СВЕТИ САВА – СПОМЕНИЦА

НАША ТЕМА l СВЕТОРОДНА ЛОЗА НЕМАЊИЋА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ: ПОГЛЕД ИЗ НАШЕГ ДОБА

УКОРИЧЕНА ИСТОРИЈА – НЕМАЊИЋИ У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ИЗДАВАШТВУ И ЛИТЕРАТУРИ

 

СВЕТИ САВА – СПОМЕНИЦА

Споменица (издавач Православна реч) садржи изузетно вредне записе просветитеља рода српског: Карејски и Хиландарски типик, Житије Светог Симеона, Оснивачка повеља манастира Хиландар…
Споменица „Свети Сава“ објављена је на Савиндан 2021. године у част нашег првог архиепископа и дан када се прославља школска слава у Србији, од 1840. године. Приређивачи монографије су епископ бачки и новосадски др Иринеј, чији је ауторски текст штампан у Споменици и песник Селимир Радуловић. Споменица садржи непроцењиве записе просветитеља рода српског као што су: Карејски и Хиландарски типик, Житије Светог Симеона, Оснивачка повеља манастира Хиландар итд. О Светом Сави су писале и најлепше песме спевале најумније главе нашег народа: владика Николај, Јустин Ћелијски, Војислав Ј. Илић, Владимир Ћоровић, Дучић, Црњански, Јован Кашанин, Димитрије Богдановић, Змај, Ђура Јакшић, Алекса Шантић, Десанка Максимовић, Васко Попа, Ного, Бећковић, Слободан Ракитић итд. Монографија је приређена са великим бројем фотографија везаних за живот, лик и дело нашег првог архиепископа и просветитеља.
У предговору, епископ бачки и новосадски др Иринеј, поред осталог, каже да када је реч о аутокефалији за коју је заслужан Свети Сава, не верује „да је он искључиво, па ни првенствено, био надахнут националним или национално-државним интересима, него је пре свега и изнад свега желео да омогући суштинску пастирску службу Цркве у његовом отачаству и у његовом народу“, те да је чињеница да је „у Ромејском царству било бар пет великих аутокефалних Цркава, али и да се тај број није повећавао. Касније, међутим, настанком нових држава, српске, бугарске и других настају и нове аутокефалне цркве“.
,,Наш Свети Сава, не само због стицања самосталности (аутокефалности) наше Цркве 1219. године и не само због његових непроцењивих заслуга за српску државност и културу, као аутентични православни хришћанин, што ће рећи као светитељ Божји, остаје занавек просветитељ рода српскога, учитељ пута који води у живот и лик Светога Саве, од Бога послатог заштитника Срба, што свагда сијаше светим животом као сунце, који је био отац и учитељ оцу своме, а овај га благосиљаше, јер га отрже од света таштога, и браћи својој, све мирећи их и уједињујући (у љубави великој), једном дарујући круну а другом живот, и деци и унуцима њиховим, чију славу разносаше народ српски.“
У свом тексту о великом Немањићу (,,О препорађајућем Светосавском зраку Сунца“), овако пише песник Селимир Радуловић: „Лик Светога Саве, од Бога послатог заштитника Срба, што свагда сијаше светим животом као сунце, који је био отац и учитељ оцу своме, а овај га благосиљаше, јер га отрже од света таштога, и браћи својој, све мирећи их и уједињујући (у љубави великој), једном дарујући круну а другом живот, и деци и унуцима њиховим, чију славу разносаше народ српски. Овај прави син отачаства, одан престолу и православљу, што анђелски живљаше, апостолски проповедаше и мученички се бораше, и за живота беше пред престолом Творца највећи молитвеник за српски народ, пред Царем Вечним, у скромности највећој говораше за себе – од свих последњи и грешнији! Стога је и жички боговесник славословио да се српски народ хранио речима његовим као медом и да ако ико има право да (у време и невреме) закуца на сва српска врата и од Срба тражи жртву, онда је то Свети Сава – царски син који је напустио царски престо и све земаљске почасти и славу да би свом народу донео небеска бесцен-блага. И Студеница, и Милешева, и Жича и сва светла, наша – све су то дела, непролазна, светионика српске земље, творца и надахнитеља свеколике наше богате културе, архипастира што следоваше најбољег и најлепшег од свих синова људских. И Хиландар, и Кареја, и Ватопед, и Пантелејмон, и Котломуш, и Иверон, и Филотеј, и Каракал, и Ксиропотам и Лавра, и сви путеви светогорски, у којима израсташе семе што већ клијаше у Растковом срцу, кад прелазаше, примивши монашку ризу, као истински васпитаник пустиње, многострадални и плачем испуњени пут подвижника, па успињање к врху Атоса, одакле пуцаше видик на Свету Гору, на други дом његов, духовни (а у даљини, на једној страни Цариград, а на другој Солун) – па пећина Светог Петра Атонског, и бројне куће тишине, кад, Христа ради, напусти варљиво шаренило света, прихвативши венац Његов, што га исплете уз много зноја и муке, јер само Бог знађаше меру подвижништва његовога, док чишћаше душу своју чинећи је стрелом која се пробијаше к небу – све то беху пути непролазне светлости у свим српским тминама.“

Роман о човеку који је Рашку претворио у значајну земљу Балкана

Историјским романом „Велики жупан“ (издавач Архипелаг) о животу и државничком подухвату великог жупана Стефана Немање, Никола Моравчевић је наставио серију историјских романа о српском средњем веку, Ово дело, настало на основу обиља грађе и проучавања историјских околности изнутра приказује сложену Немањину личност и историјски тачне догађаје тог веома бурног доба. Јасно разликујући историју од мита и хагиографија, Моравчевић исписује узбудљив роман о оснивачу династије Немањића и о човеку који је Рашку претворио у значајну земљу на Балкану.

Свети Сава у народном предању

Да се о првом српском архиепископу и просветитељу доста писало сведочи дело Владимира Ћоровића „Свети Сава у народном предању“ (издавач Sеzаm Bооk). Нека од предања забележена су врло рано, још у XIII веку, код његових старих биографа; али највећи њихов део je каснијег порекла и објављен тек крајем XIX и почетком XX века. O Светом Сави je први почео да бележи приче Вук Стефановић Караџић, али главни подстицај, да се прикупе и објаве сва предања о том популарном светитељу, дошао је тек 1897. године од господина Вида Вулетића-Вукасовића у Босанској вили. Од тада, Босанска вила је за пуне четири године, од 1897. до 1901, доносила, готово у сваком броју, по неко предање о светитељу и учинила тим велику услугу проучавању Савиних легенди. Сем у Босанској вили, а по њеном примеру, објављен је један део предања о Светом Сави још и у Босанско-херцеговачком источнику за 1897, годину. Касније је понајвише предања о Светом Сави забележио господин Станоје М. Мијатовић, најпре у Братству, XII-XIII, 1908, под натписом „Свети Сава у народној успомени“, потом у засебној књижици „Свети Сава у народним причама“, Нови Сад, 1913, у серији Књига за народ Матице Српске, свеска 148; и у књижици Свети Сава у нашим народним песмама, Београд, 1923. под псеудонимом Србољуб Србобратић. У новије доба, господин Ст. М. Димитријевић упутио је позив преко Весника српске цркве, XXIX, 1924. стр. 626-8, свештеницима, учитељима и осталој народној интелигенцији, да обрате пажњу на све врсте народног предања о Светом Сави, пошто „далеко већи део још није прикупљен и објављен, него кружи само по народу као његова усмена лектира“. Тај позив имао је извесног успеха, и у Веснику је током 1925. и 1926. године дат читав низ лепих и корисних прилога.

Немањићи – светородна династија

Династија Немањића исписала је једно од најславнијих поглавља у историји српског народа, а докази о томе налазе се и у књизи групе аутора „Немањићи-светородна династија“ (Вулкан издаваштво) . Од родоначелника Стефана Немање па до Уроша Нејаког, десет богоизабраних владара сменило се на рашком трону и оставило свој печат у судбини српске средњовековне државе, на врхунцу овенчане Душановом царском круном. Раскошан ликовни материјал приказује најзначајнију материјалну заоставштину тога доба, приближавајући тако читаоцу на најбољи начин дух немањићке епохе и дочаравајући нераскидиву повезаност славне династије с целокупном српском традицијом.
Кроз портрете десет владара из куће Немањића и првог српског архиепископа, Саве Немањића, врсни савремени стручњаци приказали су њихову предану борбу за унапређење српске државе, али и приближили читаоцу стварну слику о животу у овом узбудљивом периоду. Пажљивом анализом релевантних извора и преношењем аутентичних извода из дела самих савременика ових збивања, дочарани су не само резултати владавине Немањића, већ и узбудљиве појединости из њиховог приватног живота, карактерне особине и психолошки портрети. Током два века владавине Немањића, српска средњовековна држава развијала се у свим сегментима, а један од њених најважнијих стубова била је црква. Сви владари из куће Немањића брижљиво су неговали ктиторску делатност, те је за њима остао читав низ велелепних задужбина, од којих су многе очуване и до данас, како на тлу данашње Србије тако и у суседним територијама где је живео српски народ.
Најважнија прекретница у историји наше цркве догодила се захваљујући Сави Немањићу, који је успео да издејствује њену независност 1219. године, док ју је мало више од једног века касније Душан уздигао на ранг патријаршије. Као што су се они бринули о њој, тако је и црква узвраћала њима, те већину владара из куће Немањића слави као свеце и негује њихов светородни култ већ вековима. Породични грб Немањића, бели двоглави орао на црвеном пољу, и данас се налази на грбу Републике Србије.

О бесмртнoм владару, свести и савести српског народа

Роман Љиљане Хабјановић Ђуровић ,,Гора преображења,, (издавач Глобос Александрија), о Светом Сави говори поред осталог о томе како су Немањићи стварали српску државу и Српску православну цркву, како је Свети Сава испунио себе светлошћу Духа Светога и собом обасјао српски род и како је српски народ кроз векове опстајао на стази Светосавља. Благослов и предговор овој књизи дао је блаженопочивши Митрополит Амфилохије:
,,Гора Преображења“ је роман о Светом Сави, бесмртном владару и вечитој свести и савести српског народа. Личност Светог Саве, првог Архиепископа и Просветитеља српског, уткана је и уткива се већ 800 година у свеукупни духовни, просветни, државни и народни живот, првенствено српског народа. А и шире од њега, он је равноапостолни учитељ Цркве Христове васељенског значаја. Као што пјева пјесник: Он је „наставник Пута који води у живот (вјечни), првопрестолник и учитељ.“
Од његовог првог животописца Доментијана до данас написано је о Светом Сави безброј свједочанстава и књига, пјесама, народних бајки и приповијетки. Уклесан је његов лик у камену и дрвету, живописан у бројним храмовима, од Милешеве до Лавре Светог Саве Освећеног у Палестини, од Свете Горе до Москве, Рима, Лондона, Америке и Аустралије. По њему су називани градови у Сибиру, посвећивани му бројни храмови широм васељене. Неизбројни су они који су по њему добили име. Како побројати називе мјеста: од Савине воде, Савиног лука, Савиног кука, Савиних страна и др. од којих је сваки повијест о Светом Сави? Да та вјековна повијест о Светом Сави није и неће пресушити свједочи и ова најновија књига наше познате списатељице Љиљане Хабјановић Ђуровић.
На јединствен начин у наше вријеме, на српском језику, Љиљана, у виду повијести, приче, романа, драме, народног казивања, житијског приповиједања – благовијести нам тајне Небеских сила, Богомајке, светих подвижника и подвижница, Христове љубави. То своје драгоцјено књижевно дјело она, ево, наставља овом „Гором Преображења“ на коју се успео Свети Отац наш Сава, обасјавши Таворском вјечном Свјетлошћу, како себе, тако и сав свој народ. Приказујући лик и дјело Светог Саве, Љ. Хабјановић ходи путем Доментијана, Св. Николаја Жичког и Св.Јустина Ћелијског. Кроз њега и његово присуство освјетљава вијекове; открива и уткива у његов живот и историјска збивања бројне друге ликове, почевши од његовог оца Симеона, коме је он постао духовни отац, и мајке Анастасије, па све до свога личног сусрета са Светим Савом и до своје тетке Цетињанке, такође, као и њено Цетиње – Светим Савом озарене и на путу истинског Живота утврђене. Једном ријечју,саборна драма ове књиге приказује драматику урастања и узрастања многих у Јединог Човјекољупца. Савиног, њиховог и свенародног просветљења и успињања на Синајску, Таворску и Атонску троједну Гору Преображења.