ВЕКОВИ МОРАЧЕ

Протекло је 450 година од велике обнове

Замислимо како је изгледао предео непроходних шума и кањона, пре пре скоро 800 година, када је благоверни Немањић, принц, кнез и краљ Стефан, унук Светог Симеона Немање, син Вуканов, синовац Светога Саве угледао како у морачким продолима светле гора и вода и рекао: Овде ћемо подићи манастир. Овај предео, некада, без пута, струје, фарова возила, осветљавало је само Небо. А обасјавала и затамњивала историја. Путеви од Пећи и Хиландара као да су били бржи – у ствари били су светији.
Онда је, половином 13. века, заблистао манастир: купола, крст, свеће, фреске и иконе, са ликовима, ореолима и призорима из Старог и Новог завјета. Некоме се тада чинило да памти лица из Библије, као што се данас нама чини да памтимо фигуре са Косовске вечере, Почетка буне против дахија и Горског вијенца… Све је оживело на морачким фрескама – о томе сведоче они портрети у ђаконикону, који су сачувани до данас. Међу њима, и гласовити Гавран храни пророка Илију – назив ове фреске, која спада у најлепше портрете и композиције нашег средњовековног сликарства – није случајно у десетецу.
У прва три века манастир је живео својим животом. Добио је Повељу краља Милутина, старао се о рибњаку чији приход је био намењен Хиландару, предање вели да је иконостас манастиру даровала царица Милица, до ондашњих монаха и јунака стигла је вест да се иде у Бој на Косово, одакле се нико није вратио.
Турци су похарали ову свету лавру почетком 16. века. Однели кров и све што се могло однети. Предање каже да су Турци после похаре манастира отишли и, пре него што су угледали своје чардаке и мунаре, наједном су видели како су им се пушке претвориле у лопате. Отад се то место зове Лопате.
Историја Мораче пуна је предања и легенди, али и датума и докумената. Година кад је обрушени манастир запустео није записана, али је у Записима из 1574. остало да је црква била много оштећена, да обнова почиње одмах после обнове Пећке патријаршије 1557. године. Био је то полет изградње и повратка светињама.
Обнову започињу морачки игуман Тома, са братијом, као и „угледни имућни дародавци из околних села“ које предводи велики кнез Вукић Вучетић. О томе пише историчар уметности проф. Сретен Петковић у великој монографији Морача (Српска књижевна задруга – Просвета, Београд, 1986). За игумана Тому не знамо одакле је био родом, а Вучетић је био народни вођа из околине. Ровчани кажу да је био Ровчанин.
Пре живописања, манастир је морао бити дозидан и „стављен под кров“. Као да се овом обновом обнављао и народ. Познато је предање да су, и кад је три века раније, подизана задужбина Немањића, сига за зидање доношена из Тушиње у Боану, одакле су коцке камена додаване рука-руци у великом ланцу људи који су градили своју богомољу. Владар Немањић и мештани Роваца и Горње и Доње Мораче били су једно.
(И кад је крајем 20. и почетком 21. века Митрополит Амфилохије са својим архијерејима и свештенством, обнављао запустеле храмове по Црној Гори – обнављао се и запуштени народ, не само верни, него све честито и душевно.)
У знаменитом зборнику историјских извора академика Љубомира Стојановића, под насловом Стари српски записи и натписи (књига I, Београд, 1902) стоји да је живописање Мораче окончано 23. октобра 1574. године – пре равно 450 година.
Све морачке фреске из 16. века чине „јединствену целину“, пише проф. Петковић. На том живопису приказани су „угледни светитељи у целим фигурама: Свети ратници, мученици, у јужној певници апостоли, у северној, уз остале, и српски светитељи Сава и Симеон Немања, док су у југозападном углу насликани ктитори пред Христом на престолу: краљ Стефан Немањић, игуман Тома и кнез Вукић Вучетић“.
Дело великог Немањића наставили су игуман Тома и кнез Вукић Вучетић… И остали игумани, све до данас.
Краљ Стефан Немањић био је оснивач и ктитор 1252, пре 770 година, а игуман Тома и Вукић Вучетић ктитори (заштитници и дародавци) Мораче 1574, пре равно 450 година. Зато су и насликани на зиду манастира, на одабраном месту – игуман Тома поред представе Неверовања Томиног, а тај некадашњи Тома је, по Светом писму, био апостол Персије и Индије, један од 12 Христових апостола.
Ваља рећи и то да морачки игуман Тома и Вукић Вучетић нису имали најбоље мајсторе за морачке фреске 16. века. Проф. Петковић каже да „нису могли да ускладе пропорције својих ликова“ и да су користили јефтине, лако приступачне боје. Али Петковић има и реч одбране за ове сликаре. „Њихова неукост и неспретност може каткад да буде привлачна“, пише он. При чему зна да их је Игуман Тома позивао у два наврата да сликају свету лавру изнад „бијелог скока Светигоре“.
Морачки сликари 16. века живописали су и у другим нашим црквама: Брезојевица код Плава, Никољац код Бијелог Поља, Свети Ђорђе у Подгорици, Драговољићи код Никшића. У њиховом крилу образовао се чувени зограф поп Страхиња из Будимља, који је крајем 16. и почетком 17. века радио у Пљевљима, Босни и Приморју, и у Морачи, најбоље у трећој деценији 17. века. У то доба, њему игуман Макарије поверава рад на морачком иконостасу.
Почетком 17. века, у Морачу долази хиландарски зограф Георгије Митрофановић који је довршио иконостас и, између осталог, насликао двојицу светих ратника на западној фасади Мораче, с леве и десне стране главних врата.
Иста рука живописала је морачке зидове и трпезарију хиландарску.
После ове обнове, поготово кад на историјску сцену ступи патријарх Јован, Морача постаје важно место српске историје, не само црквене. Из два писма, писана 1608. г, сачувана у Торинском архиву, сазнајемо да је патријарх Јован у Морачи сазвао многе народне предводнике, кнезове, војводе и спахије – да заједно саставе одговор војводи Карлу Емануелу Савојском, који је понудио помоћ балканским хришћанима да се ослободе од Турака, а да они, заузврат, признају њега за краља… Патријарх Јован обећава војводи да ће га окрунити по закону, али да се „будући краљ закуне на четири јеванђеља и на Часни крст да ће признати православну веру: „У наше стране нећемо ни језуите, ни никога другог који би пук хришћански обраћао на закон римски“, пише у Морачи патријарх српски Јован.
У тами векова текла је историја вере и слободе, све до нашег доба. Сећајући се свог великог претходника, игумана Томе, садашњи игуман Мораче отац Рафаило подсетио је на заслуге многих игумана и свештенослужитеља Мораче, у које спадају и сви они које је, макар при пролазу, обасјала белина морачких фасада и фресака у којима се огледамо као народ већ више од 770 година.
Док је овог манастира, знаће се и у будућим вековима како смо се звали, којим смо језиком говорили и писмом писали, а све то сећајући се кнеза Стефана Немањића, игумана Томе и Вукића Вучетића, и свих Божијих људи Мораче до патријарха Гаврила Дожића и митрополита Амфилохија Радовића који беху деца источних брда и конака ове светиње српства и православља.

(Беседа у Морачи, 20. октобра 2024)