Рушилачка моћ новца

Србија под притиском

У новој антисрпској стратегији Србију руши моћ западног новца, упућен активистима на улици и „спавачима“ у институцијама. Да ли ће доласком Трампа Запад обуставити финансирање пројекта „запалити Србију“?

Пројектанти рестаурације Србије са Запада годинама уназад имају своју визију на којој упорно раде у склопу са глобалним кретањима. Крајњи циљ је нивелисана и слаба Србија, без Косова и Метохије, а вероватно и без Војводине и Санџака под апсолутном контролом водећих западних сила, што подразумева, не само потпуно кидање веза са Русијом и Кином, него и са српском дијаспором на Балкану, посебно са Републиком Српском.
Све је ишло у правцу припреме прокси рата који би иницирале и потпалиле водеће државе НАТО, пре свега САД, В. Британија и Немачка, а водиле би га преко леђа својих сателита на Балкану који имају територијалне претензије према Србији или према српским територијама уопште. У том циљу текло је интензивно наоружавање будућих прокси савезника и чекао се погодан тренутак, а то је да Русија поклекне у прокси рату који НАТО води у Украјини, како би се потпуно сконцентрисали на војно решење „српског питања“ на Балкану, онако како су га замислили.
Резервни план био је стварање и јачање унутрашњих превратничких снага у Србији по клишеу „обојених револуција“ које су биле задужене за подривање и деструкцију сваке врсте и стварање повода за спољњу интервенцију. План је био веома амбициозан јер је Србија у међувремену ојачала и постала стабилна држава колико је то уопште могуће у постојећим локалним и глобалним условима. Али, то није био једини проблем и препрека остварењу крајњег циља јер је рат у Украјини за њих попримио негативне токове по питању коначног исхода и захтевао енормно повећање испорука, не само новца и логистичких компонената, него и савременог оружја.
Дошло је у питање снабдевање украјинског ратишта, а камоли да се отвара неко ново на Балкану где је (на основу историјског искуства) отпор Срба непредвидив и редовно далеко изнад предратних процена. На основу тога, резервни план је постао главни у решавању „српског питања“, што је практично значило да се Србија мора „потпалити“ изнутра, и да се све може урадити само новцем и подстрекавањем превратничких снага на насиље, без испорука онога чега и иначе нема а што је „појео“ украјински рат – скупог оружја и ненормално великог утрошка ситне и крупне муниције, ракета, дронова и ко зна чега све не.

УСМЕРЕНИ НОВАЦ Има много искустава из других држава и неуралгичних подручја која сугеришу да се моћ новца никада не сме потценити, посебно ако је земља претходно мање или више премрежена агентима утицаја. На жалост, у Сбији је то урађено благовремено и темељно, где је било довољно времена и новца да се изврши квалитетна селекција типованих лица од којих су нека касније „дошколована“ и преваспитавана у иностранству.
Основни трик је у томе да се издашно финансирају, не поједине невладине организације и удружења, него њихове активности које се углавном манифестују кроз протесте. Тако се дозирањем новца усмеравају уличне активности и њихов интензитет у смислу – више хаоса и насиља , више новца. Касније, све се артикулише у истом правцу без обзира на почетне мотиве протеста – власт је крива за све, такву власт треба силом срушити и онда ће сви проблеми бити решени.
Начин финансирања је редовно прикривен јер иде преко донаторских институција у иностранству, највише из САД и Немачке, а мотиви финансирања су редовно лажно приказани као добронамерни, где је тешко препознати подлу намеру. Неупућене збуњује то што финансирање страних агената није директно везано за стране обавештајне службе, него мрежу донаторских институција, које у САД зову „мала ЦИА“ и то не без разлога. Обавештајне службе су тако растерећене и све способности могу да усмере на стварање позиција у државним институцијама, које претварају у „спаваче“, а који ће на одређени сигнал, у најкритичнијем тренутку, вући чудне, контрапродуктивне, антисрпске и антидржавне потезе, или ће нечињењем проводити деструкцију.
Јасно је да ови амерички председнички избори имају судбински глобални утицај, поготово на ратна и кризна подручја, па тако утичу и на дешавања на Балкану, посебно у Србији. Пред забринутим очима целога света садашњи и будући амерички председник су се састали и договорили мирну примопредају власти. Камала Харис и Џо Бајден су признали пораз и тиме спречили нереде и сукобе у Америци.
Међутим, сада се види да постоји и мистични део сусрета Бајдена и Трампа. Од тога сусрета Трамп се не јавља, као да је нестао, а Бајден је у широкој деструктивној акцији. Чини се да је у питању договор – „не дирај ме док сам на власти и након тога ћу ти мирно предати власт“. Ћутање Трампа сугерише да је пристао и да није осетио замку. Бајденова екипа направила је подли план ометања свих Трампових јавно објављених планова будућег ангажовања. Додуше, очекивало се да ће Демократе преко државних институција у којима су „пустили корење“ од првог дана уласка у Белу кућу подривати Трампа, али мало ко је очекивао да ће та ометања филигрански прецизно почети толико пре инаугурације.
На пример, прво су „минирали“ Трампово предизборно обећање да ће рат у Украјини зауставити „преко ноћи“, са јасном поруком – „баш нећеш“. Бајден је хитно одобрио употребу америчких АТАЦМС ракета за дејство по руској територији, уз „сугестију“ (наредбу) да и европски партнери учине исто – Британци да пошаљу „сторм шедоу“, Французи СЦАЛП и Немци „Таурус“. Британци су то учинили одмах, Французи ће мало касније, а Немци (Шолц) се нећкају, иако је јасно да ће на крају сви послати те ракете које провоцирају директан сукоб НАТО са Русијом.
Неће оне променити ток рата али ће допунски закомпликовати успостављање мира како је то Трамп предвидео и обећао. Да би „минирао“ Трампов план за Блиски исток искористио је неспорни амерички утицај на Хашки трибунал, како би перфидно активирао оптужницу и налог за хапшење премијера Израела Бењамина Нетанијахуа, и бившег министра одбране Јова Галанта. Наравно да ће то за Трампа бити веома незгодна позиција и ризик да изгуби наклоност дела оних који су га подржавали пре избора, или Јевреја ако подржи суд, или Муслимана и слободарског дела света ако подржи Нетанијахуа.

ГРОЗНИЧАВЕ АКЦИЈЕ Све се јасније види да су слична Бајденовска подметања стигла и на Балкан. Нелогично и нагло бујање насилних и рушилачких акција и активности одједном су преплавили Србију, као да су деструктивне превратничке групе из насилног дела опозиције и невладиних организација и удружења колективно добили сигнал у смислу – „сад или никад“. Јасно је да је и њихова насилна активност активирана извана, и да су и ту уплетене руке ЦИА и Бајденове одлазеће гарнитуре. Понашају се као да су добили рок да до Трампове инаугурације направе хаос у Србији и да, ако већ не буду могли да изврше преврат, да бар ослабе позицију Србије колико год то буде могуће, при чему они неће штедети новац, а превратници не смеју да штеде снагу.
Сада користе сваки дан и сваки сат у многим местима у Србији да стварају проблеме насиљем, ометањем саобраћаја и изазивањем нервозе и незадовољства грађана, покушајима упада у медијске куће и државне институције. Нападом на полицију треба да испровоцирају њихову интервенцију уз присуство стотине камера које региструју сваки детаљ и врше селективно снимање, како би се „доказала“ прекомерна употреба силе, насиље према политичким противницима и „тоталитарни режим“ у Србији који се мора срушити уз подршку и помоћ „међународне заједнице“. Није то само нека врста освете Бајдена него намерно компликовање ситуације и ометање сваке врсте евентуалне Трампове помоћи онима који су га јасно и отворено подржавали у председничкој кампањи, да се и њима и свима у свету покаже како им Трамп не може и неће донети ништа добро.
Некакав сигнал и рок за пресудну акцију изненадили су већ помало деморалисане вође агресивног дела опозиције и агенте утицаја. Они су већ дуго у некаквим акцијама и активностима на улици, протестима који су искључиво везани за трагедије које су се догодиле у Србији, од два случаја бесмислених масовних убистава, до трагедије коју је произвео пад надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду. Што су дуже трајали, протести су постајали бесмисленији и малобројнији јер су грађани који су искрено ишли да протестују брзо увиђали да су заведени од стране оних који су плаћени страним новцем или гурају народ у протесте ради личних и себичних политичких амбиција да силом дођу на власт.
Окупљање критичне масе преко које би могли рушити власт није било ни на помолу, а у питању је била и минимална маса људи да би се нешто и лажно могло назвати „протест грађана“. То је водило у деморализацију, али дошао је страни новац да поправи ситуацију. Недостатак масе најбоље се надокнађује насилницима, плаћеним или заведеним, који су и иначе неопходна компонента покушаја преврата. Њихов посао је, не само да разбијају и демолирају, него и да застрашују грађане, како своје противнике, тако и присталице ако би схватили куда то води и почели да се колебају.
Недостатак масовности је кључни проблем и води само у два правца. Први је одустајање од протеста на улици, што очито неко извана ко је уложио много новца у деструкцију Србије не дозвољава. Други правац је промена начина примене насиља, што је и прихваћено. Преко ноћи лансирана је нова стратегија „тачкастих блокада“, где групице од 15-20 насилника блокирају саобраћај у Београду и другим градовима на више места и тако изазивају потпуни, не само саобраћајни, него и безбедносни хаос због опасности од сукобљавања са грађанима. Због ограниченог рока нема прекида насиља ни по киши, хладноћи и вејавици.

ЗАГОНЕТНА ПОЛИЦИЈА Оно што нервира све, од налогодаваца из иностранства који покушавају да „запале Србију“, насилника који имају своје циљеве, па до грађана који се противе насиљу, јесте изостанак адекватне реакције полиције. „Активисти“ развлаче полицајце по улицама и само што их за уши не вуку а законске употребе силе од стране полиције нема. Џаба дежурају стотине камера да би снимили „насиље полиције над политичком опозицјом“ или над „мирним демонстрантима“ како би се „режим“ у Србији могао приказати као „диктаторски“ а њен председник као „диктатор“. Даље би све ишло по нама добро познатом клишеу „обојених револуција“ – под паролом рушења диктатора, као што је то већ рађено у Србији али и другим државама, Ираку, Либији, Сирији, Грузији, Украјини…, разбија се држава и потчињава народ.
У тим покушајима дестабилизације Србије која треба да ескалира до инаугурације Трампа, јављају се прве збуњујуће активности и одлуке неких функционера у државним институцијама. Најочитије су у тужилаштву и судовима, што личи на поменуто „буђење спавача“. Додуше, судство се изборило да буде независно и практично недодирљиво од стране власти, али се јављају сумње да је оно ипак зависно од некога другог, пре свега од оних који планирају и проводе хаос у Србији у циљу новог насилног преврата.
Ухапшени насилници се олако пуштају, докази против њих се дрско игноришу, а хапсе се и затварају лица која је врло тешко довести у било какав контекст тешких кривичних дела за које их оптужује тужилаштво. Све то, уместо смиривања напетости, доприноси ширењу незадовољства и иде на руку онима који нам не желе добро него неку врсту „Мајдана“ и украјинизације Србије. Чудне одлуке или пасивност примећени су и у неким другим државним институцијама и зато се планира смена неких министара и реконструкција владе.
Нервоза због немоћи и наметнуте динамике без обзира на временске прилике је сигнал да актери и налогодавци изазивања хаоса знају да ће будући председник САД Доналд Трамп зауставити процес финансирања дестабилизације Србије. Зато им се панично жури да остваре своје циљеве и пренесу јасну Бајденову и Камалину порука свим Србима, да су подржали погрешну особу и да се морају уклопити у слику Балкана какву пројектује Демократска странка САД. Наравно да и Трамп све то прати и да није заборавио снажну подршку Срба и Србије. Стога су наша очекивања да ће зауставити акцију „запалити Србију“ сасвим реална, и да само треба ова малтретирања и притиске издржати до 20. јануара идуће године, до инаугурације, када ће напетост спласнути сама од себе.