РУСИЈА ОКУПЉА СВЕТСКУ КОАЛИЦИЈУ

Задаци остају исти, максимално слабљење и понижење Запада, а даље циљ мора бити само један, распад САД или као минимум – стварање потпуне противтеже Америци, каже Дмитриј Медведев

Две потпуно различите слике ових дана стижу са западне и источне политичке хемисфере. Док су Русија, Кина, Индија и њихови пријатељи одржавали до сада највећи и најозбиљнији самит БРИКС-а, дотле САД, Украјина, НАТО и ЕУ не могу ни око чега да се договоре. Са једне стране (готово) сви желе наставак рата и „пораз мрске Русије“, али са друге им инстинкт самоодржања указује да је мир најпотребнији. И док на речима желе Кијев у чланству НАТО алијансе, свесни су да је то апсолутно немогуће, јер би убило њих саме. Трагају за алхемијском формулом која би на неки начин поновила злогласне Минске споразуме, и да би Москва на то опет пристала. Да суштински сукоб буде настављен, а да од Русије добију уступке који ће само њима да иду у корист. И да могу у сваком тренутку поново да активирају украјинску карту на штету Руске Федерације.

ШИЗОФРЕНЕ ПОРУКЕ И ЗЛОКОБНА ЗНАЧЕЊА Чак и утицајни бриселски „Политико“ отворено пише да је против ступања Украјине у НАТО чак седам чланица Алијансе – САД, Немачка, Словачка, Мађарска, Шпанија, Белгија и Словенија. И тиме се такође шаље шизофрена порука: да, ми желимо и поздрављамо чланство Кијева, али то није могуће јер се многи противе. Другим речима, ратујте сами против Русије, а ми ћемо вас хушкати са стране – јер је то искључиво у нашем интересу. И нуде Зеленском нови кредит на 45 година, који ће бити отплаћиван из прихода од замрзнутих руских средстава. Мора се признати да је то, колико генијалан, толико и прагматичан план. И не слути Кијеву ништа добро. Пре свега, реч је о незаконито отуђеним средствима, које ниједан суд не би могао да легализује.
Али, има и нешто злокобније у томе. Многи се већ дуго питају – ко ће да враћа Западу све оне силне стотине милијарди долара, које многи називају „помоћ Украјини“, али суштински то су зајмови и кредити. Чак и ако ова земља, или неки њен део, и даље опстане под тим називом после сукоба са Русијом, тешко да ће бити и приближно толико велика и моћна да би могла да изнесе ово енормно финансијско бреме. А Русија сигурно Западу неће враћати паре потрошене за рат против ње. Тако су шансе за повраћај овог новца екстремно климаве. И онда се неко досетио – хајде да заробљеним руским новцем финансирамо украјинску страну, па онда Москва нека сама себи отплаћује дуг ако хоће! План јесте генијалан, али и криминалан. Део будућег споразума о миру у Европи свакако ће морати да буде и враћање Русији отетих средстава. А то уноси немир међу оне који су ова средства одавно поделили између себе. Зато ни Украјинци немају баш превише разлога за срећу, јер тешко да ће добити неко озбиљније финансирање својих ратних подухвата. А ако ћемо поштено, не би се рекло ни да Кијев баш пуца од снаге и да ће моћи још дуго да издржи.
На другој страни, Русија окупља око себе све већу коалицију у свету. Ако неко мисли да БРИКС није структура која помаже Москви, на овај или онај начин, онда верује и у „план победе“ Владимира Зеленског. Међутим, од тог плана нема ништа, чак су га и „савезници“ одбацили, док су у госте код Владимира Путина у Казањ дошли неки од најмоћнијих светских лидера. Па чак и генерални секретар УН Антонио Гутереш, што је посебно разљутило и Запад и Зеленског. И не само то: око 35 земаља је изразило жељу за чланство у БРИКС-у. Лидери овог глобалног савеза, међутим, одлучили су да до даљњег не примају нове чланице, како би очували његову снагу, поготово после уласка шесторо новајлија прошле године. Статус партнера БРИКС-а стекло је 13 земаља: Турска, Казахстан, Узбекистан, Алжир, Белорусија, Боливија, Куба, Индонезија, Малезија, Нигерија, Тајланд, Уганда и Вијетнам.

ИЛУЗОРНЕ РАЧУНИЦЕ ЗАПАДА Један од главних закључака самита, преточен у одредбу завршне декларације, јесте да се мир у Украјини постигне кроз дијалог. А то значи да ће Кијев морати да иде на територијалне уступке Москви, на шта у овом тренутку нису спремни ни Украјинци, ни Запад. Руски председник Владимир Путин им је поручио: „Украјину користе за стварање критичних претњи безбедности Русије. Они који желе да нанесу Русији стратешки пораз не познају историју наше земље, њихова рачуница је илузорна. Ми смо спремни да размотримо све варијанте мировних споразума, полазећи од реалности на терену и нисмо спремни на било шта друго. Нисмо ми ти који се баве ескалацијом, али смо спремни за то заоштравање. Размислите да ли су на то спремне и земље које се баве ескалацијом. Бесмислено је претити Русији, нас то само бодри“. После ових речи, огласио се немачки канцелар Олаф Шолц, са поруком да сада „не постоји неопходност“ да се доноси одлука о чланству Украјине у НАТО.
Посебан осврт на самит БРИКС-а дао је бивши председник Русије Дмитриј Медведев, цитирајући руског мислиоца из 19. века Фјодора Ивановича Тјутчева: „Између Русије и Запада не може да буде савеза, ни ради интереса, ни ради принципа, јер не постоји на Западу ниједан интерес, ниједно стремљење, које не би у злој намери смислили против Русије, посебно против њене будућности, и којим се не би трудили да јој нашкоде. И ето зашто једина политика Русије према западним државама – није савез са овом или оном од тих држава, већ њихово разједињавање и подела. Јер оне, само кад су међусобно разједињене, престају да нам буду непријатељске – због немоћи, разуме се, никад – из убеђења“. Тјутчеву, подсетимо, припада и бесмртна фраза, стих, да „не може Русија умом да се схвати“, у преводу академика Љубомира Симовића: „Не може Русија умом да се схвати, Општим се аршином измерити не да: Њен лик је чудан и чудно те гледа – У Русију можеш само веровати“.

АЛТЕРНАТИВА РАВНОТЕЖИ : ТОТАЛНИ РАТ ДО ИСТРЕБЉЕЊА „На жалост“, подсећа Медведев, „за протеклих 160 година ништа се није променило“. „И задаци остају исти – максимално слабљење и понижење Запада, укључујући и Европу. У томе нам помажу и саме САД. Јер, њихов је циљ господарење над Старим Светом (уосталом, као и над целим осталим светом). А даље циљ мора бити само један – распад самих САД. Или – као минимум – стварање потпуне противтеже Америци, како је то било у периоду постојања Савеза ССР и Варшавског споразума. И већ се виде перспективе новог баланса: ШОС, БРИКС, други регионални савези, свестрани развој односа са земљама Глобалног Југа. Јер, алтернатива таквој равнотежи снага је – тотални рат до потпуног истребљења човечанства. Свет без равнотеже у данашњим условима неће изгурати ни десетак година. Ако Запад не схвати ову једноставну истину – свима је крај. И то није ситуација када ће погибија једних значити победу других…“, поручио је Дмитриј Медведев.
У овим речима се крије моћна и прилично застрашујућа истина. И многи на данашњем Западу неће на њу ни обратити пажњу. Шта кога брига шта прича неки, како они кажу, „бивши“ руски политичар. Не занима их ни што цитира Тјутчева који никада неће бити бивши. А заправо, они само настављају са старом игром игнорисања руских легитимних интереса, које последњих година јавно промовише управо Медведев – тренутно на позицији Путиновог заменика у Савету Безбедности и човек за кога нема тајни у руској и светској политици.
Да ту постоји озбиљан „аналитички проблем“, види се и из реакција Запада и његових упосленика на самит БРИКС-а у Казању. Реакције су биле предвидиве – и углавном погрешне и штетне. Могу се условно поделити у три групе. Први са увреженом и практично расистичком лакоћом проглашавају земље окупљене око покрета БРИКС за некакве отпаднике, немоћне и неспособне, па не заслужују чак ни игнорисање, већ само исмевање. Други се праве да БРИКС и не постоји, и тако и делују. Трећа група диже узбуну и позива на обрачун са овим „непослушним“ државама које су се усудиле да подигну глас. И само једна група недостаје, која би била одговорна према себи и свету, и села да се договара са државама БРИКС-а, како устројити будући свет да свима буде по мери.
Све три наведене групе као да не виде да је време доминације и централне команде Запада прошло. И да могу да учине само оно што су рекли Путин и Медведев – да нас све заједно гурну на пут без повратка. Јер, изгубили су пре свега идеолошку снагу и монопол у већем делу света. Чак се и Антонио Гутереш осмелио и упутио у Казањ да Путину стегне руку. И не обраћа превише пажњу шта на Западу о томе мисле. Један од главних разлога томе је успех Русије на украјинском фронту, па ће Москва диктирати услове будућег мира. Што пре на Западу превлада свест о томе, то ће опасност од свеопштег уништења бити мања. Прва велика прилика за то биће 5. новембра, на америчким председничким изборима.