ишта може учинити. Онај који стварно нешто може није, бојим се, чак ни Мусолини, него само папа и то ми се чини да је једини пут. Говорићу са Ћаном о томе. А сад, путуј брате! – осмехнуо се Андрић старом другу, што је овај запамтио за цео живот и веома узбуђено испричао те вечери својим младим гостима. И доиста, Лер-Сплавињски и другови нису одведени у Дахау и пуштени су из логора 1940. године. Временом се сазнало да је Андрић заиста учинио све што је могао да извуче цвет пољске интелигенције из логора смрти у нацистичкој Немачкој и то је до детаља знао сам Лер-Сплавињски, из чијих је руку Андрић примио почасни докторат универзитета у Кракову. Андрић је био посебно дирнут захвалношћу својих негдашњих колега и рекао је том приликом: „Са узбуђењем и осећањем велике захвалности стоји пред вама бивши студент овог Универзитета. Слушајући речи које су овде мени упућене и размишљајући о почасти која ми је пала у део, још више сам постао свестан да сам ваш велики дужник и то ћу остати заувек. Већ је скоро протекао један људски век, откако сам, у време својих студентских лутања, стигао у овај стари и уједно тако живи град и ступио на Универзитет, који је, како ми се онда чинило, требало да постане школа моје младости… Кратки додир са пољским народом и пољском културом ја сам сачувао као доживљај младости који оставља у човеку трајног трага, и носио сам га у себи као неодређену али сталну и драгу обавезу према тој култури и томе народу“. Ето вам готово сасвим заборављене, непознате приче о Андрићу, коју сам никада није испричао и која још једном открива велики хуманизам изражен у његовим делима; као што чусмо и у животу и то у једном опасном веку из кога је сам једва успео да умакне, остављајући за својим путем више него јарке знакове.

ИЗГУБЉЕНЕ ЕМОЦИЈЕ Све то долази од немуште организације простора и времена (читај: драматургије и режије) у овој зб(и)рци покретних слика. Наша стара бољка. Уместо да се оваквог посла лате стручни и одговорни синеасти, којих још имамо, а да држава, која све то плаћа, поведе више рачуна о уметничком значају оваквог пројекта (и то она може, кад хоће), „поентирали“ смо, по ко зна који пут, у упадљивој несразмери са амбицијама. Већ у трећем или четвртом покушају да споји најобичније кадрове са два глумца, режија се спотиче о „рампу“ (положај камере у односу на осу од 180 степени, чијим преласком долази до перцептивног скока који дезоријентише гледаоца, што се, иначе, лако избегава ако се на првој години било које школе савлада азбука филмске режије, те се отуд поштовање овог старог Воркапићевог правила сматра основом заната).
Чак и у једној од ретких сцена у којима Андрић показује неку емоцију, проклета „рампа“ омета да иста допре до гледаоца. На крају седме епизоде има једна секвенца у којој на повратку кући са доделе Нобелове награде Андрић и Милица Бабић ручају у вагон-ресторану воза који лети кроз Алпе. Успомене на некад помно скривану љубав у близини ових предела „прораде“, Нобеловац својој супрузи и музи, после толико деценија, изјави љубав и спонтано јој пружа руку. Пре него што му она пружи своју – хоп! – кадар се реже и камера скаче не само преко „рампе“ него и из воза, покушавајући да исту сцену „испрати“ у покрету, кроз прозор вагона. Дође, наравно, до изненадног скока, у тренутку се преокрене цео призор и њих двоје одлазе из видног поља не према Београду, него натраг према Стокхолму, пошто је цео воз одједном променио правац кретања! И ту би се још нешто могло спасити, али су аутори занемарили грубу грешку и тако изгубили једну од ретких филмских емоција у серији. Могло би се набројати мноштво оваквих почетничких пропуста, али шта вреди. Организација филмског поља и кретања не функционише ни на једном плану: од насумичног и конфузног сценарија до композиције кадрова, сцена и секвенци. Врхунац оваквих филмских метафора је кад наш Нобеловац у шведском фраку шета по мосту на Дрини и благо се осмехује вечности! Андрић није био надреалиста.
Колико је само великих момената из Андрићевог живота остало ван ове слагалице, док су они који су „ушли у причу“ тако невешто компоновани! У оквиру ове рубрике доносимо само један од њих, иначе готово сасвим непознат у литератури о Андрићу. Чули смо га од очевица и учесника приликом једног давног боравка у Кракову, где је наш Нобеловац уписао прву годину студија у предвечерје Првог светског рата, 1914. године. Причу нисмо научно проверавали и износимо је онако како смо је чули јер је нарочита илустрација Андрићевог карактера и дубоког хуманизма.