СЕНКЕ КРИВИЦЕ НАД ПАЛОМ НАДСТРЕШНИЦОМ

Одговорност и полагање рачуна

Прва хапшења због новосадске трагедије брзо су у други план гурнуле оставке као морални чин одговорности, а узбуркана јавност тражи пуну правну одговорност, уједно и политичку, као њеног неминовног пратиоца

После 18 дана, испразних и штурих саопштења, апела јавности и жестоких демонстрација и хапшења појединих демонстраната, Више тужилаштво у Новом Саду се напокон огласило конкретним саопштењем да је ухапшена 13 осумњичена особа због трагедије на железничкој станици Нови Сад. Томе је претходило низ нагађања у јавности, тенденциозних усмеравања, и брањења, „стручних“ али и објективних експертских анализа.
Са првим оставкама – Горана Весића, министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, његовог претходника Томислава Момировићa и директорке Инфраструктуре железнице Србије Јелене Танасковић (Момировић је био на челу Министарства саобраћаја у време када је станица реконструисана, Весић га је водио у тренутку када се несрећа догодила, док је Танасковићева управљала „Инфраструктуром железница Србије“), кренула је и расправа о различитим одговорностима због новосадске трагедије – од кривичне субјективно/објективне, или шире правне одговорности, чије постојање у прописаном поступку утврђује суд, преко моралне коју сваки човек има пред сопственом савести, до политичке, као државних „креатора“ околности под којима је дошло до пада надстрешнице Железничке станице у Новом Саду и 15 погинулих лица.  
Политичари су уочљиво наступали много пре тужилаштва, дајући своје оцене и прогнозе, „зналачки“ приписујући кривицу, заједно са медијима, или ослобађајући од одговорности актере или институције што је, на неки начин, сугестија правосуђу у ком правцу треба да се креће. Тако је председник Србије Александар Вучић, само неколико дана после трагедије, изјавио да је прегледао целу документацију у вези са реконструкцијом Железничке станице у Новом Саду чија се надстрешница урушила и усмртила 15 особа. Рекао је председник на националној фреквенцији да не зна ко је крив, али да је свакако реч о грешци струке и да не би био у кожи ни судијама ни вештацима.

ШЕТАЈУЋА ДОКУМЕНТАЦИЈА Мало чудно, с обзиром да је Тужилаштво због вештачења преузело документацију Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, али и „више различитих установа, правних и физичких лица“. Два дана након несреће, министар унутрашњих послова Ивица Дачић изјавио је да ће бити узета и документација из Завода за заштиту споменика Новог Сада у вези са сагласношћу за реконструкцију, доградњу и адаптацију железничке станице, као и документација о периодичним прегледима објекта железничке станице. Дакле, откуда документација изван надлежних правосудни органа,с обзиром да је у праву изузетно важан принцип забране контаминирања доказа.
Сличне спекулације се везују и за доказе са лица места, мада је Дачић, говорећи о њима као заштићеним, објаснио да је реч о „металним сајлама и да су склоњене на сигурну локацију како их неко не би уништио“. „Неко је рекао да је то намерно склоњено да се не би утврдило због чега се десило. Они не разумеју тај процес. На сигурно место се вози и полиција чува то“, навео је Дачић. Тужилаштво је 5. новембра саопштило да је место урушавања надстрешнице „рашчишћено“ и да су „ради обезбеђивања доказа, грађевински остаци срушене надстрешнице, по захтеву јавног тужиоца, премештени на сигурну локацију где су под непрекидним надзором службених лица Полицијске управе у Новом Саду“.
Сада, када је дошло до хапшења и одређивања притвора, политика је свој гнев усмерила на тужилаштво јер је, наводно, под притиском (пре свега опозиције и демонстрација а не због притиска јавности) збрзало и, како кажу, у нереално кратком року, а пре свега у вези са вештачењем, обавило овај део поступка. Ово што је изведено с Весићем, то је врста мини државног удара, сматра високи функционер СНС и адвокат Владимир Ђукановић који је гостујући на Курир телевизији рекао и да „сутра могу тако да ухапсе Вучића“. У одбрану Весића се наводе формално-правни разлози за његово притварање јер, како кажу, у исто време не постоји биће кривичног дела, те да нико не говори зашто је он сумњив и шта је он то тачно учинио, те да је немогуће да за тако кратко време, пре ког је ступио на дужност, може да провери сваки мост, сваку грађевину, све што је рађено пре његовог доласка на место министра.
Виши суд у Новом Саду одредио је притвор до 30 дана Горану Весићу, министру грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у оставци (не и његовом претходнику Момировићу у чије време је вршена реконструкција), као и бившeм директору „Инфраструктуре Железнице Србије“ Небојши Шурлану. в. д. Директора „Инфраструктура Железнице Србије“ Јелени Танасковић и помоћници министра за железнички саобраћај Анити Димовски одређен је кућни притвор. Њима и још десет осумњичених су ову меру изрекле судије због кривичног дела тешко дело против опште сигурности у вези са кривичним делом изазивање опште опасности, због узнемирења јавности, као и због кривичног дела тешко дело против опште сигурности у вези са кривичним делом непрописно и неправилно извођење грађевинских радова. Нико не помиње бившу министарку Зорану Михајловић, у чије време су изведени многи вредни и важни пројекти и радови, нарочито када је саобраћај у питању (она је потписала и пројекат „Београд на води“)
И овде је значајна упитаност зашто то није одмах учињено да не би дошло до интервенције на документацији (до које, како видимо, сви лако долазе) и утицаја на сведоке ( да неко не каже – наредио ми неко из врха власти да прескочим процедуру).
Неписано је правило да се у оваквим случајевима позивају сви сумњиви и одређује њихово задржавање да не би, рецимо, прикривали или фалсификовали документа, утицали на сведоке или чак побегли. Тако је било када је пала „Комграпова“ хала, Или када је због ветра пала надстрешица стадиона Војводине у Новом Саду, одмах су приведени пројектанти и други одговорни. Многи су касније, у тим случајевима, били ослобођени, али је мера задржавања у датом тренутку била неопходна.

КОРУПЦИЈА И ЗАШТИТА Зато се сада у јавности испредају спекулације и сумње да је ово хапшење због пада надстрешнице новосадске железничке станице исфингирано због притиска јавности, да ће се касније, када се све мало смири, доћи до одустајања од гоњења неких осумњичених, а већ се помиње и правило да се за исто дело не може два пута покретати исти поступак. Све наводећи да је у питању корупција и да је најбоља заштита поседовање знања о њој.
„Нема корупције овде, овде је грешка струке“, тврдио јер Вучић, усмеравајући кривицу за погибију 15 особа у Новом Саду на струку, уз навођење могућности да се распише референдум као саветодавно мишљење за поступак о разрешењу Александра Вучића, што ће рећи да преузима политичку одговорност на себе.
Занимљиво је запажање тужитељке Вишег јавног тужилаштва у Београду Јасмине Пауновић (својевремено премештена из Одељења за корупцију јер се супротставила свом надређеном), да је у питању сложен процес, или како она на ТВ рекла: „Ово је врло сложен процес, али не и тежак. Код тешких предмета тешко долазимо до доказа, и ако видимо да се ради о извршењу кривичног дела, ми не можемо да прикупимо онако квалитетне доказе да бисмо ушли у поступак. Када кажем сложен случај, то значи да се примењује више закона, да имамо велику материјалну штету, велики број жртава и по мени, не ниподаштавајући рад Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду, заиста сматрам да је требало Тужилаштво за организовани криминал у старту да преузме предмет“, нагласила је Пауновић, објашњавајући то чињеницом да се да се оваква трагедија десила после дугог времена, због великог интереса јавности, због узнемирења јавности, због закона о надлежности, о организацији државних органа у сузбијању тероризма, корупције и организованог криминала, где се тачно наводи када су у надлежности предмети за Тужилаштво за организовани криминал. Када су јавне набавке у питању, каже Пауновић, нема дилеме да је то посао за тужилаштво у Београду. „Овде је евидентно све почело од јавних набавки, и немамо дилему да је то требало да ради Тужилаштво за организовани криминал“, категорична је Пауновић.
Из угла закона, али и по речима стручњака, они који могу бити одговорни за реконструкцију објекта на ком је дошло до урушавања надстрешнице су пројектант, извођач радова, техничка контрола и стручни надзор, који су били задужени за планирање и извођење радова на надстрешници. Одговорност може бити проширена и на друге особе укључене у процес, уколико се докаже да су подстрекивали на извршење кривичног дела или вршили притисак на извођаче.
И ту је сад „квака“ са поменутом документацијом јер, уколико се уништи документација или њен део, онда је позиција будућих осумњичених још тежа, јер су онда урадили нешто а да нису имали уговоре. Ту је и институт сведока сарадника који је у надлежности Тужилаштво за организовани криминал. Правници већ имају „зебњу“ да ће се све свести на људе који су радили на грађевини, а не на оне који су закључивали уговоре.
Инвеститор пројекта било је јавно предузеће „Инфраструктура Железнице Србије“, које и управља станичном зградом, изграђеном 1964. године. У грађевинској дозволи, коју је министарство издало у октобру 2021, наводи се да ће се радити „реконструкција, адаптација и доградња“ Железничке станице у Новом Саду, у склопу изградње брзе пруге од Београда до Будимпеште. Главни извођач радова био је конзорцијум кинеских фирми ЦРИЦ и ЦЦЦЦ – „Chinа Rаilwаy Intеrnаtiоnаl“ i „Chinа Cоmmunicаtiоns Cоnstructiоn Cоmpаny“. Детаљи уговора, који је склопљен на основу међудржавног споразума Србије и Кине, нису јавно доступни, осим што се зна да се ради о пројектима од националног значаја и да као такви не подлежу јавним набавка. А ради се о пројектима вредним силних милијарди. Није познато ни које су све фирме биле ангажоване као подизвођачи радова. За стручни надзор над реконструкцијом Железничке станице био је задужен конзорцијум од шест приватних фирми, на челу са компанијом у мађарском власништву „Prојеct Birо Utibеr“.
Рачунајући да је његов морални чин оставке довољан, Весић је после хапшења ступио у штајк глађу, што му није први пут (присетимо се оног контраштрајка глађу испред Народне скупштине).

КРИВИЦА И САВЕСТ Правна и морална одговорност су, индивидуалистички конципиране, јер је њихова основа одговорност појединца за последице његовог сопственог понашања. Од моралне одговорности правна се разликује по томе што: „и што није забрањено, може да не буде поштено“, као што наводи Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору из 1888. године. Оно што формално разликује правну од моралне одговорности је субјект и начин изрицања санкције. Код правне одговорности санкцију у посебно прописаном поступку изриче суд, док код моралне одговорности санкцију изриче било неорганизовано друштво, било сам прекршилац моралне норме, тј. савест.
Ту је и питање имунитета јер државни функционер, упркос имунитету, може бити задржан до 48 сати, али му притвор од 30 дана и дуже не може бити одређен без укидања, што је Влада Србије већ учинила. Случајева укидања имунитета било је и раније. На пример, 2001. године посланици тадашњег Већа грађана Скупштине Савезне Републике Југославије одлучили су да укину имунитет посланицима СПС Николи Шаиновићу и Јовану Зебићу, на основу ранијег захтева истражног одељења Окружног суда у Београду, а због кривичног дела злоупотребе положаја. И некадашњи посланик Ненад Чанак био је пред укидањем имунитета, када се потукао са једним лицем, али је он одлучио да сам поднесе оставку и онда је „пао“ и имунитет. 
И у окружењу је било случајева склањања „заштитног одела“. Бившем председнику Владе Хрватске и дугогодишњем лидеру ХДЗ Иву Санадеру укинут је посланички имунитет 9. децембра 2010. и он је већ сутрадан ухапшен због злоупотребе положаја, недалеко од Салцбурга, у Аустрији.
Полемика и подељеност око целог случаја се само умножавају. Једни сумњају у тужилаштво и „непримерену брзину“, сматрајући да је одједном превише ухапшених, док други сматрају да је списак мали и да чини део који се жртвује како не би ишло даље, наводећи као аргумент пад моста у Ђенови (погинуле 43 особе) тврдећи да је тада ухапшено 59 особа и да су сви били осуђени. Они, додуше, не наводе да су италијанском тужилаштву биле потребне две године и три месеца да се заврши истрага и ухапсе први одговорни за пад моста.
Шта више, овде се тражи шира политичка одговорност јер, држећи се правила да када неко преузме неку дужност, постаје одговоран за то како је врши, опозиција и они који је подржавају користе прилику и траже оставке премијера Милоша Вучевића, као некадашњег градоначелника Новог Сада, и садашњег новосадског градоначелника Милана Ђурића, иако је обнова Железничке станице била део пројекта изградње железнице за брзе возове (200 км. на сат) и у републичкој надлежности. Е сад, ко је изабрао погрешне људе, пројектанте и извођаче, као део политичке одговорности ствар је оне сложености о којој је говорила тужитељка Пауновић, што тражи и време и упорност али без привидне тежине која се у јавности намеће. Под условом да надлежно тужилаштво то и хоће и има „одрешене руке“.