СВЕТИОНИК – Под надстрешницом

Ветерани међу средњошколским професорима сагласни су да је данашња петица јучерашња тројка. Када се то догодило да је петица девалвирала, прво у четворку? Вјероватно у другој половини 80-их година прошлог вијека. Тројка на мјесту петице појавила се 90-их година. О скали која хита наниже, читаћемо у наставку…

Вјерујем да почетком сваке школске године прије неголи уђу у вртић, основну школу, средњу школу и на факултет, васпитачи, наставници и професори дубоко удахну. Мора тако јер, ако су одговорни, ако имају драм вјере да ће нам свима бити боље ако држави буде боље, виде све плиће погледе својих васпитаника, част изузецима, својих ученика и студената. И шта им вриједи, све мање плаћенима, она максима по којој није учитељ само онај ко мудрога умудри, него и онај ко неписменог описмени. Шта да ради образовни кадар када држава почне да квари потомство, пардон, кад владајућа каста почне да стимулише незнање увођењем туђих закона, читај „студирање по Болоњи“, којима се од петице гради тројка?
Зашто би, авај, неко пристао на таково што? Коме би било у интересу да петица постане тројка?
Из авиона који полеће са власнички иностраног Аеродрома „Никола Тесла“, дакле с одмаком, или са врха приватне Куле „Београд“ – види се да деградација школства одговара само подјармљеном систему, ономе коме можда није директно наређено да науди умовима in progress, али да тај процес, због вазалног статуса не само наших власти, мора да буде спроведен свуда, или макар тамо докле сежу пипци с пријањалкама Колективног запада.
Кога да узмемо за примјер, а да се на прву лопту не презива на ић? Можда фамозну Урсулу фон дер Лајен, предсједницу Европске комисије, која је као министарка одбране Њемачке проарчила силне паре из буџета и за то, умјесто да буде кажњена, награђена је постављењем на највише мјесто у бриселској администрацији. Као многи на ић, што доказује тезу о генерисаним али лојалним неспособњаковићима, након ужасног предсједавања Европском комисијом, Урсула фон дер Лајен предсједава – o tempora, o mores – поново. Ко су ини европски вазали-великани? Олаф Шолц? Емануел Макрон? Обојица, наравно. И не само они…
За живота британске краљице Елизабете било ми је интригантно с којом лакоћом посматра пад моћи и свеопшту декаденцију Уједињеног краљевства, потом и најзначајнијих земаља Комонвелта. Биће да је и краљ Чарлс Трећи мембер оне врсте свјетске властеле која је дигле руке од до јуче властитог народа, јер се током сложеног и дуготрајног процеса глобализације, власт над народима Глобалног сјевера и Глобалног југа, подијелила на начин да краљ Чарлс Трећи и Владимир Путин и Си Ђинпинг лако могу бити чланови истог скупа. У то је тешко повјеровати, али није немогуће, посебно након Казањске декларације на крају 16. Самита БРИКС-а – коју као да писала иста глобалистичка рука која потписује и декларације након сусрета Г20, или недавно у Њујорку усвојене декларације УН назване Пакт за будућност.
Генерални конзулат Републике Србије у Херцег Новом, и не само то дипломатско представништво у региону, отворило је Књигу жалости поводом трагичних смрти у Новом Саду, када се, многи су опазили и метафизичку димензију, иза Ноћи вјештица, која је опет и опет обиљежена у Србији и Црној Гори на Светог Луку 31. октобра – дана 1. новембра обрушила надстрешница на жељезничкој станици у Новом Саду.
Који су то лоши ђаци одговорни за смрт наших ближњих, многима управо најближих? Њихова имена утврдиће, наводно, истрага, премда нација зна ко персонализује одговорност свих њих, ко је – руковођен жељом да буде не мање од Милоша и не виши од Тита – изградио систем у коме је могуће да нико и ништа ко је био јуче постане данас министар незналачки вођеног ресора, умјесто да на најбоља мјеста дођу најбољи.
Територије нам се распадају, види се са врха приватне Куле „Београд“ и из авиона који полеће са власнички иностраног Аеродрома „Никола Тесла“. Кап је одавно прелила чашу, можда 5. октобра 2000, а можда пословичне капи која прелива чашу никад заправо нема. Јер вријеме тече, историја се нагомилава, и не понавља се, него увија спирално, ту и тамо дотичући неке прастаре тачке, као што је Косовска битка на Видовдан 1389, као што је атентат у Сарајеву на Видовдан 1914, као што су бомбардовања наше престонице на Васкрс, не једном, итд.

Колективна смрт под надстрешницом криминално реконструисане Железничке станице Нови Сад, ништа је у односу на смрт која инверзно, одоздо, може да поклопи цијелу Србију и све њене националне притоке, остане ли каста вазала на власти во вјеков. Не само због рударења наводно литијума, а заправо ендемичног јадарита. Лоши ђаци-послушници, прожели су систем, и сада су као паразити иницирани корупцијом, уједињени у обавези да на своја мјеста никако не припусте школоване кадрове, стручњаке, да зарад виших – а заправо својих – циљева ућуткају и гласове о лошем анкерисању, и приче о серијском убици Кецмановићу, и исклизнућа вагона са сумпорном киселином, и нестанак два минута снимка са наплатне рампе у Дољевцу, и Весићеве коцке на Тргу Републике, и Јовањицу, и пса и Вулина, и чекање пред Шолцовим аутомобилом… што су све трице и кучине у односу на де факто признавање Косова и увођења санкција Руској Федерацији, одрицање од Црне Горе и пузајуће пуштања Републике Српске низ воду.
Могу ли све ово да раде добри ђаци, они који су одрастали на преткосовском, косовском и покосовском циклусу, на Његошу, на Андрићу, да зарад штедње простора не набрајам циклусе и ауторе приде? Не могу. Чак и интелигентан ђак ако није патриота, не може да буде добар. Чему интелигенција ако је на ползу силе која се, све дипломатски осмјехујући, твом народу жели крах. Какав? Па, коначан! Serbien muss sterbien.
Живимо у временима у којима ће се наше школске петице, а заправо тројке, или вишом скалом казано десетке а заправо седмице – постати двојке, не зато што ниже не може, јер може: двојка је под слоганом бриго моја пређи на другога, замаскирана јединица.
Као што успијех долази из школске клупе, тако и пропаст долази ако за катедром нема учитеља, наставника или професора, не увијек његовом кривицом, него кривицом система који поставља послушне, а не добре и најбоље.
И није проблем ако неко заврши с двојком, или добије диплому са шестицама и седмицама. Све су оцјене за људе, па и ове. Проблем је кад се двојка или шестица политички активирају. Знају оне да много не добацују, почесто имају и масла под пазухом, снимак један, аферу другу, те су идеалне за обликовање у друштву коме школство не треба, јер је образован човјек, по дефиницији, критичнији и прозорљивији спрам смицалица сваке нама познате прозападне власти.
Неће свијет пропасти ако је неко лош обућар, или кројач, или конобар, или фризер, али ако је неко лош хирург – умријеће човјек, а ако је неко лош архитекта – погинуће људи. Трагедија у Новом Саду више је од пада надстрешнице на конкретне душе у вези с чијим је именима у Дечанима казивана вјечнаја памјат. То је слика систематски разорене олупине Србије.
Једина над нама преостала и добро конструисана надстрешница је небески свод. И он нам може пасти на главу ако наставимо да будемо толерантни према јединици која је постала двојка, према петици која је зарад пара постала издајник свих вриједности које крштена илити етична мајка мора да на вријеме угравира у мозак свом дјетету во вјеки вјеков.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море.