СТАТИКА

Прве дане новембра Србија живи притиснута несрећом и тугом. Не мање и огорчењем и бесом. Трагедија која се догодила у Новом Саду, када се „у секунди“ на путнике срушила масивна надстрешница са грандиозног здања градске Железничке станице, учинила је да под тонама бетона, метала и стакла остану бројни животи грађана, али и да се под овим страшним теретом – у тренутку – здробе спокој, сигурност, достојанство и самопоштовање земље у којој живимо. Људске жртве, извесно је, јесу највећи и ненадокнадиви губитак новосадске несреће, и то је бол с којим се Србија, видимо, не мири. Ово друго претходно поменуто – сламање колективног самопоштовања и самосвести услед опште срамоте и постиђености због допуштања убиствене демонстрације јавашлука, небриге и неспособности – показује се, и тек ће се показати, као огромна штета и дуготрајни удар на фундамент друштвеног битисања. Зашто – на фундамент? Одговор је: поверење и осећај минималне сигурности у постојање егзистенцијалне заштите и подршке од стране оних ауторитета и снага које у јавним представама персонификују стварну управљачку силу и заштитнички лик државе, подразумевани су услов за нормалан опстанак заједнице.
„Овако се не живи“, рече неко у првим минутима после објаве о новосадској несрећи. Био је ово спонтани „скен“ „немогуће стварности“ у којој јесу могућа, колико и стварна, смртоносна обрушавања тек реновираних и реконструисаних грађевина. Услед општег и неподељеног убеђења да се догодила несрећа која није узрокована такозваном вишом силом или факторима изван могућности регуларне контроле, већ да је несрећа учинак тешког огрешења о професију, савест и морал, овај трагични догађај уздрмао је и поменути „минимум“ узајамног друштвеног поверења, спокојства и равнотеже.
Како је могуће да се оваква хаварија догоди у средини која, гласовима своје управљачке касте, себе јавно портретише као регионалног лидера у градитељству? Хаварија је наиме, примерена неискуству, технолошким и професионалним ограничењима некадашњег „трећег света“. Брука и осећај бола се преплићу, „освета лоших ђака“, заправо пировање корумпираних, незајажљивих и бестидних незналица, потпуна је. Према медијској и јавно оглашаваној интерпретацији њених владајућих структура, Србија је данас у градитељском и развојном замаху и заносу без премца у свом окружењу. Премда се представама наметнутим у овом смислу наша земља сматра регионалном силом, показало се, нажалост на најскупљи начин, да она понекад не може ваљано да опосли ни пројекат који би просечно солидан тим грађевинских и архитектонских стручњака „појео“ без посебног напрезања! Штета је немерљива, губици, посебно људских живота, ужасни. Истрајавање у поступку „политичка и кривична одговорност“ биће фаличан лек – не буде ли потпуно, сурово, доследно…
Суочавамо ли се овде најпре с корупцијом на делу? Дакако. И с нестручношћу, незнањем и несолидношћу као одсуством базичних квалитета насушних за владајуће групације друштвеног стремљења ка „напредним агендама“ и „европском путу“ (ма шта ове добрано безсадржајне фразе у ствари значиле)? Као омађијани чинима неког скривеног демона градитељства, они који су данас у српском друштву власни да доносе одлуке и пресуђују о развојним програмима и будућности земље, готово махнито следе и инсталирају једну безмало ирационалну матрицу: најпре бесомучно руше, руше, демонтирају, разграђују, уклањају….па потом мењају, граде, граде и… граде! Овај рушилачко-градитељски алгоритам дела српске врхушке, грађани једва да могу (у ствари – не могу!) да испрате и прилагоде му се својим поимањем и вредносним изборима. У јавној свести се увећава удаљеност и неразумевање између „елите градитеља“ и масе посматрача. Те чињенице, установљене као непомирљиве и непроменљиве, несумњиво да ће бити погоршане после трагедије у Новом Саду. После оставке министра грађевинарства (упућени тврде да је поводом „случаја надстрешнице“ она само прва у низу), а пре резултата истраге, анализе „главне свеске“ градилишта, или ишчитавања пословних (још недоступних) уговора, разумно је очекивање да ће се неповерење, револт и страхови грађана увећавати. Од суморних стрепњи свакодневице, па све до карикатуралног, али не мање и озбиљног, ишчекивања да ће се већ негде догодити да нека „цигла“ са реновираног или тек изграђеног јавног објекта „пронађе свој пут до наше главе“!
Поводом трагедије која се управо догодила, јавно је откривена и једна запањујућа чињеница: у пројектовању реконструкције зграде Железничке станице у Новом Саду није учествовао ни један, дакле – ни један, грађевински инжењер за конструкције, односно у овом послу уопште није био ангажован стручњак популарног имена – статичар! Градитељски еснаф разуме димензије овог, слободно можемо рећи, неразумљивог пропуста и огромног скандала.
„Ја на овом списку не видим ниједног пројектанта са лиценцом 310, што је лиценца инжењера за конструкцију и то је проблем. Ако су било шта радили у конструктивном смислу, апсолутно је недопустиво да нема прорачуна и да је рађено без инжењера за конструкцију“, сведочи за лист Нова Андријана Миловановић, грађевински инжењер за конструкције са вишедеценијским искуством на позицији водећег инжењера.
Миловановић наглашава важну и по свему судећи судбоносну чињеницу за крах и проблеме домаћег градитељства: њене колеге се наиме годинама уверавају да је снажно на делу пракса „прилагођавања прописа инвеститорима“. Она појашњава: „Нас, конструктивних инжењера има мало и ретко ко ће од нас да направи компромис и да потпише нешто што не треба. Када су то схватили, пре десетак година почели су да дају законско право да овакве послове и пројекте дају људима који то не знају, и који ће то све да потпишу и зажмуре…“
Уподобљавање закона инвеститорима јесте кључ за разумевање многих проблематичних ситуација, али и тешког огрешења о српско грађевинарство, некада конкурентно и уважено у светским размерама….Оштро критикујући понашање „свих власти“, ситуацију, сликовито предочава један коментатор: „Дошли смо до тога да већину послова, великих и малих, раде кинеске фирме, наше им служе као послуга… Надзиру нас мађарске фирме, а паре узимају спортисти, полукриминалци и политичари ! Инжењери ћуте, на челу са коморама и државним службама.“
У низу симболичких колико и трагичних момената у несрећи у Новом Саду, и ово изостављање „статичара“ један је од битних симболичних догађаја. Јер – статичар јесте стручњак задужен за стабилност система, он је, условно описано, одговоран за довођење у склад и равнотежу целине успостављену „кроћењем“ супротстављених, антагонистички усмерених сила. Уколико се изостави његово деловање, целина бива нестабилна и непоуздана. И…надстрешница се руши!
Јасно је да многи догађаји упозоравају да је „статика“ наше друштвене и државне целине данас добрано угрожена. Као и у сваком озбиљном градитељском подухвату, захтеве тешке друштвене ситуације могу решити само достојни, знањем и чашћу „лиценцирани“, ауторитети.