СРПСКИ САМОНИХИЛИЗАМ

У радикалном оспоравању националних вредности или вредности одређене нације, било да оно долази од стране других или од њених припадника, нихилизам добија и конкретно значење. Док је нихилизам према Србима изражен у ставу који је у расистичкој и шовинистичкој идеологији усташког покрета био основа геницида над њима у Независној држави Хрватској, српски самонихилизам се огледа у порицању појединих Срба вредности сопствене нације, њене културе и традиције

Дубоки и непрепознатљиви корени многих савремених појава скривају њихово порекло у некадашњим архаичним и традиционалним обрасцима човекове културе. Један од тих главних образаца потиче из домена религијске праксе којом су појединци истицањем своје вере у Бога потискивали негативан однос према ближњима. Премда је упозоравано да се искреност религијског опредељења потврђује хуманим односом према људима, неискреност вере погодовала је лицемерној склоности појединца да алтруизмом и космополитизмом не исказују искрен однос пријатељства и љубави према страном, већ њиме скривају одбојност и мржњу према сопственом народу и култури.
Уколико ову појаву покушамо да разумемо у равни индивидуално психолошке мотивације за такав однос појединаца према свом народу и домовини, онда можемо уочити да он проистиче из одсуства њиховог осећаја за родољубље и патриотизам. Њихову равнодушност према сопственој земљи, традицији и држави, идентичну одсуству осећаја за уметност и религију, Дучић упоређује са зверима које прелазе границе држава и птицама које скакућу с гране на грану. Међутим, како и међу животињама постоје оне који обележавају и чувају своју територију, тако се и одсуством осећаја не може тумачити активан негативан однос према сопственој култури и традицији.
Будући да човек није створен да било шта чини, а да од тога нема неку примарну или секундарну, материјалну или духовну корист, његов латентни или манифестни негативни однос према сопственом роду мотивисан је и претпостављеном добити и задовољством таквим мишљењем и понашањем. Да то задовољство може бити крајње ефемерно, али са далекосежним негативним последицама показује и појава националног самопорицања проистекла из негативног односа према битним моментима колективне прошлости.
Дефинисан као став потпуног порицања вредности одређеним схватањима или људским творевинама, нихилизам је добио одговарајуће место у филозофији, али се препознаје и у негирању претпостављених виших вредности везаних за ентитет који осмишљава појединачност људских егзистенција. У радикалном оспоравању националних вредности или вредности одређене нације, било да оно долази од стране других или од њених припадника, нихилизам добија и конкретно значење. Док је нихилизам према Србима изражен у ставу који је у расистичкој и шовинистичкој идеологији усташког покрета био основа геницида над њима у Независној држави Хрватској, српски самонихилизам се огледа у порицању појединих Срба вредности сопствене нације, њене културе и традиције.

НЕГАТИВНА ТРАДИЦИЈА Појава самопорицања националних и културних вредности у Срба има дугу историју и успоставља се као негативна традиција која даје овој појави и одређено национално обележје. Иако од парцијалног значаја, оно је искушење коме у одређеним неповољним историјским околностима подлеже и већи број појединаца због чега се и може говорити о српском самонихилизму. Чиниоци везани за вредности националног културног и духовног наслеђа се зарад неких виших циљева, заједништва и обећања светле будућности оспоравају, потискују и добијају негативни предзнак.
Феномен националног самооспоравања различито је називан у српској култури. Својевремено смо га означили националним аутонихилизмом, а његове заговорнике српским аутонихилистима. Од тада су је појавили и други називи за ову појаву: “инверзни национализам”, “самопорицање”, “аутошовинизам”. “родомржња”….Несумњиво да постоје различите манифестације једне широке распрострањене појаве и да би сваки израз могао да се односи на њено конкретно испољавање. Сагледано у негативном значењу национализма, порицање вредности сопствене нације добија обрнут облик, па се у том смислу и појаве могу означити српским инверзним национализмом. Ова појава је последица комунистичке индоктринације и карактеристична је за српске самонихилисте који према свим национализмима испољавају толеранцију и разумевање, док српски национализам истичу као неко апсолутно зло.
Зачето између два светска рата у оквиру концепта југословенства, српско самопорицање институционализују српски комунисти у време титоистичког антисрпског деловања. Формирањем комунистичког културног обрасца, заснованог на антисрпству, недемократији и ауторитарној власти, створен је амбијент у којем је мишљење и понашање бројних интелектуалаца одражавало владајући титоистички менталитет. Међутим, осим најрадикалнијих, који су испољавањем и негативног емоционалног односа према сопственом културном наслеђу настоји да учине убедљивим своје интелектуално деловање, велики број српских интелектуалаца је свој национални самонихилизам изражавао ритуално повинујући се прагматичним интересима.
Самопорицање се, дакле, може испољавати на разне начине, али се само у најрадикалнијим видовима оно чини са негативном страшћу и обојено мржњом може се назвати аутошовинизмом или родомржњом. У том смислу би се могло рећи да национални самонихилизам проистиче из става оспоравања националних вредности који се исказује у различитим видовима који чине широки манифестациони спектар од оних негативно емоционално обојених, препознатих као аутошовинизам и родомржња, до емоционално индиферентних.

ИСЛАМИЗИРАНИ СРБИ Ова појава била је изражена у српском народу, чији су бројни појединци у време ропства под Турцима због опстанка били принуђени да прихвате ислам и постану муслимани који су у тежњи да се потврде пред окупатором и поистовете се са њима показивали мржњу према сопственом народу. У таквом понашању потурице су, како вели пословица, постајали гори од Турака, а њихово национално самоотуђење добијало коначну форму у заробљавању себе у туђина. О последицама тог процеса етичког и националног отуђења, када се најближи сродници због промене вере зарад самоочувања, постају највећи непријатељи сведочи и Меша Селимовић у својим Сјећањима. „Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе…….Ето тако (да се вратим на поријекло породице), негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали од ока. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вјера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вјери пренијели до мене у крви моји доцнији рођаци, а можда су своју превјеру плаћали већом ревношћу у новој вјери. И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу“. Иако потурчен, српско порекло није заборавио ни Мехмед паша Соколовић, који је, у тадашљем отоманском царству успео да постане велики везир. Своје порекло није заборавио ни наш редитељ Емир Кустурица који је у трагању за коренима свог верског идентитета открио своје своје православне претке Бабиће, који су пре више од два века прешли у ислам. За разлику од оних малобројних који памтили своје порекло и нису чинили зло припадницима свог народа, бројни исламизирани Срби су у тежњи за самодоказивањем чинили зло својој некадашњој етничкој браћи да би истакли своје разликовање од њих. Користећи неповољне историјске околности, ти српски муслимани су пактирали са непријатељима Срба у Другом светску рату и учествовали у њиховом геноциду у НДХ.

ЕВРОПСКО САМООСПОРАВАЊЕ Ову распрострањену појаву самооспоравања до самомржње у Европи размотрио је Франк Лисон у својој књизи Презирање сопственог: о култури самомржње у Европи. Иако се овај феномен друштвене патологије не може назвати културом, јер она претпоставља, што се често заборавља, неговање племенитости и хуманости у циљу потврђивања човековог потенцијала за добрим, аутор овог дела настоји да открије социо-психолошко и културно порекло и развој самомржње на старом континенту. Процес културног самопоништавања на Западу добио је у свом исходу самомржњу која се испољила у тренутку када припадници колектива постају свесни да је њихова култура непотпуна или погрешна. Та свест је показатељ њеног неуспеха управо у реалности у којој је за последњих четири века Европа остварила и највећи успех. Одређујући некада судбину света, надмени Европљани се данас одричу себе уверени у исправност таквог понашања. У својеврсном рату против сопствене прошлости настоје да се потврде тзв. “кенсел културом”, односно “културом отказивања” којом потискују, бришу и забрањују садржаје које сматрају неприкладним и неприхватљивим.
Овом савременом формом античког остракизма, успоставља се нова врста цензуре и аутозензуре која ограничава и спутава слободу изражавања, а читав процес боји и појединачним негативним емоционалним испољавањем мржње према сопственом. Иако такво екстремно емоционално реаговање није раширено, самопорицање сопствене традиције је идеолошка основа за политичке одлуке према мигрантима, толерисање њиховог кршења постојећих закона и тежња да се новом дефиницијом брака и породице на антифашизму створи ново друштво и нови свет. Манифестном борбом против историјски познатих облика тоталитаризма, успоставља се, у ствари, тихом револуцијом нови тоталитаризам искорењених и из центра моћи изманипулисаних појединаца који су добили слободу да се радикално обрачунавају са својом прошлошћу, али без слободе да одлучују о битним аспектима своје будућности.
Имајући у виду искреност речи француског председника, Емануела Макрона, једног од главних актера овог процеса, да оно што је до тада створено треба да буде порушено да би изградило ново, данашње изразе европског националног самонихилизма препознајемо у изданцима револуционарног деловања. Како је свака досадашња друштвена револуција у име новог друштва испољавала радикалан однос поништавања дотадашње националне културе, тежња за успостављањем нове традиције остављала је после револуције праву пустош у култури. Од француских јакобинаца, преко руских бољшевика, српских комуниста, кинеских маоиста и камбоџанских црвених Кмера, жестоки револуционари су у име новог почетка сасецали у корену све што им је претходило. Културна револуција у Кини по својој екстремности и радикалности постала је и својеврстан симбол варварског уништавања сопствене миленијумске традиције.

ПОКАТОЛИЧЕНИ И ПОХРВАЋЕНИ СРБИ И пре отоманске окупације и после ослобођења, Срби су били изложени католичком притиску да промене своју православном веру. Многи су подлегли том искушењу и преко католичанства постали Хрвати који су починили и највећа зла српском народу. Почевши од “оца Домовине”, Анте Старчевића, потомка покатоличених херцеговачких Срба, који је своју паклену мржњу деценијама уливао у Хрвате, а чији су антисрпски ставови постали битан идеолошки чинилац усташког покрета, много је Хрвата српског етничког и националног порекла, који су у НДХ испољили највеће непријатељство према Србима и чинили им највећа зла. Те покатоличене и похрваћене Србе оличава Вјекослав Макс Лубурић, који је лично надгледао и са репутацијом најбруталнијег међу усташким заповедницима предводио геноцид над Србима у НДХ, а чије порекло води од припадника српског племена Дробњаци који су из Пиве прешли у западну Херцеговину примили католичку веру а после се похрватили. После ослобођења, када некажњени због учињеног геноцида Хрвати припремају обнављање своје НДХ, Срби се под комунистима и даље демонизују. Парадоксално је да након тоталног геноцида Хрвата над Србима у НДХ, Срби и после Другог светског рата мењају своја имена и декларишу се као Хрвати. Градећи свој национални идентитет на антисрпству, Хрвати су настојали да у свом самопотврђивању не само уклоне Србе из подручја на које су претендовали као на своју државну територију, већ су и покатоличене Србе мобилисали у борби против српског народа. У негативном односу према српској култури и традицији, настоје да елиминишу придев “српски”, и замене га изразом “србијански”, насталим од именице “Србијанац” који означава Србина из Србије, са циљем свођења Срба само на Србијанце, а преозначавања Срба у Хрватској на православне Хрвате. О успешности тог нихилистичког плана коначног поништавања Срба говори и чињеница о његовом прихватању и спровођењу од стране Срба. Тако се, на пример, и некадашњи голман Хрватске ногометне репрезентације, Данијел Субашић, као етнички Србин, изјашњава као православни Хрват. Будући да су покатоличени Срби преименовани и претопљени у Хрвате, сада се у виду националног преименовања, допушта Србима да задрже своју верску, а да прихвате хрватску националну одредницу. Одричући се свог националног идентитета, они доприносе да се на темељу геноцида извршеног над Србима, њиховог масовног протеривања и покрштавања, створи Хрватска као мултиконфесионална и једнонационална држава.

ЈЕВРЕЈСКА САМОМРЖЊА Дух овог покрета препознаје се и данас, почетком трећег миленијума, и у Србији. Национални самонихилизам је историјски познат феномен, а испољен је и у јеврејској самомржњи о којој је још 1930. године Теодор Лесинг објавио књигу са истим насловом, Показало се да у кризним временима када би осетили да су угрожени због одбацивања од стране већинске нације са којом живе, Јевреји постају већи националисти од појединих њихових припадника. Тако је својевремено и у Хрватској Јевријин основао нацистичку партију. Чињеница да се национални самонихилизам јавља и код Јевреја, познатих по успешном очувању свог идентитета, може да зачуди, али околности у којима они, ипк, подлежу искушењу самопорицања указује на доминантни мотив оваквог њиховог понашања. Неповољне политичке, друштвене и културне околности у којима им због нарастајућег национализма и шовинизма већинске нације постаје неизвестан опстанак, осећање животне угрожености настоје да превазиђу идентификацијом са носиоцима агресорске претње. Посежући несвесно за механизмом идентификације с онима који их угрожавају, у циљу одбране преузимају и свесно развијају и њихов однос према мањинској нацији којој и сами припадају. Имајући у виду овај механизам одбране можемо сагледати широко распрострањену појаву националног самопорицања код многих окупацијом угрожених народа. Лично мотивисани, спољашним и унутрашњим факторима, појединци не желе да припадају свом дотадашњем угроженом народу, већ постају чланови другог колектива чији идентитет прихватају као сопствено индивидуално обележје.

Крај у наредном броју