Рушитељи Немање и крвава иконографија Мајдана у Србији

КОЛИКО јуче неки људи су хтели да сруше споменик Стефану Немањи у Београду, иначе дело познатог руског вајара. Ако се умилостиве, ако и када дођу на власт, можда га неће рушити, али ће гаизместити негде другде.

 Исти ти људи данас по сваку цену бране као највећу споменичку драгоценост Београда дотрајали гвоздени Савски мост који су за време немачке окупације у Другом светском рату изградили нацисти. И не дозвољавају чак ни да се он пресели на неку другу локацију. Истовремено су спремни да речито прећуте, или пак подрже оне који скрнаве споменике палим антифашистима у НОБ. Херојима те борбе су, у време када су они били на власти, одузели имена улица у Београду. Чак здушно и активно учествују у проглашавању свих српских војника и официра који су се борили у време туђинског разбијања Југославије – фашистима. Они неће да виде нацизам у Украјини, нити његова симболичка знамења и свима препознатљиве заставе и стегове. Неће и не желе да виде паклено уништавање Руске православне цркве и њених светиња и свештеника на тлу Украјине, почев од Кијевске лавре па надаље. Нису хтели ни да виде деценијско гранатирање становника Донбаса од стране украјинских мајдановаца. Али зато, на правди Бога, хоће да виде Владимира Путина као окрвављеног фашисту који у огледалу види Александра Вучића са крвавим рукама. Путинов позив Вучићу да буде на свечаној трибини у Москви на 80. годишњици Дана победе они не доживљавају као заслужену част, већ као нешто што компромитује српски народ и његову антифашистичку борбу. Борба за денацификацију није њихова борба. Они тобоже показују велики пијетет према мртвима, али ће њихови посланици напустити салу Народне скупштине када треба минутом ћутања одати посмртну пошту њиховом колеги посланику Драгану Марковићу Палми. Нема те смрти и жртве коју они нису у стању да пробају да политички злоупотребе. Стиче се основани утисак да ова врста људе не би била задовољна ни да се после стравичне несреће на Железничкој станици у Новом Саду приступило масовном хапшењу свих функционера градских, општинских, покрајинских и републичких органа и институција. И то без права призива. И ту би се нашло места за нове оптужбе и незадовољство бројем ухапшених. Расправа о буџету је у сваком парламенту кључна расправа, а његово евентуално неизгласавање води у пад владе. То је прилика да се на највишем државном нивоу расправе суштинска питања културног, политичког, економског и социјалног живота. Наша политичка опозиција је уместо овога изабрала инсценирање тучњаве, гурања, поливања вином, дување у пиштаљке и вувузеле у свесној акцији и намери да се до краја обрука Народна скупштина Србије. Читава та тактика насилног притиска на власти и примене насиља – од улице до парламента – да би се изазвала реакција законски основане или прекомерне репресије можда не би била тако препознатљива да се не потежеи заговарање грађанског рата у Србији. У модернијој верзији ово пропагирање се може прикривати призивањем обојених револуција или 6. октобра. Али у самој суштини права жеља је направити Мајдан у Србији. То се види и по примењеној крвавој „иконографији“, а да не говоримо о наводној снајперској опасности која вреба са крова зграде Народне скупштине са асоцијацијом на украјински Беркут и наводно пуцање по демонстрантима. А реч је о рутинском и редовном поступку наших органа безбедности поводом посете страног државника. Свако ко пропагира или дозива било шта из овог репертоара жели зло српском народу, и то се мора без икакве резерве рећи. И то га потпуно делегитимише у сваком погледу. Срби су у процесу насилног разбијања бивше државе, уз велике муке и искушења, успели да избегну замку међусобног сатирања. Упамтили су трагичне поуке из грађанског рата у окупација и Другом светском рату. И нису их ни данас заборавили. Зато је градити политички успех на том трагу узалудан, али свакако штетан и опасан посао.

(Вечерње новости)