СТРАНЕ ВИСОКОШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ НА СРПСКОМ БУЏЕТУ?

Какве би могле бити последице усвајања Предлога закона о допуни Закона о високом образовању, који је Влада прво предложила па повукла са дневног реда Скупштине?

Одакле уопште порив наших власти да предложе, промену, тј. допуну Закона о високом образовању која би увела нелојалну конкуренцију домаћим, државним и приватним универзитетима?
Предложени члан 52а, за којим председник државе вапи што је повучен, предвиђа могућност издавања дозвола за рад иностраним високошколским установама за извођење студијских програма свих нивоа студија, као и финансирање тих програма, наставног особља и студената. Шта би могло да се деси у случају да се овај предлог врати у скупштинску процедуру и усвоји? Уосталом, својевремено је повучена одлука о извођењу пројекта Јадар, па волшебно враћена.

ПРИВИЛЕГИЈА ЗА СТРАНЕ ФАКУЛТЕТЕ У Србији је јако дуго привилегија бити страни предузетник. Ако странац покреће посао, може му се лако десити да о трошку српских пореских обвезника добије пут, низ дозвола, али и новац за запослене, барем за годину-две. После може са профитом и да оде другде. Сада је могла да се отвори та могућност и за стране високошколске установе.
Наиме, држава, како српска, тако и друге, најчешће имају јавне установе високог образовања, то јест универзитете и у њима факултете, институте или школе на којима су студије, од основних до доктората, а могу бити и само неки од наведених степена, на пример, само мастер студије. Те јавне установе, финансира држава, а могу имати и сопствене приходе, како од пројеката са привредом, државним установама, са међународних пројеката, али и од студената који нису на буџету. Држава улагањем у високо школство обезбеђује високо образован кадар, од лекара, преко инжењера, правника, наставног особља, научника и истраживача свих грана науке, а финансира и студирање оних који су то право стекли на основу успеха у школовању и на пријемном или матурском испиту. Очигледна је небрига, посебно за образовање наставних кадрова, који ишчезавају пред нашим очима.
Наравно, тела чији је оснивач Република Србија предлажу обавезни наставни програм, а друга проверавају је ли све у складу са Законом, прописима и доносе одлуку о акредитацији, њеној обнови или повлачењу исте (сећамо се случаја Мегатренд).
У овом случају би се све то прескочило. Довољно је да министарство договори непосредно са неком страном високошколском установом да отвори своју испоставу и да онда одлучи и да покрије делимичне или све њене трошкове.
Дакле, стране испоставе не би морале да пролазе кроз акредитацију, радиле би по наставним програмима у иностранству, додељивале стране дипломе, а све то још о потенцијалном трошку нашег народа.
Тако држава прави нелојалну конкуренцију државним високошколским установама, које морају да прођу кроз акредитацију и низ других провера, а стране не. Не контролише образовање, не мари шта ће се учити и ко ће у Србији преносити знање или незнање. Додуше, ситуација је већ лоша, али не правимо је гором.
Приватни универзитети, махом упитног квалитета, али формално-правно изједначени са државним, би били дискриминисани у односу на странце, јер би ови добили финансирање из буџета, а приватни, као и другде у свету, би морали да плаћају своје трошкове.
Овде је могућ апсурд, да држава Србија финансира и стране приватне универзитете, то јест њихове испоставе, у целости или делимично.
Како то може да буде добро, или за чије бабе здравља се дошло на поменуту идеју?

САМО НЕК ЈЕ СТРАНО Већ је изнета у нашим медијима теза да је посета Федерике Могерини, својевремено заносно загледана у очи Змији, кодном имену Хашима Тачија, нашој престоници 18. новембра повезана са најављеним, па повученим предлогом закона.
Она има низ функција, а овде је била у улози декана Колеџа Европа који организује мастер студије везане за рад Европске уније. После Тиране, посетила је Београд. Председник је рекао да су причали и о могућностима за образовање наших студената, који се могу пријавити за мастер студије.
Када је била министар спољних послова ЕУ, остала је упамћена по пријатељским односима са косовским Албанцима. Није ни чудо да је ове године покренут кампус колеџа Европа у Тирани, који функционише, барем делује тако, по могућностима предвиђеним у предложеној, па повученој Допуни закона о високом образовању Републике Србије. Полазници тиранског кампуса добиће стипендије држава из којих долазе или приватних фондација, у складу са праксом у Брижу.
Да ли је она чула да постоји могућност да отвори кампус у Србији? Откуда ова иницијатива?

ОТВОРЕНА ПИТАЊА У понедељак 18. новембра послали смо питања везана за поменути Предлог, сектору за високо образовање Министарства просвете, на која нисмо добили одговоре. Слична питања смо поставили и двојици универзитетских професора, Синиши Атлагићу са Факултета политичких наука и Ратку Ристићу, донедавно проректору за међународну сарадњу Универзитета у Београду, како бисмо стекли јаснији увид у то какве би могле бити последице усвајања поменутог предложеног члана 52а.
На питање да ли држава издваја довољно за рад универзитета чији је оснивач Република Србија и како би предвиђено издавање дозвола за рад и финансирање страних високошколских установа утицало на буџет за државне универзитете, оба професора истичу незадовољство наставног особља. Атлагић каже да се не издваја довољно новца за рад факултета и особља „Отуда заиста није јасно одакле ће се издвојити средства за нове субјекте у сфери образовања уколико она недостају и за постојеће.“
Ристић наводи да је посебно угрожен Универзитет у Београду „који је најбољи, највећи и најстарији регионални универзитет и може се рећи вршњак модерне српске државе. Нешто што је симбол ове земље, држава ускраћује за материјална средства, која су дефинисана. Бројни факултети не могу да подмире елементарне трошкове попут струје, грејања и воде, јер држава покрива тек 20 до 30 одсто потреба.
На питање да ли чињеница да у поменутом тексту Предлога није поменута обавеза акредитације, предвиђа нелојалну конкуренцију, Ристић каже да је то „директан атак на постојећи систем универзитетског образовања у Србији.“ Он истиче да сви „српски државни универзитети пролазе кроз ригорозан процес акредитације…“ Па пита: „Зашто се креира један модел у којем ће страни универзитети моћи да раде у Србији без икакве претходне провере?”
Атлагић додаје: „Оваквим решењем се узима здраво за готово да је реч о иностраним установама врхунског квалитета и да оне нису у обавези да пролазе провере које су предвиђене за домаће високошколске установе. Домаћи факултети и универзитети се на овај начин, једноставно, дискриминишу. Са друге стране, овим се појачава наша позната склоност ка „заљубљености у инострано“.
О коментарима предлагача и неких других да би се тиме можда побољшао рад домаћих универзитета, Ристић наводи:
„Београдски универзитет спада у два одсто најбољих светских универзитета, којих је око 26.000, а у неким областима смо међу првих 50 у свету. Побољшање рада српских универзитета се може постићи већим материјалним издвајањима у инфраструктуру и плате запослених, које су најниже у региону.“
О том питању Атлагић наводи да није против конкуренције, али и да нашим универзитетима не недостаје квалитет. Указује и да наши постдипломци показују квалитет у иностранству, а на основу искуства, закључује да није приметио „изразит квалитет више тамошњих предавача у односу на наше нити супериорност тамошњих студената.“
Ристић додаје да само Београдски универзитет тренутно реализује око 100 мултилатералних пројеката са партнерима из целог света и открива
„Ово је први пут најављено у децембру 2023, приликом посете Стива Вознијака, суоснивача Епла Србији, и разговора са Александром Вучићем, који је најавио могућност отварања кампуса страних универзитета у Србији, како би студенти незадовољни нашим системом, могли да студирају на страним факултетима, али у Србији. О томе сам говорио на ректорском колегијуму у фебруару… Чудно је да тада није било званичне реакције.“
Федерика Могерини, Епл, али и низ повезаних лица би обезбедили свежу српску крв, која би о српском трошку добијала њихове дипломе и лакше се запошљавала у иностранству, а заузврат би додатно ослабили домаће универзитете. Паклени план.