Трамп, „дубока држава“ и Срби

Може ли Трамп изаћи на крај са „дубоком државом“ која му загорчава мандат и пре него што га је преузео. Односно, хоће ли његова персонална решења бити довољна да сломе систем који је деценијама успостављан?
Оно што су многи слутили – десило се. Одлука одлазећег америчког председника Бајдена да дозволи Украјини да користи америчко оружје за ударе по дубини руске територије гест је који би требало да отежа положај поново изабраном председнику Трампу у прелазном периоду до јануарске председничке инаугурације, с обзиром на његово обећање да ће се залагати за брзо окончање рата у Украјини. Све се одиграва по већ утврђеном сценарију, као у случају слања помоћи у муницији, тенковима, авионима… Прво се одбија, онда ипак разматра, да би се на крају обећано и испоручило. Иако председник Бајден за сада није јавно коментарисао написе америчких медија о овом одобрењу – званичне потврде Вашингтона још нема, из Трамповог штаба стижу оштре осуде оваквог потеза, док га супротна страна и пентагонски јастребови здушно подржавају, чак сматрају да је требало то учинити и раније.Један од перјаница америчког интервенционизма Весли Кларк, бивши врховни командант НАТО-а у Европи, у изјави за СНН је рекао да је оно што је Бајден одлучио за Украјину „премало“ и да тај потез долази „прекасно“. Овај злогласни амерички генерал који је командовао агресијом и скоро тромесечним бомбардовањем Србије и Црне Горе, ово је изјавио после изненадне посете Приштини где се састао са премијером и председницом привремених приштинских институција Аљбином Куртијем и Вјосом Османи. Курти је пожелео добродошлицу генералу Кларку, за којег је рекао да „наставља да буде пријатељ и подршка народу и ‘држави Косово’“.
У дирљивом дочеку једног од креатора агресије на СРЈ, по коме улице у више градова на КиМ носе име, приређено му је и јутарње испијање кафе са бившим командантом тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) и некадашњим премијером тзв. Косова Агимом Чекуом и бившим припадником тзв. ОВК Мухаремом Махмутајем. Иначе, Агим Чеку је био официр ЈНА, а почетком рата на тлу бише Југославије прешао је на хрватску страну. Учествовао је у операцијама „Олуја“ и „Медачки џеп“, а како су пренели медији, за своја „достигнућа“ у овим операцијама добио је чак девет медаља од Фрање Туђмана. У мају 1999. године постављен је за команданта штаба тзв. ОВК.
ПОНОСНИ ЗЛОЧИНАЦ И док Србија још пребројава жртве НАТО агресије којом је он командовао, Кларк са телевизије Еј-Би-Си поручује да је поносан на бомбардовање Београда, те да би Србија требало да призна такозвано Косово. „Поносан сам на оно што је НАТО урадио како би спречио кампању етничког чишћења уперену против Албанаца на Косову. Мислим да је акција НАТО-а предузета са минималном силом, са свим могућим мерама опреза како се не би наудило невиним цивилима, и успела је да испуни циљ – спречи етничко чишћење“, изјавио је генерал америчке војске у пензији Весли Кларк, који је 1999. био на челу снага НАТО-а.
Наравно да је овај гест, благо речено злочиначког генерала, наишао на низ коментара и осуда озлојеђених Срба, чија сублимација је најбоље изражена у коментару председника Републике Српске Милорада Додика који је, осврћући се на ратни злочин почињен бомбардовањем Србије, подсетио Веслија Кларка шта је о злочину 1999. године рекао Доналд Трамп. „Зна Весли Кларк да су тада поставили динамит у међународно право, као што зна да су голом силом 2008. покушали да униште Повељу УН насилним отимањем Косова и Метохије од Србије и српског народа“, истакао је Додик.
Додик је навео да не зна да ли Кларк теши себе, храбри друге јастребове америчке политике деведесетих или једноставно потцењује интелигенцију својих грађана и остатка света када покушава да 25 година после бомбардовања и даље подвлачи како је поносан на тај низ ратних злочина који су починили над српским народом. „Када слушате или читате Веслија Кларка, треба једну ствар да имате на уму – то је дио естаблишмента који је /у/мислио да је 21. вијек, вијек доминације САД, тј. да ће они испред САД моћи да раде шта хоће, гдје хоће и колико хоће“, написао је Додик на мрежи „Икс“.
Према његовим речима, није случајно да Кларк своје илузије данас понавља баш на Косову, гдје зарађује новац и покушава да своје ратне злочине наплати уносним пословима. Медији у његовој земљи, каже Додик, открили су да је Кларк био повезан с разним покушајима улагања у енергетски сектор Косова, почевши од 2012. године, покушавао је да обезбеди права на огромне резерве лигнита на Косову, пете по величини у свету, за канадску „Enviditi Energi Inc“, гдје је био председник.
Пошто је копајући српске ране и изражавајући понос због ратних злочина које је починио бомбардујући Србе, успут поменуо Доналда Трампа, желећи да очува своје акције код Албанаца чије паре жели да узима, Додик је навео да је ред подсетити шта је баш Трамп рекао о тој оргији злочина са неба 1999. године. „Бомбардовање је донијело расуло, хаос и терор на Косову. Не знам да ли они то сматрају успехом, јер га ја не сматрам успехом“, подсетио је председник Српске на речи Трампа.
Када је о Кларку реч, неизбежно је поменути његову књигу која је изашла 2002. године, у којој пун себе после бомбардовања наше државе, излаже еволуцију своје концепције уз објашњење да се он дуго времена у врху америчке администрације борио да се ваздушни напад, односно бомбардовање употреби као политичко средство, нашта је за „Спутник“ подсетио Никола Шаиновић, бивши премијер Србије и потпредседник владе СР Југославије.
Као пример за то Шаиновић наводи једну расправу у којој је Кларк учествовао на неком од америчких одбора у Сенату, где је рекао „да није проблем у Приштини, већ проблем недостатка демократије у Београду“.
„Када је један од сенатора Кларка тада питао: „Па добро, како ви мислите да треба да убедимо Слободана Милошевића да повећа ниво демократије у Београду, Кларк је одговорио – бомбардовањем.“ То је било 1997. године када није било ни озбиљних сукоба са ОВК нити чега сличног, Кларк је фактички изнео уверавање да ће сукоба бити, ако се бомбардовање реализује,“ каже Шаиновић и наводи да је Кларк своју књигу почео тако што је пратећи звук ракета које полећу са бродова ка нама описао са великим уживањем.
„Дакле, ради се о човеку чији је концепт и животни и политички употребити силу да се постигне циљ, а оно што је посебно у његовој књизи јесте то да он заправо објашњава како је он дао велики допринос новој војној америчкој доктрини, која подразумева нула губитака за Америку у људству и опреми. Поента је по Кларку да се авиони попну на безбедну висину изван домета локалне ПВО и да одатле безбедно дејствују и врате се без губитака,“ истиче Шаиновић.
ХУМАНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ То је управо један од начина америчког глобалнополитичког интервенционизма, објашњен у студији „Повратак историје и крај снова“ Роберта Кејгена (објављеној 2008), савременог америчког геополитичара, чија супруга је Викторија Нуланд, која је као амерички координатор управљала украјинском државним ударом 2014. године и преко којег су САД режирале данашњу источнословенску трагедију, врло ефикасно стављајући добар део Украјинаца у кобну службу америчких империјалних планова.
Кејган у студији наводи употребу војних снага ради остваривања циљева широког опсега, од хуманитарних интервенција у Сомалији и на Косову, до промене режима у Панами и Ираку. Управо је део тих америчких „хуманитарних“ акција био вођен и против српског народа и то не само на Косову већ и у Хрватској и Босни (Кејген каже: „два пута су САД ратовале против Србије“) , а у америчкој режији је изведена и промена режима у СР Југославији 2000. године.
У бруталној искрености, Кејген ће навести да су покушавали да спроведу промену режима где год су сматрали да је то корисно за унапређење америчких идеала или америчких интереса. Игнорисали су Уједињене нације, своје савезнике и међународно право када год би те институције и правне норме постајале препрека за остваривање њихових циљева. Они су били незадовољни статус кво ситуацијом и сматрали су да Америка треба да буде катализатор промене у друштвеним збивањима.
Таква „политичка мочвара“ илити „дубока држава“ стоји пред Трампом као најтврдокорније препреке његовим политичким амбицијама која га је саботирала још током првог председничког мандата. Тада су га ограничавали и саботирали и неки од његових најближих сарадника, људи које је он поставио на кључне позиције. Али, очигледно нема намеру да тако нешто дозволи и у другом мандату.
Изабрани председник одабрао је конгресмена са Флориде Мајка Волца, пензионисаног пуковника, за саветника за националну безбедност – кључни положај у области спољне политике у Белој кући, док је сенатор са Флориде Марко Рубио одабран за државног секретара – највиши дипломатски положај.
Нема сумње да Трамп сада поставља темеље његове нове администрације са дефинисанијим планом – и људима спремним да га спроведе у дело. Нарочито у преузимању три владине институције, односно три стуба „дубоке државе“.
Својим избором људи који ће водити Министарство правде, Пентагон и обавештајне агенције, Трамп је показао да је заобишао личности из естаблишмента које је поставио на те функције пре осам година, у корист својих оданих присталица са неконвенционалним биографијама, чија би најважнија квалификација могла бити лојалност њему.
„Избори Мета Геца за државног тужиоца, Пита Хегсета за министра одбране и Тулси Габард за директорку националне обавештајне службе, у последњих неколико дана шокирали су Вашингтон, који можда није требало да буде толико изненађен, јер је свако ко је слушао Трампова обећања и притужбе током предизборне кампање у последњих неколико година могао лако да предвиди да ће он уздићи своје присталице спремне да изврше његово преузимање власти“, наводи се у анализи „Њујорк тајмса“ и додаје да ће, уколико буде потврђен њихов избор, Гец, Хегсет и Габард представљати водеће ударне снаге у самопроглашеном рату Трампа дубокој држави, иако ниједно од њих нема искуство релевантно за послове за које их је Трамп именовао, по оцени њујоршког листа. Све троје су поновили Трампово уверење да је влада испуњена каријерним државним службеницима, који су радили на томе да „осујете“ његове приоритете док је био на функцији председника САД у првом мандату, од 2016. до 2020. године, и имали га на мети након што је отишао.
Са нарочитом неверицом и забринутошћу међу многима у Вашингтону, пре свега у Пентагону, дочекано је наименовање Пита Хегсета за министра одбране, којим је Трамп заобишао бројне истакнуте личности у области националне безбедности и изабрао мајора Националне гарде, добро познатог у конзервативним круговима као водитеља емисије на каналу Фокс њуз. Иако Трамп хвали Хегсета као „чврстог, паметног и истинског верника у принципу Америке на првом месту“, други су одмах указали на његов мањак искуства. Неки су сугерисали да би он могао да буде шеф Пентагона само номинално, а да ће министарство одбране водити Трампова Бела кућа.
Најава да ће Џон Ретклиф бити директор америчке обавештајне службе ЦИА многе је подсетила на његову тесну сарадњу с албанском емиграцијом, мада се сада истиче да Ретклиф није биран због тога што је близак Албанцима, већ зато да се остваре спољнополитички интереси Америке у другим деловима Европе и света. Приоритетни задатак нове америчке администрације биће покушај да се стави тачка на рат у Украјини и на Блиском истоку и Ретклиф ће, као један од блиских сарадника Трампа, вероватно имати једну од кључних улога у гашењу два светска ратна жаришта.
Нови су и Елиз Стефаник, амбасадорка у УН, Кристи Ноем, секретарка за унутрашњу безбедност, Том Хоман, задужен за мигранте и границу, а нису изостали ни Илон Маск, најбогатији човек на свету, стално присутан у Трамповом штабу за транзицију у Мар-а-Лагу, који би требало да води реформу администрације, као и Роберт Ф. Кенеди који ће, на несрећу фармацеутског лобија, вероватно водити Министарство здравља.
ВЛАДАЈУЋА ТРОЈКА Трамп је тек започео са испуњавањем хиљада радних места која се отварају са новом председничком администрацијом, не рачунајући више на бирократе од каријере које је обећао да ће заменити. Сада када су републиканци званично преузели контролу над Конгресом, његова обећања је много лакше одржати. У вашингтонском политичком говору, то се зове „владајућа тројка“, кад председникова странка контролише оба дома Конгреса – и Представнички дом и Сенат
Велика препрека за потпуну контролу сваке странке је што сенатски предлози закона захтевају тро-петинску већину, илити 60 гласова, како би се заобишао „филибустер“, који сенаторима омогућује да одлажу изгласавање закона одржавајући расправу отвореном. То значи да кад странка има просту већину у Сенату, она ће морати да се обрати ривалима преко партијске границе да би закон био изгласан. Чак и уз здраву већину у Сенату овај пут, Трамп неће имати магичних 60 посланичких места који му омогућују да заобиђе све покушаје опозиције да одложе изгласавање закона.
Већина коју републиканци имају у Сенату такође пружа још једну кључну предност. Трамп ће лакше моћи да добија одобрења за властите кандидате за административне положаје, са чим се мучио 2017. године кад је унутрашњи отпор њему у Републиканској странци још увек био значајан фактор. Ту више рачуна на спровођење председничких овлашћења него сарадња са законодавног граном. На друштвеним мрежама је објавио да би вође републиканаца у Сенату требало да утру пут за више председничких „наименовања током паузе“, омогућивши му да попуни врхунске положаје у администрацији без одобрења Сената док Конгрес није у заседању.
Тешко је веровати да Бајденова одлука о „зеленом светлу“ за дубоке нападе по унутрашњости Русије само личне природе, личне природе а не очајнички гест „вашингтонске мочваре“ која већ више од тридесет година терорише цео свет. То не значи да ће Трамп бити апсолутни изолациониста, али ће бар уклонити многе, попут Веслија Кларка и њихових идеолога за које циљ оправдава свако средство.