СРПСКИ САМОНИХИЛИЗАМ (2.део)

Док је нихилизам према Србима изражен у ставу који је у расистичкој и шовинистичкој идеологији усташког покрета био основа геноцида над њима у Независној држави Хрватској, српски самонихилизам се огледа у порицању појединих Срба вредности сопствене нације, њене културе и традиције

Насупрот кетману, односно такије која даје право муслиманима да се у неповољним околностима понашају прагматичко и да кршећи забране своје вере формално и привремено чак и прихвате другу веру у циљу принципијелног и скривеног чувања свог верског идентитета, Срби у идентичним приликама усвајањем новог идентитетског обележја потискују и заборављају своју верску и националну самобитност. Њихово прагматично прихватању друге вере углавном преовладава могућност принципијелног чувања свог верског и националног идентитета. Разлика између кетмана као начина чувања свог духовног идентитета у неповољним условима и оних који трајно прихватајући другу веру, културу и традицију, огледа се у последицама. Док се чувањем вере остаје у својој заједници, потискивањем и заборављањем свог верског идентитета постаје се чланом другог колектива у којем се исказују непријатељство према припадницима свог некадашњег народа.
Верско лицемерје, као допуштено и оправдано прагматично средство, допуштено је, дакле, да би верник у неповољним условима остао доследан и принципијелан у одржавању своје унутрашње вере и свог верског идентитета. Кетмена зато и не треба поистовећивати са другим облицима прагматичног понашања и изневеравања сопствене традиције и вере којом се не чува свој идентитет у неповољним историјским и културним околностима, већ се он поништава.

КОРЕНИ НАЦИОНАЛНОГ САМОПРЕЗИРА Појединци који су се одрицали сопственог културног наслеђа нису то чинили са неком страшћу и мржњом према својој нацији, већ су радили из прагматичних разлога и конформизма у комунистичком поретку вредности. Из докумената и историјског искуства јасно се може видети како је у комунистичкој партији Југославије програмски одређено антисрпско деловање и како се оно одвијало током Другог светског рата и након ослобођења у периоду успостављања комунистичких власти. Идеологија која је Србе, као творце Југославије, прогласила окупаторима других народа, заточеним у тамници званој Југославија, а приори је давала за право свим народима да се у борби за самосталност одупиру Србима, и да их уклањају као сметњу на свом путу ка самосталности. Одатле и неразумевање, неприхватање и неверовање у усташки геноцид над Србима, јер су управо српски комунисти веровали непосредно након рата да је то великосрпска пропаганда.
Будући да је тај поредак у комунистичкој Југославији заснован на идеолошким представама о српском национализму као најопаснијем од свих национализма, држава је опстајала на формули „слаба Србија, јака Југославија“, па је слабљење и умањивање вредности српске традиције и културе био начин напредовања српских кадрова у партијској и државној хијерархији. Српски комунисти су потврђивали оданост својој партији и свом доживотном председнику државе борећи се против интереса сопственог народа. Водећи српски политичари и културни радници су нихилистичким односом према сопственој култури потврђивали своју комунистичку правоверност. Зато је годинама скриван терор Албанаца над Србима на Косову и Метохији, као и Муслимана над Србима у Босни и Херцеговини, па је сваки покушај Срба да укажу на свој тежак национални положај тумачен као оживљавање српског национализма. Такав је био и однос према геноциду извршеним над српским народом у НДХ, јер је време комунистичких власти та чињеница се потискивала, а појединци који су говорили о томе означавани су српским националистима.

ОДРИЦАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ У поступке и својеврсне инстинктивне реакције самопоништавања спадају и научени из времена комунизма и преношене потом на нове генерације, чији припадници веома емоционално реагују на страдање других народа, Јевреја као жртава нацистичког геноцида или Француза у савременом тероризму, али када се суоче са страдањем припадника сопственог српског народа, онда то игноришу, одмахују руком и сматрајући тему депласираном и потрошеном. Та отупелост, неосетљивост и незаинтересованост за истину о геноциду извршеним над сопственим народом, ствара дистанцу о тој теми као непожељној, па се у знак коректности она преводи у неку другу пожељну раван. Тако српски самонихилисти исказују толерантан однос и подржавање свих других национализама и шовинизама према српском народу, који су узроковали велико зло и геноцид над народом којем они припадају, а сопствени народ оптужују за највећа зла и денунцирају га његовим непријатељима.
Радикална самокритичност се у самопорицању исказује као нешто више од могућности да се уочена негативност у себи превазиђе. Она је повод да се свом снагом поништи и у потпуности преобрази дотадашњи идентитет, коме се не оставља ни мало могућности да опстане. Спремни не само да радикално критикују догађаје и појаве из своје средине већ и да пониште сваку вредност сопственој националној култури и традицији, српски самонихилисти истичу потребу за одрицањем националног и успостављањем новог идентитета. Национално је битна етапа у процесу формирања идентитета, од оног нижег, родног, породичног до космополитског, а одрицањем његове важности и замењивање грађанским само се исказује његов значај на негативан начин. За њих се, заправо, не поставља питање да ли ће остати и бити оно што јесу или ће постати неки други, јер су се радикалним раскидом са сопственом традицијом удаљили од непосредне реалности своје самобитности. Одатле и спремност да се одустане од себе и поверује у повишени значај уображене представе о свом новом идентитету.

МОНТЕНЕГРИНИ Могућност да буду међусобно различит у оквиру истог народа и нације, Срби у Црној Гори су злоупотребили одричући се своје традиције и историјских корена да би се утемељили у новом идентитету заснованом на фалсификованој историји и измишљеној традицији. У том смислу је илузија сматрати да они не знају своје порекло, па се национално декларишу као Црногорци. Напротив. Они веома добро знају своје етничке корене као и то да су им се преци, очеви и дедови, изјашњавали као Срби, али насупрот тој традицији и сопственом знању о њој хоће да буду потпуно другачији. Одатле и фантастични елементи у њиховој етногенези и тврдњама да су због етничког супстрата староседелаца, Илира, претопљених у пристигле Словене добили своје антрополошке и културне карактеристике које их разликују од других припадника српског народа на Балкану. Инжењери црногорске етногенезе нису усамљени у прекрајању евидентних и фабриковању измишљених доказа у циљу доказивања националне посебности Црногораца. На овом послу им помажу историчари и лингвисти, мењањем историје и стварањем тзв. црногорског језика који би требало да успостави разлику од српске културе која се означава другом, другачијом и према којој се успоставља однос нетрпељивости и мржње. У том смислу када се констатује да они знају своје порекло, природа тог знања је инфериорна у односу на конструкцију о новом идентитету. Послератна комунистичка манипулација имала је за циљ да обмане становнике Црне Горе у њиховом одређењу националног идентитета. Истицање да је локално географско одређење црногорство истоветно као национално српско, заварало је многе да и своју националност схвате у њеном локалном значењу и да се као Срби у Црној Гори определе да буду Црногорци. Да то није исто, и да су на тој разлици као начину расрбљивања инсистирали комунисти, показало се потом у истицању и доказивању да су Црногорци посебна нација.

НОВИ СВЕШТЕНИЦИ Разматрање српских самонихилиста није критика критике, већ сагледавање једне појаве у нашој култури и друштву која је, кроз деловање невладиних организација, добила и своја институционална обличја. Њихови припадници и истомишљеници делују и у оквиру постојећих структура власти и културних и научних институција. Кроз њихово деловање се наставља медијска сатанизација Срба, а на мржњи према сународница заснивају свој добро плаћени интелектуални ангажман. Међутим, самопорицатељски дух се испољава и кроз деловање актуелне власти. Под утицајем данашње глобалистичке неолибералне идеологије, потискује се и настоји да поништи национални идентитет, како би се, као некад комунистичка власт, успоставила демократска варијанта неоколонијалних управа којом руководе секуларни свештеници. Мотивисани првенствено личном користи, они служећи страним интересима само симулирају политичку независност пред сопственом јавношћу. Омогућујући да центри моћи преко иностраних амбасада и странака остварују свој утицај на власт у овој земљи, своју улогу утолико успешније обављају уколико је заснивају на свом националном самонихилизму.
Иако се декларативно и залажу за остварење националних интереса, њихово понашање је супротно и по донетим одлукама штетно за земљу и народ коме припадају. Преузимајући појам „секуларно свештенство“ од Чомског, Мило Ломпар одређујући идентитет и статус ових интелектуалаца, који су без моралног интегритета и у функцији одређеног партикуларног идеолошко-политичког виђења стварности које се упркос чињеницама намеће као истина, сматра да је “садашњи нараштај интелектуалне елите, однегован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји српске културе: његово понашање би могло ући у историју као класичан пример темељне људске и интелектуалне неодговорности према било чему што превазилази лични интерес“.
Комунистички засад титоистичког антисрпског деловања изникао је у делу морално располућене српске интелигенције чија расрбљеност представља најбитнији чинилац њиховог идентитета. Иако се више не позивају, као њихови претходници, на неупитно врховно идеолошко начело везано за борбу против српског национализма као највеће опасности, настоје да, према наведеном религијском обрасцу, у име вере у европске и космополитске вредности радикално оспоравају и негативно одређују сопствену националну културу и традицију. У тежњи да у тој активности буду што убедљивији, најрадикалнији страсно исказују свој национални самонихилизам. Негативни емоционални набој доводи их до мржње коју прикривају и не признају, али која се препознаје у њиховој заслепљености да рационално сагледају реалност и прихвате аргументе везане за вредности националне културе, несумњивих европских корена, као основе индивидуалног и колективног грађења европског и космополитског идентитета на вишем нивоу општости.