ВАСЕЉЕНСКИ РАСКОЛ

Геополитика и црква (2.део)

У делу православља, најпре поступно, а онда и све више, почиње да се дешава оно што су православни критиковали код средњевековне римокатоличке еклисиологије. Не види се да би се та негативна тенденција могла зауставити, осим уколико то не буде резултат коренитог геополитичког прекомпоновања света, из униполарног у мултиполарни, и елиминисања стварних малигних утицаја

Потребно је направити осврт на први теолошки и еклисиолошки сукоб Истока и Запада, који се касније рефлектовао кроз векове, увек са геополитичким импликацијама, укључујући и простор канонске јурисдикције Руске православне цркве. Дакле, сукоби са древним праузроком настављени су и интензивирани у најновије време и у оквирима самог православља. Разумевању суштине неканонског деловања и прогона канонске Цркве на територији Украјине – Украјинске православне цркве Московске патријаршије – допринео је доктор теолошких наука ђакон Александар Милојков гостовањем у емисији „Поглед са пирга“ на радију Слово Љубве 7. децембра 2023. године.

Праузрок проблема Сукоб између хришћанског Истока и Запада тињао је кроз целу другу половину првог миленијума, а узрок је био теолошке природе. Увођење у до тада јединствену Цркву неканонског првенства римског епископа и његове наводне непогрешивости, засновано на западном учењу о апостолској столици светог апостола Петра и папама као апостолским наследницима, била је „кап која је прелила чашу“. По римокатоличком тумачењу папско првенство проистиче из наводног апостолског наследства, а у суштини је последица административне природе, проистекла из чињенице да је Рим у то време био центар империје.
Канони су о овом питању јасни, како 3. канон Другог, тако и 28. канон Четвртог васељенског сабора, и у њима нема ни помена о повезивању првенства, прво римског, а касније и константинопољског епископа са теологијом. Уопште, у канонима седам васељенских сабора, канонима помесних сабора и канонима сабора светих отаца – а сви су одржани у првом миленијуму – нигде се не помиње ни папско, ни цариградско, нити било које друго првенство, осим по части. Значи да је на Западу тада дошло до замене теза, што се данас дешава и у Истанбулу.

Симон, син Јонин Од пресудне је важности правилно разумевање главе 16 Јеванђеља по Матеју: „Рече им Исус: А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“. Исконско и на канонима засновано православно схватање поменутог стиха јесте да се Христове речи не односе на то да се Црква гради на Петровој личности, већ на Петровој вери, чврстој као камен (петра – πέτρα – на грчком значи камен, прим. аут.). Симон, син Јонин, како га је Христос ословио, исповедио је тада да Исус јесте Христос и да је Син Божији, па га Христос због тога и назива Петром.
Ово је темељ теолошког спора у вези са природом првенства римског епископа. Међутим, у истој глави Јеванђеља по Матеју, у неколико наредних стихова види се да Христос ученицима каже и ово: „Тада запријети ученицима својим да ником не казују да је он Исус Христос. Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! То неће бити од тебе! А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“. При римокатоличком тумачењу да је Црква сазидана на личности светог апостола Петра, не узима се у обзир и поменути део главе 16 Јеванђеља по Матеју.

Првенство по части Нешто касније, али пре раскола и у оквирима још увек јединствене Цркве, поједини од отаца првенство римског епископа тумачили су као нешто подразумевајуће, јер је свети апостол Петар био епископ и Рима и Антиохије, а преко светог апостола Марка посредно и Александрије. Међутим, овакав став је касније, након раскола, постао један од стубова одбране римокатоличког учења о природи папиног првенства. Он се заснива на тврдњи да су те епископије издвојене и поређане као прве три по части зато што су тамо први епископи били апостоли, што на пример није био случај са Цариградом. Али по таквој логици прво место би морао имати Јерусалим, где су првобитно столовали апостоли и где је одржан први апостолски сабор. Са таквим приступом Јерусалим, где је рођено хришћанство, као мајка цркава, морао би бити прва апостолска столица, са јерусалимским патријархом као првоврховним, из чега се види да ово није био суштински разлог за став о папском првенству.
Римски епископ јесте био први по части и то му нико није спорио, али то првенство није извирало из „Божанског права“, нити из догматике, тријадологије и теологије, као ни и из примата било ког од апостола, већ искључиво из административне реалности и из чињенице да је он у то време столовао у центру Западног римског царства, где су били цар и сенат. Исто је важило и за константинопољског патријарха након што је свети цар Константин преселио престоницу у Константинопољ, који је тада постао други Рим. Дакле, то је био плод историјског организовања црквене управе и уопште живота и рада. Интересантно је што слична тенденција о првенству постоји и данас у Истанбулу, иако другог Рима одавно нема.

Трећи Рим Ради се, дакле, о тадашњим историјским околностима и некадашњој политичкој реалности првог и другог Рима, којих данас нема, као што нема ни Западног и Источног римског царства. Зато сада не постоји ниједан разлог, нити основ, да се неко на глобалном нивоу назива првим, осим по части, односно као први међу једнакима. Након унионистичког сабора у Флоренцији, који је трајао од 1438. до 1445. године, појавила се идеја трећег Рима, што је тада постала Москва. Млада руска држава којој је Византија била узор, након што је константинопољски патријарх Григорије Мамас прихватио унију, схватила је да у њој више нема духовног ауторитета. Унија, међутим, у некадашњој Византији није заживела, јер је православно становништво на тим просторима, тада већ под отоманском окупацијом, није прихватило. Зато је идеја трећег Рима посебно наглашавана у другој половини XVI века, у време цара Ивана званог Грозни, јер су Руси себе тада почели да доживљавају као наследнике Римског царства.

Први међу једнакима Данас нема православне империје. Руска Федерација је по државном уређењу република и чињеница је да тумачење коме се неосновано приписују теолошки, а не неки други основи, више нема практични смисао. Уколико би се инсистирало на томе да је по основу теологије константинопољски патријарх први, онда би то било непромењиво и нешто што је догмат (а није), а не нешто што је релативно (а јесте). Због тога је важно инсистирати на овом питању јер је дошло до својеврсне злоупотребе тријадологије (учење о Светој Тројици) и еклисиологије (учење о Цркви), односно схватања јединства и мноштва. Пресликано на Цркву, она је у исто време и једна и саборна. Бог је у исто време и Један и Саборан (Три Божанске Личности – Ипостаси). Тако је и Црква и васељенска јер се простире по целом свету, али је и саборна јер сабира све помесне цркве. Помесне цркве су у одређеном смислу ипостаси Цркве, која не постоји сама по себи, већ је сабор многих.

„Ђавољи потпис“ Православни више од једног миленијума критикују римокатоличку еклисиологију и западно теолошко и историјско схватање папског првенства које је настало у IV веку као одговор Другом васељенском сабору и због потребе да се римски епископ још више издигне изнад константинопољског. Римокатоличко схватање првенства заснива се на томе да је папа не само наследник апостола већ и „заменик“ Сина Божијег (Vicarius Filii Dei). Због тога су се у VI веку на Истоку цариградски патријарси, прво Мина, а онда и Јован Посник, почели потписивати са икуменски (васељенски), што је на Западу изазвало бурне реакције. Тадашњи папа Пелагије II, затим и његов наследник свети Григорије Двојеслов, оштро су протестовали назвавши потпис „васељенски“ ђавољим и затражили од византијског цара да то забрани. Цар Фока је заиста то и забранио, што није суштински заживело и константинопољски патријарх је наставио да се потписује као „васељенски“. Временом је дошло и до промене значења тог израза, што је посебно уочљиво у данашње време, у све присутнијим тенденцијама успостављања институције источног папе. У суштини у делу православља, најпре поступно, а онда и све више, почиње да се дешава оно што су православни критиковали код средњевековне римокатоличке еклисиологије (део тога код њих је ублажено на Другом ватиканском концилу 1965).

Екумена и васељена Грчка реч екумени (οἰκουμένη) значи свет, па тако и израз патријарх екуменски (васељенски) може значити патријарх света (панкосмички). Међутим реч екумени (οἰκουμένη) значи и империја и она се у то време односила на тадашњу империју. Васељенски патријарх или васељенски сабор значе, пре свега, патријарх империје и сабор империје. Временом је израз васељенски попримио потпуно други смисао, што се посебно уочава у последњим потезима константинопољског патријарха Вартоломеја у вези са Црквом у Украјини. У тим дешавањима он је себи дао за право да упада у канонску јурисдикцију друге помесне цркве, да врши апелацију и суди другом патријарху. Проблем је у томе што је термин васељенски почео да поприма управо онакво значење због кога су римокатолици у IV и VI веку неосновано оптуживали православне који су тада ту титулу користили као почасну за патријарха империје. Актуелним потезима константинопољског патријарха, који се поставља као поглавар „универзалне светске цркве“ и као „универзални патријарх целог света“, у ствари почиње усвајање западне еклисиологије, са којом се православни не слажу дуже од миленијума. По таквом ставу поглавари осталих помесних цркава не би требало да буду ништа друго него својеврсни „викари светског патријарха“, што је nonsense. Зато је Денисенко, након што је испунио своју расколничку мисију, морао бити уклоњен.

Неканонско уплитање Питање општег односа Цариграда према аутокефалији јасно се видело не само у случају са Денисенком већ и недавно у поступку према епископату Македонске православне цркве. Након канонског добијања аутокефалности од једине помесне цркве која је надлежна за то – Српске православне цркве, она се од Фанара негира. Украјина је најфлагрантнији пример, где је у атмосфери иницирања раскола и неканонског уплитања у јурисдикцију друге помесне цркве споља, у протекле две и по године погинуло на стотине хиљада људи.
Константинопољска патријаршија данас себе доживљава као универзалну светску цркву надлежну над целом Земљом, а помесне цркве по таквом схватању имају статус који им је „добром вољом доделила васељенска патријаршија и трајаће док је њена воља“. Суштински однос Константинопољске патријаршије према Српској православној цркви најбоље се види и по томе што је почела да је назива „Црква Србије“. Недавни пријем групе свештеника Аустријско-швајцарске епархије Српске православне цркве (у међувремену је извршена њена арондација, прим. аут.) у свезу клира Константинопољске патријаршије, без претходног канонског отпуста надлежног епископа, није ништа друго него канонски прекршај.

Геополитичка димензија Уколико се на тренутак пажња усмери на геополитику, онда се и овде могу видети трагови препознатљивог деловања. То је присутно још од 1939. године и хапшења оклеветаног светог Николаја жичког и охридског на Светој Гори и његове депортације са захтевом Српској патријаршији да се рашчини. Како се међу светогорским монасима прича, то се десило у време константинопољског патријарха Венијамина I. Након патријарха Максима V архиепископ Северне и Јужне Америке Атинагора постао је константинопољски патријарх. На изборни сабор у Истанбул, како многи незванично тврде, дошао је приватним авионом америчког председника Харија Трумана и 26. јануара 1949. године изабран је за патријарха константинопољског. Постоје и незваничне информације да није имао турски пасош, што је био неопходан услов за избор, али када је авион слетео, лично му га је уручио истанбулски градоначелник (погледати https://balkanist.rs/cia-vaseljenski-patrijarh-atinagora-bio-americki-spijun и https://borbazaistinu.rs/koliko-ima-masona-u-grckoj-crkvi).

Раскол у православљу!? У сагледавању овог проблема треба обратити пажњу и на чињеницу да значајну дијаспору, посебно на америчком континенту, за разлику од већине помесних цркава, имају управо Руска православна црква, Српска православна црква и Македонска православна црква. Није тешко замислити да би интересовања једног амбициозног патријарха који столује у исламском „мору“ где је некада давно столовао патријарх империје могла бити усмерена ка тој дијаспори, те се може посумњати и да ту има неких међусобних услуга које се спроводе кроз сферу геополитике.
Проблем је веома озбиљан јер би могао водити у раскол у православљу, изазван новим, овог пута источним папизмом. Већина помесних цркава и даље је у молитвеном општењу са Константинопољском патријаршијом, што није случај са Московском. Што је најгоре, не види се да би се та негативна тенденција могла зауставити, осим уколико то не буде резултат коренитог геополитичког прекомпоновања света, из униполарног у мултиполарни, и елиминисања стварних малигних утицаја.

 

Крај