СНАЖАН ОТПОР „ХАРАЧУ“

БИБЛИОТЕКЕ И АУТОРСКА ПРАВА

Више од 10.000 потписа на петицију против увођења наплате таксе библиотекама

Недавно је Библиотекарско друштво Србије покренуло петицију за одлагање ступања на снагу наплате Тарифе накнаде за давање на послугу оригинала и умножених примерака ауторских дела издатих у штампаној форми, као један од одговора на подзаконски акт по коме су библиотеке дужне да плаћају 15 динара по издатом примерку на име колективних ауторских права Организацији за остваривање репрографских права (ООРП), чији је оснивач Завод за заштиту интелектуалне својине. И пре објављивања овог текста, скупило је довољан број потписа да петиција уђе у скупштинску процедуру.
Отпор библиотека и јавности је очекиван, али по нашем мишљењу закаснео и с обзиром на читав статус библиотека, библиотекара, читања, знања и ауторских права, недовољно координисан и јак. Јер сувише се дигло прашине и по свој прилици, та и таква ауторска права, библиотеке неће ни плаћати.
За све оне који нису обавештени о делатности ООРП-а, довољно је да послушају излагање адвоката Душана Мијатовића који је наступио у име организације, на трибини БДС-а: „Стављање ван снаге: књиге или библиотеке“. (Снимак је доступан на Ју-тјуб страници Библиотеке „Милутин Бојић“). Према његовим речима, реч је о колективним ауторским правима, а новац могу да наплате и „аутори“ два „дела“ (?!?) у последњих пет година, а да бар једно има ИСБН број?! Чиме је извитоперен више него смислен приступ Удружења књижевника, нарочито у однoсу на време кад се појавио, да члан Удружења писаца може постати онај који има објављене две књиге. Дакле, с објављивањем другог књижевног дела у таквим издавачким условима (прилично строгим), неко себе заиста јесте потврдио као писца.
С друге стране, критеријуми за добијање ИСБН броја су, пре свега, облик, форма, и мало шта на овом свету неће задовољити те критеријуме: можда мени за неки ресторан и зидни календар. Оваквим наступом и оваквом тарифом, ООРП се више него обрукао, али не треба сву кривицу сваљивати на „свежег писца“ Душана Мијатовића и његов недоличан наступ, јер у одборима ООРП-а има много познатијих појединаца који се сасвим сигурно разумеју у књиге. Касније је речено да 40 одсто накнаде иде ООРП-у.

ЗАМЕРКЕ БИБЛИОТЕКАРА Библиотекари су нешто суздржанији у критици, али наплата репрографских права због коришћења штампане библиотечке грађе, ко год да је плаћао, нема смисла. Иако се то практикује у земљама широм Европе, пре свега, у ЕУ. Грађа се у библиотекама користи углавном у некомерцијалне сврхе, и то је у сукобу с основним начелима библиотека, културе, образовања. При чему се тарифа односи само на јавне библиотеке, тo јест. градске. Те су тако библиотеке додатно разједињене. Овде треба нагласити неколико ствари: ООРП је пре свега надлежан наравно за штампано умножавање, али су овде чудним случајем и непознавањем материје, стављене и библиотеке. Осим тога, тако је покушано, не скроз успешно, да се реши питање ауторских права с обзиром на драстичне промене које интернет сукцесивно уноси у дељење и доступност различитог садржаја. При чему је овде сада стављен акценат на скоро најбезазленију ствар.
Овај закон је пре свега хтео да регулише штампање, односно копирање, где је копирање много безазленији „проблем“. Те се тако ова тарифа, и овај закон најпре односио на копирнице (уређивање њиховог рада имало би нешто смисла) које новац зарађују од штампе и копирања, углавном не водећи рачуна о ауторским правима, али је то пренето и на библиотеке без икаквог смисла, а један део се преноси на све. Свака особа или организација која поседује или хоће да има штампач, скенер, фото-копир приликом куповине апарата или репроматеријала плаћаће ту таксу. Захтев БДС-а, подржала је и ИФЛА, међународно удружење библиотекара, упозоравајући да је акт у нескладу и са међународним правом.
Али сад стижемо до много озбиљнијих питања и контрадикција. Како то да су библиотеке биле у обавези да дигитализују своју грађу, и то баш ону обично ретку и теже доступну не би ли је сачувале и учиниле доступном и то свима на свету који имају интернет (при чему се онда дискриминишу чланови библиотеке и порески обвезници који пуне буџет из ког се, истина недовољно, финансирају библиотеке! бар код нас) и тако се практично одрекну свих својих права и ауторских права других, наравно у некомерцијалне сврхе, а сада их терају да плате зато што издају људима књиге које су купиле, а при томе све време промовишу читање и књиге, а многим писцима плаћају и хонораре за гостовања у библиотеци? То што се дигитализација углавном обављала раније, док још нису били на снази ови закони, те се нису морали и спроводити, не може бити никакав изговор. Зашто се стало са дигитализацијом последњих година?

УЛОГА ИНТЕРНЕТА Дигитални медији, а пре свега, неетичка и комерцијална употреба различитих платформи и интереси крупног капитала нарушавају стандардне односе и заједничке интересе. Уместо да је доступност интернета и његова ниска цена утицала на појефтињење образовања и ширење знања, она је, бар у свом мејнстриму, довела до губљења и обезвређивања традиционалних институција и односа. Истина је да оне са самим интернетом не могу више бити исте, али то не значи и њихово укидање или релативизацију, нити потчињавање корпоративним интересима.
Друга контрадикција, тиче се невероватне доступности различитих књига и часописа на интернету, било у легалним токовима, било на такозваним пиратским сајтовима. И несумњиво је да је њихова доступност, све већа употреба различитих геџета, све већи број различитих апликација, затварање библиотека, па и свега осталог за време короне, учинило да библиотеке више не буду примарни извори. Дакле, шта ћемо са садржајима на интернету, који је из много разлога теже контролисати? Да ли СКРИБД плаћа ауторска права и да ли аутори имају неке користи од тога, при чему се дешава да садржај аплоудују појединци, који нити су аутори, нити издавачи, и тако права на сваки начин крше, док истовремено штити америчке бест-селер писце јер је иза њих читава машинерија: маркетинг, агенти, и скупи адвокати?
Да ли само рекламирани писци са скупим адвокатима имају право на ауторска права? Ја бих рекла да су се такви некада продавали само на трафикама и имали су сасвим другачији издавачки третман. Шта ћемо са Амазоновим е-издањима, самиздатима не крше ли они правила и етику издаваштва? Нису ли тако укинута и прекршена сва права уређивања и дистрибуције књига? А шта ћемо са невероватним бројем тзв. „гострајтера“, њиховим ауторствима и радним правима? Или се не важи зато што су их се написмено одрекли? Да ли ће таква културна политика бити дозвољена и биће јој дозвољено да буде доминантна и монополистичка? Ако заиста хоћете да вас схватимо озбиљно и добронамерно, прво примените све принципе на Џефу Безосу.
Како то да се истовремено последњих 7,8 година инсистира на „опен-аксес“ часописима, и то научним, чију доступност највећим делом финансирају издавачи или аутори (што је заправо без преседана када је реч о ауторским правима), без обзира што је и овде реч о тзв. некомерцијалној употреби, а на шта су натерани због читaности, односно цитатности или пак то чине јер су свесни свих неправедности унутар научне заједнице и света, па пошто су у прилици, деле своја знања? И ту није важно колико је неко уложио труда, и колика је вредност знања које дели, нити то што ће идеје бити искоришћене и покрадене за комерцијалну употребу, а некад и за личне научне промоције? Зашто се злоупотребљавају научници, тј. рецензенти, тзв. „пир-ривјуери“ да раде волонтерски? Зашто се високе и одговорне позиције укидају, волонтеризују, претварају у аматерске, а благо речено, секретарске и „дактилографске“ вештине претварају у стручне, лукративне, па и менаџерске статусе и занимања? Како је могуће да хиперпродукција књига, поједностављење и појефтињење штампе није довело до појефтињења књига, напротив, него до девалвације књижевности, стручних и научних знања, али и свих периодичних издања?
Зашто је постало тренд објављивати на лошем, рециклираном папиру, који знамо, уопште није прикладан ни за шта, а не за књиге? Стало вам је до шума? Вратите старе стандардне уредничке процедуре и продукција ће се свести на једну трећину/четвртину. Желите скупо да плаћате књиге које су лоше или никако дизајниране, некако су уређене, средње преведене, недостају им рецензије, уместо њих појавиће се хвалоспеви из медија, недостају им предговори, поговори, некад и белешке о аутору, од прве магле, покупиће влагу и можда се и згужвати. А од тог новца, најмање ће добити преводилац и лектор. Позиција аутора је у врло растегљивом опсегу. А фанови, и стручни, и нестручни ће да пишу рецензије? И даље вам није јасно?
Господо драга, ако вам је до књига и до кинте, све што се рекламира, све зашта постоји плаћена реклама или промоција у комерцијалним медијима (штампа, ТВ, интернет) третирајте као забавни и комерцијални материјал, и на њему примењујте прикладне комерцијалне принципе. Такви садржаји се не могу сматрати интелектуалним и културним добром, а творац истих тешко да би могао бити аутор. Такође, поведите рачуна о разлици у квалитету и сврси, па ће нешто бити само нерелевантно, нешто забава, а нешто кич и шунд. Те тако свако ко објављује, рекламира и дистрибуира такве садржаје треба да плаћа одговарајући порез, а да дистрибуција таквог садржаја буде строго контролисана и ограничена. Такође, поведите рачуна о трошењу буџетских средстава која морају бити наменски трошена у складу са заједничким интересима и на опште добро, а нека од њих су право на образовање, на културу, на информације, на знање, на (стручно) усавршавање, на самообразовање.
Ако не знате како то да изведете, ево ја се нудим да то спроведем и покажем да је могуће. А успут вам предлажем да Владу и Скупштину учините самоодрживим, не морају да буду и профитабилне.