ТРАЖИ СЕ КРИВАЦ

Грађевинарство и безбедност

Док челници у врху власти инсистирају да је проблем новосадске трагедије у струци, недостају одговори шта је власт чинила да струка исправно поступа јер она их је бирала и упошљавала на тим пројектима

Док надлежни органи тек треба да пронађу праве кривце и казне их, због обрушавања надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду и погибије 14 људи, ређају се питања и претпоставке о узроку једне од најтежих трагедија које су задесиле Нови Сад и потресла целокупну српску јавност, нарочито што њен узрок није нека виша сила, већ искључиво људска грешка. Стога се ређају и коментари на сличне догађаје, уз сугестију и оптужбе да је све то резултат дугогодишњег систематског и системског урушавања целокупног сектора грађевине, урбанизма и саобраћаја.
Председник Србије Александар Вучић обратио се исто вече када се десила трагедија са јасном поруком да, поред кривичне, очекује и политичку одговорност. Премијер Србије Милош Вучевић поручио је из Шангаја да није упитно да због трагедије у Новом Саду треба да се утврди кривична и политичка одговорност, али да то треба урадити на миран и одговоран начин. „Што се тиче политичке одговорности она мора да постоји. Разговарао сам са председником Србије и ту одлуку ћемо донети хладне главе, рационално, а не ношени твитовима и објавама на друштвеним мрежама“, рекао је Вучевић. Морате пустити институције да раде свој посао, поручила је и председница Народне скупштине Ана Брнабић, оцењујући да је очигледно проблем у струци и да заштићених неће бити.
Удружена новосадска опозиција затражила је оставке председника Владе Србије Милоша Вучевића, министра грађевинарства Горана Весића и градоначелника Новог Сада Милана Ђурића због ове трагедије, а по истеку тродневне жалости, заказан је и протест.
Пала је и прва политичка „жртва“ – министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Горан Весић поднео је оставку. Додуше, не на захтев опозиције већ, како каже, оставку је понудио још оног дана када се догодила трагедија, али се на њено обелодањивање чекало да прођу дани жалости.
Што се тиче кривичне одговорности, кривично дело непрописно и неправилно извођење грађевинских радова чини лице одговорно за пројектовање, руковођење или извођење градње или грађевинских радова, које при извођењу тих радова не поступи по прописима или општепризнатим техничким правилима и тиме изазове опасност за живот или тело људи или за имовину већег обима.

ПИТАЊА И НЕДОУМИЦЕ Питање је како се нешто што је било стабилно 60 година обрушило и то након радова који су изменили структуру надстрешнице. По свему судећи, неко приликом извођења реконструкције није урадио посао како треба. Све се врти око питања да ли је зграда Железничке станице имала употребну дозволу 19. марта 2022. и 5 јула 2024. године, када је свечано отворена реконструисана зграда, с обзиром да су власти пожуриле да истакну да надстрешница на Железничкој станици није била предмет реконструкције што се, према њиховим тврдњама, види у грађевинској дозволи.
У јавности су се појавиле недоумице баш везане за документа реконструкције у којима се помиње да „због запушених сливника и одводних вертикала долази до сакупљања воде на крову и потом процуривања и преливања, што се и види на венцима и плафонима унутар објекта“. То се сматра и кључном реченицом из тзв. Главне свеске, која садржи описе пројеката предвиђених за реализацију на послу реконструкције пруге Београд-Суботица, односно она описује стање крова на Железничкој станици у Новом Саду и потребу да се он санира.
Медији помно анализирају ову „свеску“ јер се даље наводи да је фасада оштећена услед атмосферских и механичких утицаја и да је на појединим местима дошло до отпадања камених плоча и малтера. Од поменуте констатације крећу и питања и недоумице да ли је и то утицало на продирање воде и оштећења? У Главној свесци наводи се и да су због оштећења на фасади, крову и у ентеријеру потребне интервенције. Међу њима је и – санација равних кровова. И опет питање – да ли је и, ако није зашто није, при санацији крова утврђено у каквом је стању бетон који држи утеге и саме утеге? Да ли је могуће да је урађена санација крова против продора воде, а да није погледано шта је „испод“ односно у каквом су стању бетон и утеге? Тим пре, што многи Новосађани тврде да су на надстрешници извођени неки радови, све уз снимке и слике који су се појавили на друштвеним мрежама и у медијима.
Надстрешница која је пала је саставни део те зграде. Како на њој нису извођени радови који су задирали у саму конструкцију, већ само уређење изгледа надстрешнице, што би могао бити разлог зашто нема посебног пројекта. Ту је и питање реконструкције објеката који су под заштитом због свог културног и историјског значаја, какав има Железничка станица. Познато је да надлежни заводи најчешће не дозвољавају било какву промену габарита објекта односно дозиђивање, рушење или друго мењање изгледа. Како је онда додавање нове конструкције на надстрешницу било дозвољено? И да ли је било дозвољено?
Ако пођемо од тврдње да надстрешница није била предмет реконструкције, како је онда промењен њен изглед јер је додата конструкција са стаклима и ревитализована је фасада. С друге стране, није ништа дозидано или санирано у конструктивном смислу. Или јесте, ако се у то рачуна метално-стаклена конструкција?
На сва ова поменута питања и недоумице одговор треба да пружи управо ресорно Министарство грађевинарства тако што би објавило пројекте у којима су садржани описи радова. Јер, под контролом министра Горана Весића су били одговорни: пројектанти, извођачи и подизвођачи радова, надзорни органи, Комисија за технички пријем објекта која издаје употребну дозволу, као и Републичка ревизиона комисија, као крајња инстанца. А ту је и оно незаобилазно питање: Ако надстрешница није реконструисана, а требало је – зашто то није урађено. Ако је реконструисана, а пала је – зашто се то догодило.

НОВОСАДСКЕ ТРАГЕДИЈЕ Нови Сад се са трагедијом оваквих размера суочио и 2008. и 2012. године. Тог кобног 17. фебруара 2008. године је дошло до пожара у кафеу „Лаунџ“ у Змај Јовиној када је живот је изгубило осморо младих. Поткровље кафића у Змај Јовиној улици захватила је ватра, коју је, по свему судећи, изазвао незадовољни гост који је претходно био избачен из кафића. Упркос брзој реакцији ватрогасаца који су недуго потом започели гашење ватре, на лицу места је настрадало седморо младих, док је троје превезено у болницу. Сутрадан је повредама подлегла још једна особа.
Само четири године касније, 1. априла 2012. дошло је до пожара у дискотеци „Контраст“, када је погинуло шесторо младих. Око два сата после поноћи дошло је до пожара код бине због лоших електроинсталација, а у хаосу који је потом настао, због постојања само једног излаза, шест посетилаца дискотеке „Контраст“ је настрадало, углавном од гушења димом у просторијама тоалета на спрату. Поред осуђених власника објекта, закупаца и електричара, инспектори противпожарне заштите, начелница Туристичке инспекције и грађевински инспектор који су били оптужени на крају су ослобођени кривице. А морали су да знају, и знали су, за све пропусте, али су и поред тога дозволили рад „Контраста“.
О аљкавости, фушерају или нечем другом, сведочи и случај управне зграде новосадског ЈКП „Водовод и канализација“ која је пре нешто више од годину дана хитно евакуисана, јер је почела да се урушава услед радова на изградњи стамбене зграде.
Део управне зграде ЈКП „Водовод и канализација“ у Масариковој улици урушио се због грешке фирме која зида зграду поред. Фирма „Волф Инвест д. о. о“, која зида стамбену зграду на адреси Масарикова улица 13 и 15, направила је катастрофалну грешку услед које је дошло до поремећаја статике, због чега је управна зграда ‘Водовод и канализација’ у Масариковој 17 почела да се урушава.
У Нишу се без грађевинске дозволе већ месецима гради објекат фирме ЦТП Prоpеrty Делта д. о. о, који има преко 70.000 квадрата. Тај документ, инвеститор је добио тек после несреће у Новом Саду и када је у јавност доспела информација да се ради без дозволе, иако су кров и фасада зграде већ готови, пренеле су „Јужне вести“.
Покрет „МИ – Снага народа, професор Бранимир Несторовић“ у свом саопштењу поводом новосадске трагедије наводи да према Закону о планирању и изградњи, који је донела ова власт за време министарке Зоране Михајловић, Пројекат за издавање грађевинске дозволе не садржи статички прорачун конструкција, нити је он предвиђен, а да Пројекат за извођење који мора да има статичке прорачуне, не подлеже контроли ниједне државне институције.
Да ли је то разлог и за низ интервенција и поправки на тек завршеним пројектима какав је, рецимо, ауто-пут. Пре две године ауто-пут „Милош Велики“ је поново био у жижи јавности због реконструкције коловоза на овом путу који је свечано отворен пре три године. Био је то већ други пут да се ради деоница код Уба, а сличне сцене имали смо прилике да видимо и на другим тек изграђеним деоницама у Србији.
„Радови на рехабилитацији коловоза на наведеној деоници се изводе због појаве оштећења у виду подужних и попречних пукотина на коловозу, праћених набирањем асфалтних слојева. Појава наведених оштећења на коловозу је последица високог нивоа подземних вода и његовог честог осциловања у току године“,саопштили су тада у „Путевима Србије“. Иначе, само деоница Уб – Лајковац је грађане због додатних поправки коштала више од 25 милиона евра.
Ту је и проблем са косинама на ауто путу у Грделичкој клисури где долази до клизања земљишта, упркос изградњи потпорног зида који се три пута урушавао, изгледа, да није помогла ни накнадно подигнута галерија. На овој косини, њеном савладавању путем низа потпорних зидова у виду степеница, практично нису престали радови од пуштања ауто пута у саобраћај. Због тога се често поправља и сам ауто пут на „најтежој, али и најлепшој деоници ауто-пута кроз Србију“, како је председник Вучић описао приликом отварања. Асфалт је прво „попустио“, како су тада рекли у Коридорима Србије, на деоници између Царичине долине и тунела Манајле само три месеца од отварања.
Толико о квалитету. Ако је дошло до клизања земљишта, они нису могли да реше проблем само скидањем горњег слоја и козметичким радовима, него су морали да раде нову подлогу јер то земљиште није стабилно, били су тадашњи коментари.

(НЕ)ДОСЛЕДНИ ПРОТОКОЛИ Некада је Грађевински протокол налагао да је за сваку зграду која има употребну дозволу пројектант је морао да прорачуна и докаже да је конструкција отпорна и за одговарајућу сеизмичку зону. Пројекат потом контролише техничка контрола, односно врши се тзв. ревизија пројекта. Затим извођач радова мора да уради све по том пројекту, да стави одговарајућу арматуру, као и дебљину носећих зидова. То све контролише надзор над извођењем радова, те уноси у дневник да ли је све урађено по прописима.
Данас се поставља питање да ли су се инвеститори и извођачи радова држали прописа и доследно их примењивали. У прошлогодишњем трагичном земљотресу у Турској већ је утврђено да је један од разлога толико срушених зграда била управо градња мимо прописа, чак је полиција ухапсила извођача чије зграде су се срушиле, када је покушао да побегне из Турске у Црну Гору.
Сада се и код нас говори о многим објектима који се граде или су грађени без икаквих папира. То се нарочито односи на деведесете године када су бујале дивља градња и надградња, без пратећег процеса контроле или инспекције. Чак се помиње да су несавесни инвеститори, уз помоћ несавесних инжењера, мењали потребну количину арматуре, све зарад профита. Многи су градили без дозволе и било каквог надзора. Сматра се да су те зграде у највећој опасности од земљотреса. Порука стручњака је да су употребна дозвола и поштовање правила грађевинске струке – једина гаранција да се објекти неће срушити.
А тек поплаве и бујичне поплаве које представљају најчешће елементарне непогоде код нас. Овај хидролошки феномен се у Србији јавља готово сваке године узрокујући значајне материјалне штете пољопривреди и насељима, индустријској, стамбеној и саобраћајној инфраструктури. Србија има око 11.500 бујичних водотокова, а највећи део је концентрисан јужно од Саве и Дунава и да практично сви речни системи и подсистеми Колубаре, Дрине, Лима, Јужне, Западне и Велике Мораве имају огроман број тзв. бујичних сливова. Не треба много интелигенције па схватити да је неопходно радити на превенцији од бујичних поплава, односно уклонити све што те поплаве генерише, јер онда када се јаве, због брзине појаве, интензитета и велике деструктивне енергије, не може много да се учини. Монструозна дивља градња и непоштовање коефицијената који одређују обавезно задржавање зелених површина, које су под вегетацијом, доводе до све чешћих водених ужаса у Србији. Срећна околност је када све прође без људских жртава, што често није случај.