ШЕЗДЕСЕТ СЕДМО САЈАМСКО ЧУДОВИШТЕ

Завршена велика београдска издавачка и књижарска смотра

Преко 200.000 људи посведочило је још једном да тезе о пропасти књиге пред навалом технологије могу да шире једино они који на Сајам нису крочили. И њихов број је међу Србима процентуално мањи него међу другим, „европскијим“ нацијама, можда и захваљујући чињеници да су Срби били добрано ометени у симултаном цивилизацијском корачању за Западом, таман толико да места културне носталгије од Будимпеште и Љубљане ка Атлантском океану, овде, источно од Дрине, буду живи феномени. Срби воле да читају, баш као што су процентуално религиознији од западњака

Упућенији, а свакако поуздани посматрачи указали су да је београдски сајам други најпосећенији након чувеног франкфуртског. Структура бројки, међутим, показује нешто друго – ако је Франкфуртски сајам књига посетило преко 300.000 људи из целе Европе, уз учешће преко 7000 излагача – то значи да је Међународни београдски сајам књига процентуално најпосећенији од стране домаће публике, те да је окренут њима, а не трговини ауторским правима. Ако ово поређење сагледамо из другачије, лажно елитистичке перспективе, могли бисмо рећи да је франкфуртски сајам културнији, а београдски више налик вашару или пијаци. Међутим, то је убедљиво најнетачнији закључак који се може извести. Јер, сајам у Франкфурту служи за међусобно упознавање књижевних тржишта, док овај наш тежи да представи целину књижевне сцене, што домаће, што иностране (кроз преводе и иностране излагаче) домаћој и делимично регионалној публици. Отуда, прављење хијерархије између њих показује да смо прихватили капиталистичку логику и увили је у културне обланде. Зато, за почетак, живело наше београдско, помало и балканско чудовиште.
Јер, тих 200.000 и кусур посетилаца дошли су да купе књигу и тако оплемене свој лични простор и искуство, а не да преговарају око ауторских права и рачунају исплативост пројеката. Зато је духовна размена на еснафско-трговачким мања него на непосредним, продајним сајмовима. Јер, купац књиге није исто што и купац обуће или јефтине гардеробе. Размишљајући о понуђеним књигама он размишља шта би прочитано могло да донесе његовом животу, због чега му је потребно и да ли би осећао задовољство у тим текстовима. То је, без обзира на све генерализације, ипак другачија врста задовољства и потребе него приликом куповине робе широке потрошње. У том смислу, преко 200.000 људи посведочило је још једном да тезе о пропасти књиге пред навалом технологије могу да шире једино они који на Сајам нису крочили. И њихов број је међу Србима процентуално мањи него међу другим, „европскијим“ нацијама, можда и захваљујући чињеници да су Срби били добрано ометени у симултаном цивилизацијском корачању за Западом, таман толико да места културне носталгије од Будимпеште и Љубљане ка Атлантском океану, овде, источно од Дрине, буду живи феномени. Срби воле да читају, баш као што су процентуално религиознији од западњака. Између ова два феномена постоји дубока повезаност, која није на први поглед уочљива.

САЈАМ ЈЕ ВЕЛИЧАНСТВЕН Ову скривеност диктира наслеђено осећање да је модерна књижевност нешто што ослобађа од религиозне затуцаности. Али, како онда објаснити огроман ред људи који су чекали да им владика Григорије потпише књигу. Поред њега, највише пажње изазвала су гостовања судије Мајића и Тонија Парсонса дакле писаца жанровске књижевности – занатски успешне, дабоме, али уметнички не нарочито високе. Са друге стране, нови романи српских аутора, попут Владислава Бајца или Светислава Басаре, нису ни изблиза изазвали овакву пажњу, што свеукупно показује да је са модернистичком представом о високој књижевности као врху књижевног ланца исхране – одавно готово. Постмодернизам јој је измакао тло под ногама, а тржишна логика потврдила теорију. Ових дана упокојио се и Фредрик Џејмсон, који је о вези постмодернизма и неолиберализма нашироко писао – дакле, не треба бити изненађен. Књига је, другим речима, опет више од књижевности, као у доба пре романтизма. Из те перспективе, Сајам је величанствен. За оне, пак, класичније издаваче који су окренути уметности лепе речи, структура купаца на овом Сајму није била задовољавајућа.
Нажалост, као да је овим путем кренуо и званични сајамски програм, не кривицом непосредно одговорних. Осетно ограниченијег буџета за трибине о домаћој књижевности (да ли је подршка града или републике изостала), званични сајамски програм ипак је уприличио осврте на значајне јубилеје, понудио веома интересантне полемичке трибине о историји књижевности или о односима идеологије и књижевности, уз исцрпне прегледе песничке сцене. Но, због тога је било знатно више издавачких програма, дабоме не само о књижевности већ о широком дијапазону историјско-публицистичких и културолошких тема, где треба истаћи промоцију Дела Емира Кустурице, као и друге заједничке програме, попут оног Српске књижевне задруге и Катене мунди о Драгошу Калајићу.
Медији су, дабоме, помно испратили сајамска дешавања, у чему предњаче Радио-телевизија Србије и Радио Београд, који је на другом програму и уживо преносио свечано отварање. Књиге су се тако неколико пута нашле и у „прајм тајму“, као рецимо у Другом дневнику од недеље, 27. октобра, а у вези са утицајем серије „Нобеловац“ на тражњу за књигама Иве Андрића. Тражња је, разуме се, била повећана, али сустицај серије и прилика на Сајму отвара друга питања: да ли српска књижевност данас има писца који може да напише велике историјске синтезе, које би на известан начин редефинисале и наш национални идентитет? Док пишем ове редове, напустио нас је Радослав Петковић, током ове године и Горан Петровић. Шта после њиховог одласка? Руку на срце, поједини аутори, као што је Љубомир Кораћевић или Тајана Потерјахин, показују капацитет за велику историјску синтезу (Потерјахинова чак и у виду романа-реке, док је Кораћевић окренут сажетој форми), али да ли смо и даље осуђени да предуго чекамо на уметничку, не само популарну рекапитулацију искуства деведесетих? Од Крајине до Косова и Метохије – преко Сарајева, о којем сада имамо приповедни првенац Недељке Бјелановић, о коме ће се надам се причати.

РУШЕЊЕ? Пред крај, потребно је озбиљно нагласити један важан утисак: и међу издавачима и међу посетиоцима будућност не само Сајма књига изазива приметан опрез. На првом месту, предвиђено рушење сајамског комплекса не даје много шанси Сајму књига чак и ако остане под сводовима Хале 1 након 2027, јер је то далеко већи догађај него што је капацитет те хале појединачно (чак и са анексима), а масовност Сајма књига на новој локацији више је него упитна. На другом, не мање важном месту јесте конзервативна ценовна политика одређеног дела издавача, изазвана чињеницом да ће се редовни годишњи Откуп публикација за потребе фондова народних библиотека реализовати тек током новембра месеца, што до сада није бивало и представља огроман организациони проблем, премда ни финансијски аспект није неважан. Зато се и ја лично, а и многи други људи од књиге надамо да ће рок за реализацију бити померен макар до краја месеца.
А кад смо већ код библиотека, током сајма потписивала се врло важна петиција за одлагање ступања на снагу наплате „Тарифе накнаде за давање на послугу оригинала и умножених примерака ауторских дела издатих у штампаној форми“. Иза ове рогобатне конструкције крије се велики ударац на ионако финансијски неодржив рад јавних библиотека, јер би биле присиљене да плаћају 15 динара по позајмљеном примерку књиге. Овај намет јесте предвиђен Законом о ауторском и сродним правима, који је опет редефинисан у складу са европском агендом Републике Србије, али одређена доза поступности и критичности према наметнутим моделима је неопходна. Ваљда смо досад научили да не треба, речима Стевана Сремца, „срљати у прогрес“!? Коначно, пошто буџет библиотека усваја оснивач, а то је најчешће локална самоуправа, која не мора у потпуности да усвоји предлоге својих институција културе, поставља се питање – од чега ће се овај намет исплаћивати? Да ли ово решење заправо донето тако да буде немогуће за спровођење? Ако намет ипак остане, да ли ће библиотеке и даље имати средстава да организују књижевне програме – гостовања писаца, радионице за децу и све оне друге активности којима одржавају своје присуство живим у 21. веку?
За то на крају, понављајући почетни усклик: Живео Сајам!, ипак треба додати да ова културна манифестација показује не само живост и важност књиге за Србе, већ и вишедеценијску немогућност да се књижевни живот систематски организује на општу корист.